Игре које (не) остављају отиске

Како нам се очи привикавају на призоре света, постају имуне на чудесност.

Ленард Коен, Омиљена игра

Волим да мислим да је оног дана када је до јавности стигла вест о смрти Ленарда Коена, сваки човек који је искрено љубио његову музику, помислио на први „сусрет“ са именом једног од највећих који су ходали овом земљом, и на тај начин одао малу приватну пошту починулом. Сетила сам се тада Капорове Уне и пасажа уоквирених наранџастим маркером „(Љубавни шумови. Леонард Коен. Трајање траке 45 минута.)“ (Капор 2010: 43) – напомене са почетка књиге и почетка романсе Унине са професором Бабићем. Занимљиво је што њихова љубав, као што смо видели, почиње, а и завршава се Коеновом музиком: „У кабинет сањиво уплови баршунасти глас Леонарда Коена. Chelsea hotel“ (Капор 2010: 244). Један од најцитиранијих делова овог романа говори о ономе што остане после љубави, о траговима који се затиру, случајно откривају, увек проналазе начина да подсете на оно што је прошло, што је оквир и романа Омиљена игра (The Favorite Game) који је Ленард Коен објавио 1963. године.

Први Коенов роман могао би се, у одређеној мери, посматрати и као његова аутобиографија. Авантуре Лоренса Бривмана у великој се мери поклапају са Коеновим животним путем. Примера ради, сцена писања прве белешке (након смрти оца) и њено ушивање у очеву кравату, односно лептир-машну, и касније закопавање у дворишту, готово до детаља истоветна је у роману и у Коеновој исповети о вечитом трагању за белешком коју касније никада није успео да пронађе (Види: Liebovitz 2014: 25). Мото овог романа јесте његова песма Ко магле што нема ни траг,1) у којој се непостојање магле по зеленим брдима након јутра и мушкарчевог додира на женином телу поистовећују. Ово поређење добија на снази када се сагледа у колизији са почетком и крајем романа. На почетку, наратор говори о траговима на телима људи о којима ће бити речи у роману: Шел има ожиљке на ушним ресицама (настале након гнојења услед ношења филигранских минђуша), његов отац имао је рану на надлактици (од метка добијеног у рату), Лоренс је имао ожиљак на десној слепоочници (кривац је његов пријатељ Кранц који му је задао ударац лопатом када су се посвађали око изгледа Снешка Белића), а Бривманова мајка је цело своје тело сматрала ожиљком који је прекрио њено некада савршено тело. „Ожиљак је оно што настаје када се реч отелотвори“ (Коен 2014: 13). Сваки од наведених, резултат је неке игре човекове са усудом.

Дефинишући појам игре и указујући на давнашњу Платонову поделу на paideiа (слободна игра) и ludus (игра подвргнута реду, правилима и циљевима), као и на Платонову опредељеност за другу врсту јер је прву сматрао фриволном, Владимир Бити истиче како је промена парадигме почела са Ничеом који се „одважује преокренути ту хијерархију у корист необaвезне paideia коју као дионизијску енергију поставља у сам темељ живота“ (Бити 2000: 202). Овај тип игре највећи је покретач главног јунака Коеновог романа.

Лоренс још као дечак почиње да верује у своју посебност: „Могу да учиним да се ствари догоде“ (Коен 2014: 20). Исто тако, годинама касније у љубавничкој соби, почиње да смишља најбољи начин да раскине са Тамаром, јер „сада се ствари мени догађају“ (Коен 2014: 93). Цео свет око себе и све што му се, односно чему се он дешава, Лоренс пропушта кроз игру, једино што је неговао и сачувао кроз цео роман. Пријатеља и љубави је изгубио јер су схватили да он никада неће променити своје понашање и да нико од њих није у стању да допре до њега. Овакав приступ животу могао би се објаснити Лоренсовим раним разочарењем: „Узео је да цепа књиге када је отац почео да копни. Није знао зашто мрзи прецизне дијаграме и табеле у боји […] Хтео је да искаже свој презир према свету података, информација, прецизности, свег тог лажног знања које није у стању да спречи распадање“ (Коен 2014: 28).

Парадоксално, неке од првих игара које ће Коен поменути у роману, вероватно се и сам доброћудно подсмехнувши дечјој наивности, јесу игре које укључују мучење Јевреја и насиље Немаца: „Беспрекорно чисте савести, са патриотским жаром, деца су маштала, причала и упуштала се у праве оргије телесног злостављања. Њихова машта је добила крила да полети пут непознатих територија од Голготе до Дахауа“ (Коен 2014: 22). Са Американком Лизом, која ће обележити његов живот, Лоренс се играо рата, док су подражавали нацистичке вође и говорили на немачком. Те наизглед обичне и свакодневне игрице никада нису заправо такве, јер то је онај узраст који Коен означава губитком немуштог језика, када ни птице не слећу на дечје прозоре како би прозбориле са нама. Лизу ће Бривман и Кранц шибати по голој задњици, док она игра улогу заробљенице Рајха. За њу ће Бривман од првог сусрета рећи да је савршена, али и тада ће наслутити да ће се њихови путеви у неком тренутку разићи, јер он сања о авантурама и лепим делима, а она о породици и лепо уређеној кући. Пре тога, успеће да је убеди да би требало да се посвете играма „од крви и меса“, а које су мотивисане љубављу и радозналошћу. Она је њему говорила о својим интересовањима и како је то кад те назову прљавом Јеврејком, а он њој о животу без оца. Болни губитак му је дао легитимитет да проговори о стварима које су улазиле у домен разговора одраслих: „Очева смрт га је огрнула танким велом мистерије, омогућила му да буде у додиру с непознатим. Могао је да говори са посебним ауторитетом о питањима Бога и Пакла“ (Коен 2014: 34). Нова повезаност довела је и до пољубаца и држања за руке, а касније и онога што су Лоренс и Лиза назвали „великом игром“ у којој су глумили војника и курву. Учествовање у тајанственој работи „чије детање одрасли тако брижљиво прикривају иза речи на француском, речи на јидишу, речи изговорених допола“ (Коен 2014: 35), доносило им је нарочито задовољство, мада нису имали баш најјаснију представу шта раде. За њих су курве биле идеалне жене, као што су војници били идеални мушкарци. Ипак, знали су да би требало да се уздржавају од опсцености и насиља. На обострану жалост, игра није потрајала, јер је Лиза, као и свака добра девојчица, детаље открила мајци, која ју је убедила да је она изнад те дечје приче: „Знаш, сада треба да се понашам као дама“ (Коен 2014: 39).

Можда управо због тога што одлука није била његова, Лиза ће постати мера свим осталим женама у Бривмановом животу. Али то ће бити Лиза девојчица, она која ће га поразити у снегу, а не она која ће му годинама касније самовољно лећи у кревет. Тада ће Коен рећи: „Одиграли су љубавни акт“ (Коен 2014: 132). Али то је била само игра која није оставила трага на Бривману, као оне које памти из детињства. Сада је он био тај који је остављао трагове куда год би се окренуо. „Ја желим да људе додирујем као чаробњак, да их променим или повредим, да оставим свој печат на њима, да их учиним лепим“ (Коен 2014: 115), каже Бривман, и то је мисија коју ће извршавати од прве до последње странице у роману. Само што ће његове игре оставити више масница него трагова у животима људи које ће дотаћи. Потреба за Шел, која је „знала“, која га је открила и разумела, расплинула се у тренутку када му је одговорила на телефонски позив. Након што ће је упитати да се уда за њега, констатоваће да је исцрпео осећање које га је нагнало да окрене број. Лоренс Бривман вечити је заточник Њеног Величанства Игре, која је потпуно преовладала његовим животом.

Други „талмудиста“ и нераздвојни Лоренсов пријатељ Кранц, временом је одрастао и изгубио нерв за игру. Иако су се заклели „да се неће дати преварити великим аутомобилима, филмском љубављу, комунистичком претњом, нити часописом Њујоркер“ (Коен 2014: 50), Кранц је упао у канџе реалног живота када је Бривман отишао на студије.2) Бривман никада није стекао ту озбиљност и то је направило процеп између њих. За Бривмана све је и даље било игра – када није успео да из хипнозе поврати кућну помоћницу, размишљао је да је сакрије ормару или у пртљажнику и заборави на све; када бива сведок убиства на степеништу, склања се са места злочина размишљајући о тривијалностима које је убица можда обожавао; када му Ванда долази у собу, спремна на љубавни чин, он је усредсређен на игру свитаца и не може да преусмери на њу своју пажњу. Његов Кранц, саучесник и сапатник, онај са ким је делио укоре радним људима који би ишли на посао у раним јутарњим сатима („Игра је готова […] Свршено је. Вратите се својим кућама. Не крећите са старта. Не играјте монопол. Идите својим кућама. Вратите се у кревет. Зар не видите да је готово?“ (Коен 2014: 118)), са којим је презирао све што укалупљује човека и спутава његову слободу, сада је инструктор који заводи дисциплину и богаташкој деци диктира досадне игре оптерећене правилима. На Лоренсово гнушање, Кранц га подсмешљиво пита: „Шта си очекивао, Бривмане, братимљење на ветровитом брду, ритуал с камама и пуштањем крви?“ (Коен 2014: 205). Али да, он је прижељкивао баш тако нешто. Због тога је био опчињен појавом „божанског идиота“, дечака Марина Старка, који је, као и он, живео за игру и кроз њу. Он броји влати траве, комарце, иглице на дрвету, из хобија множи четвороцифрене бројеве и пише писма измишљеном брату. Он је Бривману ближи него садашњи Кранц, који признаје: „Свега се сећам, Бривмане. Али не могу у томе да живим“ (Коен 2014: 229). Детињство је мера Бривмановог света, али остали су га занемарили, осим Мартина који га сада проживљава јер има дванаест година, и који би, да је поживео, због свог специфичног стања, вероватно остао заробљен у њему, као и Бривман.

Животни намети нису уозбиљили Лоренса Бривмана. И када је одлучивао да се запосли, примера ради – као лифтбој, он је свој монотони пут горе-доле видео на други начин, а лифт је постајао портал у неки други свет – час је уображавао да су то кочије, час Кафкина справа за мучење, а понекад времеплов. „Када би га питали како се зове, одговарао би да му је име Харон и да су добродошли на његов брод“ (Коен 2014: 194). Могућности обављања задатака који су карактеристични за одрасле, Бривману нису донеле милост стварног пресељења у тај свет. Због тога је вероватно најискреније опроштајно писмо које је оставио Шел, а у којем каже: „У мени је неко изгубљен, неко кога сам глупо угушио у опасним играма којих сам се играо некада раније…“ (Коен 2014: 194). Те игре, карактеристичне за децу у узрасту у којем их је открио Бривман, постале су опасне јер их је он транспоновао у стварни живот и двадесет година касније, и није могао да се одрекне њихових чари. Волео је слободу које су му доносиле, необавез(а)ност и прилику да буде шта год пожели. Оне су на њему оставиле неотклоњиве трагове, а он је такве трагове употребом баш тих игара, оставио на животима људи око себе. Причу о Лоренсу Бривману, Ленард Коен је завршио сећањем свог главног јунака на Лизину омиљену игру – прављење „цветоликих фигура“ у снегу, након што би се пустили из људског рингишпила који је вртела Берта. Отисци су међусобно упоређивани и због тога су се и Бривман и Лиза трудили да атерирају у што суманутијем положају. Трагови које су оставили у снегу су уједно и трагови Лизине слике из детињства на срцу неухватљивог Бримана.

Уистину је гадно када отисци задобијени у игри постану ожиљци.

Литература:
Biti, Vladimir. Pojmovnik suvremene književne i kulturne teorije. Zagreb: Matica hrvatska, 2000.
Koen, Lenard. Omiljena igra. Preveo sa engleskog Vuk Šećerov, Beograd: Geopoetika, 2014.
Liebovitz, Liel. Leonard Cohen: muzika, iskupljenje, život. Preveo sa engleskog Miloš Mitić. Beograd: Dereta, 2014.
Капор, Момо. Уна. Београд: Књига комерц, 2010.

Ауторка: Маријана Јелисавчић 

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Ова песма се налази у другој Коеновом збирци песама Кутија са зачинима земље (1961), а у дужој верзији се појављује на албуму Смрт донжуана (1977), под насловом Права љубав не оставља трагове.
2. О специфичној повезаности између ова два пријатеља погледати текст Мирославе Мије Нинковић Криза идентитета и криза љубави у роману „Омиљена игра“ Леонарда Коена

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *