Ideologija i nacionalizam u romanu “Ubistvo s predumišljajem”

“Kriterijume za procenu jednog umetničkog dela, čini mi se, legitimno je tražiti samo u njemu samome. To je jedno radikalno, nedogmatsko stanovište…Ja mislim da se pravila menjaju od jednog do drugog dela, da je delo to koje je protiv pravila I da pravila nisu apriorna u odnosu na delo. To je moj umetnički KREDO.”
-Slobodan Selenić

Vreme u kome se Slobodan Selenić afirmisao kao autor bilo je, pre svega, doba angažovane književnosti. Pod tim angažmanom podrazumevala se priklonjenost bilo kakvoj ideologiji, a kako je u Jugoslaviji u doba objavljivanja Selenićevog prvog romana “Memoari Pere Bogalja” (1968) bila sveprisutna socijalistički obojena stvarnost, ovaj autor bio je u mnogo navrata cenzurisan i svoju vidljivost na književnoj sceni u punoj prisutnosti uspeo da ostvari tek sredinom 1980-ih godina nakon Titove smrti. Do tih godina, u žiži pažnje javnosti na jugoslovenskoj književnoj sceni bili su pisci heterogenih poetičkih tendencija, dominantan je bilo socijalistički realizam i bilo je podsticano održavanje starih formi u prozi, što je na sebi svojstven način označavalo politički poduprto držanje za proveren recept ideologije realizma. Kako sam socijalizam stavlja kolektiv ispred individue, autori modernijeg pristupa prozi, kao suprotna književna struja u odnosu na pomenutu, bili su mahom marginalizovani zbog svojih tendencija ka predstavljanju netipičnih književnih likova i pristupa obradi književne materije koji bi donosio drugačiju sliku stvarnosti od one zvanične. Pored Selenića, neki od autora ove moderne struje koja je unela novine u proznu formu bili su Aleksandar Tišma, Dragoslav Mihailović, Milorad Pavić, Dobrica Ćosić i drugi. Neki od ovih pisaca su i pored eksperimentalnosti u formi bili pripadnici nacionalistički obojene struje (poput Pavića čiji Hazarski rečnik gotovo da je kodirana novija istorija Jugoslavije; ili Ćosića čije su ideje u delima potpirile buđenje srpske nacionalne svesti) dok su drugi, kojima je pripadao i Selenić, bili svojevrsni kritičari ideologija, hroničari propadanja klasa i građanstva pod uticajem sociopolitičkih vrtloga posle Drugog svetskog rata.

Slobodan Selenić rođen je 1933. godine u Pakrcu u Hrvatskoj, no smatra se velikim hroničarem Beograda, u kome je umro 1995. Na Fakultetu dramskih umetnosti bio je profesor dramaturgije i ta dramaturška praksa očevidna je u načinu na koji je strukturirao svoje romane. Negov pomenuti prvi roman „Memoari Pere Bogalja” bio je začetak teme koju će Selenić kao čovek svog vremena sa svešću o uticaju istorije i politike ponavljati i kroz ostale romane – dekadencija i propast građanske klase posleratnog Beograda nakon dolaska komunista na vlast. Ova tema evoluira kroz romane „Pismo/glava” (1972) i „Prijatelji” (1980) (NIN-ova nagrada 1981), gde se kroz odnos pojedinačnih suprotstavljenih ljudskih sudbina kao metafora na širem planu daju klasni sukobi i istorijsko smenjivanje slabijih jačim i sposobnijim. Selenićev politički angažman je angažman socijalno osvešćenog intelektualca: u romanima poput „Očevi i oci” (1985), „Timor mortis” (1989) i poslednjeg „Ubistvo s predumišljajem” (1993) bavi se, pored rekurentne teme o beogradskim posleratnim godinama, i novijom srpskom istorijom to jest srpsko-hrvatskim ratom u Krajini; generalno je antiratno nadahnut i u tom smislu Selenića možemo na neki način porediti sa Brehtom, takođe i na konto dramaturškog pristupa književnoj materiji. Takođe, bavio se pozorišnom kritikom i u knjizi „Angažman u dramskoj formi” dao svoj doprinos teoriji drame; dok je takođe autor drame „Ruženje naroda u dva dela”. Adaptaciju svog romana „Prijatelji” koja je preimenovana u „Kosančićev venac 7” napisao je sam, kao i scenario za film „Ubistvo s predumišljajem”.

Selenićeva osnovna preokupacija bazira se na rasvetljavanju različitih antropoloških i socijalno-političkih aspekata preobražavanja društvenog morala u vrtlogu istorijskih tokova. On se drži težnje za obnovom porodičnog romana, popularnog kod pisaca prethodne generacije, sa osobinama modernog romana svog vremena. Njegovu poetiku sačinjava u prvom planu prikazivanje protagonoste, najčešće statičnog karaktera sa društvene margine koji je od samog početka razvijanja fabule obeležen nekim defektom (na primer, Pera Bogalj koji je tokom rata ostao bez obe noge) ili generalnom duhovnom i fizičkom slabunjavošću što odmah implicira da će karakter biti u inferiornom položaju u odnosu na „uzurpatore”. Protagonisti su uvek naslikani kao žrtve društvene promene, nemoćni da se izbore protiv kolektivističkih ideologija infiltriranih u pojedinca, ma koja da je u pitanju. Na drugoj strani, ti uzurpatori su takođe markirani od samog početka svojom pojavom, gde su predstavljeni dosta sirovije i dominantnije pojave – kao tipični predstavnici seljačke klase koja je nasilno preuzela vlast iz nižeg sloja u svoje ruke, te oni nisu predstavljeni kao toliko sigurni u sebe koliko nadmeni (primer: Krsman iz “Ubistva s predumišljajem”, o kome će kasnije biti reči). Selenić slika, pre svega, tipične karaktere za klasu koju pripadaju, ali mu je intencija da kroz individualni doživljaj i svest o sebi tog tipičnog karaktera prikaže duh jedne epohe i moralna previranja u njoj. Uvek je reč o sukobima odnosa staro-novo; građansko-narodno; i ono čime pisac poentira gotovo svaki roman – individualna sudbina-kolektivna sudbina. Uvek postoji paralelizam dve krajnosti, dualistički koncept dobra i zla koji formiraju naraciju, no autor uvek na kraju romana zaključno zauzima humanistički pristup čitavom događaju – sa antiratnom porukom prikazanom kroz pesimističnu viziju čovekove nemoći pred istorijom.

Literarni postupak koji Selenić koristi je fuzija dramskog i montažnog, što je karakteristično za postmodernističku literaturu. U njegovim romanima perspektive multiplih naratora su izukrštane i pogled na događaje svakog od njih je subjektivan i najčešće zasnovan na nepouzdanim sećanjima; koristi preplitanje monologa i solilokvija; fiktivna pisma, ispovesti, isečke iz novina i pravnu dokumentaciju u svrhu podupiranja realističnosti iskaza. Karakteri postaju još živopisniji na osnovu Selenićeve upotrebe jezika, gde on koristi različite dijalekte u zavisnosti od veličine kulturnog sudara karaktera, kroz sam govor oni se nadopunjuju ili kose, jezik sam za sebe služi kao objektivna istina – uveličava aspekt ljubavi prema sebi i svom poreklu. Ipak, ono što kritičari smatraju dominantnom osobinom Selenićevog romana jeste upravo ta dramska struktura, gde naracija korespondira gotovo aristotelovskoj strukturi: romani obiluju dramatičnim obrtima, napetošću, oštrim sukobima i sl. Ekspozicija romana svodi se na stalni topos kod Selenića – vraćanje u prošlost i retrospektivno pripovedanje o porodičnom krugu koji će biti razoren upadom kulturnih varvara; klimaksi romana se često završavaju nekakvom užasnom smrću (primer: samoubistvo majke Pere Bogalja; ubistvo i samoubistvo u “Ubistvu s predumišljajem”).

Selenićev poslednji roman (ne računajući posthumno objavljeno „Malajsko ludilo”) „Ubistvo s predumišljajem” objavljen je 1993, dve godine pred autorovu smrt i iste godine je dobio svoju ekranizaciju u režiji Gorčina Stojanovića. Ovaj roman nastavlja se na krug stalnih tema u Selenićevom romanesknom opusu, osvrće se na dve ljubavne priče u ratnim vremenima, odvojene pedeset godina, koje za pozadinu imaju mnogo slojevitije značenje u kontekstu sudara svetova i ideologija. Okvirna priča je savremena: studentkinja dramaturgije Jelena Panić, zvana Bulika, zajedno sa svojim momkom ranjenikom sa krajiškog fronta Bogdanom Bilogorcem piše knjigu o ljubavnom životu svoje babe Jelene Aranđelović-Ljubisavljević, kako bi utvrdila svoje poreklo. Kroz dokumentaciju koju prikuplja i junakinjine svojevrsne intervjue sa ljudima priča se razvija u dva toka – prvi u posleratnom Beogradu, gde se roman osvrće na život Jovana i Jelene Aranđelović, brata i sestre (ipak, ne po krvi!) i propasti njihove građanske samosvesti u sudaru sa surovim novim komunističkim režimom oličenim u vidu majora Ozne Krsmana Jakšića, sa kojim Jelena ima aferu što će dovesti do tragičnog ubistva i samoubistva na kraju. Drugi tok – savremeni, u kom Jelena Panić piše knjigu, dešava se 1992. godine u vreme studentskih demonstracija u Beogradu i rata u Krajini i takođe se nesrećno završava – pogibijom Bogdana Bilogorca na ratištu.

Kada bi se pošlo od ideje nacionalizma kojom su karakteri ovog romana obojeni, svaki ponaosob drugačije, trebalo bi pomenuti konstruktivističku teoriju da su nacije i nacionalizam proizvodi određene nacionalne ideologije intelektualnih elita. No, u ovom romanu se u fabularnom toku koji se dotiče sudbine Aranđelovića, dešava upravo groteskno obrtanje – upravo je intelektualna elita, oličena u Jovanu i Jeleni potisnuta i na kraju – Jovanovim samoubistvom – samouništena, a seljačka klasa komunista, koje Jovan pogrdno naziva „zulukaferima” preuzima vlast i doslovno degradira sve što je snobovsko-elitnoj građanskoj klasi Aranđelovića bilo sveto. Nepomirljivost jednih sa drugim dovodi do tragedije. XX vek je sam po sebi vrveo od ideoloških i klasnih borbi, gde se masovno uzdizala ugrožena buržoazija – u Jugoslaviji seljačka klasa – što je karakteristično za nerazvijene države, te zarad očuvanja sopstvenih ciljeva vlast mobiliše mase, te bi se time mogla objasniti pomama za komunizmom i kolektivizmom u posleratnom dobu. Jovan i Jelena Aranđelović bili su kao zadrta beogradska deca, intelektualno uzvišena i snobovski nastrojena, bila više okrenuta individualnom no kolektivnom, te im je izuzetno teško pala promena i slaba mogućnost prilagođavanja novonastalom klasnom ustrojstvu.

Priča o propasti građanskih vrednosti u kući Aranđelovića uvedena je u roman in medias res, scenom gde Jelena piše biografiju svog očuha Stavre Aranđelovića, koji je uhapšen od strane partizanskog suda zbog povrede nacionalne časti, navodno zbog saradnje sa okupatorom i jer je novčano pomagao četnike. U optužbi stoji da su kuću Aranđelovića posećivali pojedini nemački oficiri i da je jedan odred Draže Mihailovića nazvan u Stavrinu čast. Iz pripovedanja dr. Branka Kojovića, jednog od sporednih naratora i ličnog prijatelja Jeleninog, takođe, nepouzdano ali u nekim tačkama kompatibilno sa svedočenjima sa suda i optužbom, saznaje se da se Jovan družio sa izvesnim dr. Langhofom. Ipak, sva svedočenja trebalo bi uzeti sa rezervom: prvenstveno jer, prema Kojovićevom sećanju, Jovan je za Langhofovo prijateljstvo bio zainteresovan iz prostih „građanskih” razloga – vođene su diskusije o velikim pljačkama umetničke baštine, što je za vreme u kome se radnja dešavala bilo skandalozno jer – kako je uopšte dozvolio sebi da se postavlja u poziciju da se bavi tako banalnim stvarima u ratno (ne)doba – dr. Kojović navodi kako je to bio izuzetan moralni prekršaj iz prostog razloga što dr. Lanfghof „nije bio u Beogradu s prevashodnim zadatkom da se nadmeće u znanjima o umetničkim pljačkama s mladim Srbinom Jovanom Aranđelovićem, već je bio tu da iz Srbije odnese u Nemačku što je više moguće umetničkih predmeta” – što se automatski tumačilo kao saradnja – pa čak i da je nesvesna – sa okupatorom. Jovan i Jelena bili su nezainteresovani za stvarnost i začaureni u svom domu na Senjaku sve dok Stavra nije bio uhapšen.

Razlozi hapšenja Stavre mogu se protumačiti i u još jednom aspektu, a to je odnos kapitalizma i nove komunističke egalitarističke svojine. U Stavrinoj biografiji naveden je njegov ekonomski uspon kao vlasnika fabrike vune, gde se kroz opise uspona kompanije može doći do zaključka o kapitalističkom karakteru Stavrinog poslovodstva. Konfiskacija fabrike i imovine opravdana je u optužnici time što je nakon ulaska nemaca u Beograd fabrika pala u vlasništvo okupatora, a Stavra je navodno imao profit i posećivao svoju kancelariju i tada, što je bila uvreda za nov režim koji je praktikovao zajedničku svojinu i kapital. Ipak, Jelena navodi, a kasnije i Kojović, da je Stavrin kapitalizam potekao iz njegovog seljačkog porekla – no Kojović ga naziva „graditeljem-sakupljačem”. Ipak, Stavra Aranđelović bio je drugačija vrsta seljaka od potonjih partizana, onaj tip koji je svoje seljaštvo nosio „gospodski”. Partizansko seljaštvo u romanu je prikazano kao nasilno i nadmeno u svojoj neobrazovanosti, kao tip seljaka koji upravo zato što se osetio ugroženo, čim je dobio priliku da grabi, ugrabio je sve ne mareći za ikakve vrednosti, a pod fasadom nacionalne časti. Ukoliko je Stavra bio graditelj-sakupljač, partizani su bili destruktivni skrnavitelji, prisvajali su otetu ličnu svojinu koju nisu izgradili – najočevidnije na primeru Krsmanovog uzimanja porodične kuće Aranđelovića na Senjaku.

Čitava porodica Aranđelović-Ljubisavljević bila je, na neki način, ideološki podeljena. Prvenstveno Jovan, koji je imao hirovite ispade kao osamnaestogoišnjak gde se navodi kako je komunistički ostrašćenoj braći Marić iz komšiluka propovedao Ljotićevske profašističke ideje, no, Kojović navodi da je se Jovan pre svega politikom bavio iz „zamlate” to jest, čisto kako bi svoju individualnost istakao naspram braće komunista, „..ne krijući zadovoljstvo što je aristokratski usamljen na stanovištu koje stiče intelektualno dostojanstvo baš zato što ga zastupaju samo izabrani, neukaljani podrškom plebejske većine.” a kada je pitan da li istinski veruje u profašističke ideje koje je tako vatreno zagovarao u prepirci, on je na to odgovorio „Ma kakvi” uz obavezno „prostaci”.

Podeljenost u porodici, gde su deca bila potpuno politički nezainteresovana (sve do naglog preokreta i infiltracije Krsmana u zatvoren svet mlađih Aranđelovića), a glava porodice – Stavra – simpatizer Ravnogorskog pokreta – može poticati sa strane Jelenine porodice, gde se njena majka Olivera Ljubisavljević u navodu iz Stavrine biografije (pisane od strane Jelene) opisuje kao „obesna i preterano voljena jedinica iz čuvene trgovačke porodice Nerandžić, koja je već tri generacije trajala u bogatstvu i u dve se školovala po svetskim univerzitetima”. Kako je i ona skončala tragičnim samoubistvom, a Stavra bio mahom neprisutan u životu sina i usvojenice, deca odrasla uz guvernante i snobovsko obrazovanje, a sa transparentnom očinskom figurom koja bi im nametnula ideje nisu mogla ni razviti privrženost ikakvoj ideološkoj usmerenosti. Snobističke tendecije u Jeleninom karakteru mogla bi se tumačiti i kao nasledna od strane pokojne majke, dok su Jovanove, uz uticaj obrazovanja i društvenih krugova u kojima su se oboje kretali, više nastale emulacijom Jelenine samosvesti, potpirene pseudo-incestuoznim osećanjima prema njoj. I upravo je taj incestuozni odnos između Jovana i Jelene poslužio kao metafora zatvorenosti građanskog sveta u međuratnom Beogradu, da bi se kasnije potpuno rasturio.

Nasuprot Jovanu i Jeleni, koji su gajlili ogromnu averziju prema svemu što je narodsko, pa politici za koju je Jelena govorila da je „Zabava za prostake”, Stavra Aranđelović je patriotsku dužnost u sebi imao, ali je poimao drugačije no što je bilo odgovarajuće mentalitetu novog posleratnog sveta: on jeste pomagao četnike, kako stoji u optužbi, bio je prisutan na Svetosavskom kongresu u selu Ba, u bliskim vezama sa Dražom Mihailovićem – ipak, on je svoju privrženost četničkom pokretu pravdao time da on nije političar već trgovac. Nije bio za komuniste – bio je protiv fašizma ali u partizanskim očima postojala je samo krajnost I nesposobnost da se uvidi razlika između antikomunizma i profašizma. No ovde se kod Stavre primećuje bitna nota nacionalizma, gde on zagovara tezu Vladimira Velmar-Jankovića – „…da su Srbi vazda bili junaci i patriote, a nikad internacionalci i komuniste” i imajući u vidu Stavrino seljačko poreklo i činjenicu da su i partizani i četnici regrutovali masu iz najnižih slojeva naroda, njegova privrženost četnicima mogla bi se objasniti upravo time što je on bio od one „domaćinske” vrste naroda, koji je svoj imetak stekao radom – što se kosi sa otimačkom predstavom komunista. Kojović u svojoj naraciji pominje da je on – takođe pripadnik građanske klase u to dobra – prema četnicima gajio ambivalentna osećanja, to jest da ne spori da su oni antifašisti i rodoljubi, no da je njegova averzija prema njima bila prvenstveno klasne prirode – groza građanskog prema seljačkom i neobrazovanom: „…jer su i jedni i drugi regrutovali seljački šljam, našu nesretnu, neokupanu, divlju Srbiju koja mrzi grad, gospodu, svaku učenost, svaku radnu solidnost, sve što se i za pedalj uzdiže iznad običajne, higijenske I duhovne zapuštenosti najvećeg dela naroda.”

Nacionalizam se u ovom romanu javlja u dva antipodna oblika: prvi, koji bi možda bio bliži odrednici patriotizma, oličeni su u karakterima Stavre i Bogdana Bilogorca, iz savremenog fabularnog toka. Obojica su pre svega rodoljubi – niti se Stavra bavi politikom iz čisto političkih razloga, niti Bogdan odlazi na front da bi klao, poput njegovog komšije iz sela Joka Martića, prozvanog Bijesnim psom zbog upravo te krvoločnosti. Patriotizam Stavre i Bogdana duboko je kulturno usađen u njihovu svest; obojica prilaze ratnim okolnostima kao nečemu što se „mora” zarad očuvanja tradicionalnih srpskih kulturnih vrednosti. Bogdanovo rodoljublje javlja se u doba srpsko-hrvatskog rata, ponovnog buđenja srpske nacionalne svesti, on poziv na front doživljava kao zov da brani pre svega svoje drugove u ratu i domovinu; Stavra kontakt sa četnicima–prvenstveno time što im je materijalno pomagao – tumači kao svoje skromno učešće u borbi protiv fašizma i uzurpacije vrednostima nametnutim od strane nemaca i potonje, komunista. Druga krajnost nacionalističke ostrašćenosti data je na primeru pomenutog Bijesnog psa: u dijalogu koji je vođen između Bogdana i njega očevidna je ratna omamljenost, kako sam Bogdan kaže „…A teb’ su oči od krvi osljepile. Nevdiš više ljude, a i sam znadeš da imadobrih ljudi i među njima. (Hrvatima)”. Nacionalizam Bijesnog psa je karakterističan za to doba kada je srpska javnost bila gotovo bombardovana propagandom medija pod režimom Slobodana Miloševića, gde su proklamovani strah i mržnja na etničkoj osnovi protiv bosanskih muslimana i katoličkih Hrvata. Bijesni pas sam kaže „Dok nije od istočne vjere, valjat ne more. Volim puknut u Rvata neg da mi netko dade pol svijeta.” Imajući u vidu godinu u kojoj je roman objavljen, na vrhuncu rata u Krajini, Bijesni pas je predstavljen gotovo kao stereotip upravo onog tipa ljudi – seljačkog i primitivnog, koga su se Aranđelovići grozili pedeset godina ranije; s tim što je jedina razlika u antipodnim ideološkim načelima.

Na ovim primerima autor teži da insinuira relativnost perspektive: Kojović u jednom navratu kao da izlaže poetiku samog autora time što objašnjava različitost u značenju reči “partizan”, gde pravi paralelu između partizana 1945. i studentskih revolucionara 1992. kojima je pripadala i Bulika. „Iz očiju onih mladih montanjara sijala je glad, zavist I surovost, neka nemilosrdna, dakle nepravedna i okrutna, Pravda. (…) Vi ste…okupani i frivolni. To je dabogme, bolje nego biti gladan i surov.” Kojović govori o istome –I studenti i partizani su revolucionari, odvojeni pedeset godina mira, rade istu stvar, no drugačijim pristupom. Isto tako, može se povući paralela između Krsmana i Bogdana – obojica su seljačkog porekla i produkti ratnog vremena, no postoji crta humanosti u obojici – naravno u većoj meri kod Bogdana. Obojica su na svojevrstan način pokazala tu stranu individualnog i ljudskog, pod uticajem Jelene i Bulike, pripadnica obrazovanije klase. Jelena, kada počinje da pušta Krsmana svoj zatvoren porodični krug, Jovanu se Pravda da Krsman „nije sasvim običan partizanski zulukafer; pokazuje neke ljudske osobine.” I Krsman jeste pokazao ljudskost na doista bizaran i paradoksalan način pomažući Jeleni da oslobodi očuha – omogućujući Stavri Aranđeloviću da se obesi u zatvoru time što je svojim ovlašćenjima uspeo da mu dostavi konopac. Nasuprot njemu, Bogdan i pored svoje želje da se vrati na front i učestvuje u oslobađanju roditeljske kuće od okupatora, Bijesnom psu govori da “Ima i dobrih Hrvata.”. Njihovi postupci impliciraju da su obojica imali i pored pripadanja konkretnom klasnom tipu, osećaj o individualnoj van-ideološkoj odgovornosti prema svetu i vremenu u kom su živeli.

Relativnost istinitosti događaja dodatno je rasvetljena naracijom Slavka Vrcalova, koji je za vreme robijanja bio sa Stavrom Aranđelovićem u ćeliji. Vrcalov je uveden u priču time što su Bulika i Bogdan, u procesu skupljanja dokumentarnog materijala za svoju knjigu, bili upućeni od strane dr. Kojovića na njega – jer je imao informaciju koja je falila o Stavrinoj smrti. Ovo implicira a kasnije i sam Vrcalov potvrđuje, da je bio takođe pripadnik građanske klase u istom smislu u kom su bili i Aranđelovići – kako on sam kaže „Nem ja veze sa industrijom i trgovinom. Pre rata ja sam studiro prava, a za vreme rata ganjo sojke po Beogradu, sklanjao se i od komunista i od Nemaca, i od četnika i od Ljotićevaca…“; ovo svedočenje o samom sebi gotovo da je paralelno podacima o životu Jelene i Jovana, koji u čauri svog predratnog i ideološki neutralnog sveta pokazivali apsolutnu apatiju prema spoljnom svetu i sukobima ideologija. No, kako je Vrcalov imao iskustvo robije u komunističkom zatvoru, on se može smatrati naratorom koji ima daleko dublji i verodostojniji uvid u to šta se zaista desilo vezano za velom misterije obavijenu smrt Stavre Aranđelovića. „Upoznaš čoveka kad sa njim deliš leb i postelju, i dobro i zlo. U zatvoru nemoš sakriti kakav si čovek.“ Prema tome, svedočenje o Stavrinom karakteru i političkim stavovima biva dodatno i psihološki rasvetljeno – Vrcalov u svom pristupu gaji skepsu prema ljudskim karakterima generalno, te stoga Stavru doživljava kao čoveka koji nije bio ni najgori, ali nije bio ni dobar, uzimajući za potporu toj tvrdnji činjenicu da je do svog imetka došao kapitalističkim načinom i da je javno veličao Dražu Mihailovića usred komunističkog zatvora. Iz njegovog govora doznaje se o specijalnom tretmanu koji je Stavra imao čak i u zatvoru – pakete koje je primao od Krsmana sa pismima i hranom, opisuje njegovu ”zaguljenost” i srbijansku tvrdoglavost. Vrcalov kao ideološki neutralan narator naporedo slika portrete i Stavre i Krsmana kroz prizmu ideoloških tipova. Nakon pitanja o motivaciji Krsmana da pomogne Stavri u zatvoru, Vrcalov Krsmana slika kao mogući izuzetak od stereotipa kada govori o nerasvetljenoj teoriji o Krsmanu i Jeleni ‘‘Pa znate, taki kakav je Krsman bio, taki se ne zaljubljuju, a kad se zaljubu – apse muževe i očeve da bi nesretna ćerka ili žena noge digla. Ne znaju taki da pomognu. Taki otimadu. (…) Ali neću da grešim dušu, za otog Krsmana – možda je taj bio drugojačiji.” i u prilog tome pripoveda o Stavrinom samoubistvu potpomognutom od strane njega.

Sam Selenić svojim pripovedačkim postupkom zauzima neutralan ideološki stav time što niti napada, niti opravdava i jedne i druge, i građanski svet i komuniste. Svi građanski orijentisani karakteri – Jelena i Jovan, Bulika, Kojović i Vrcalov – sa izuzetkom Stavre koji iako je bio u bliskom kontaktu sa njihovim svetom nije njemu pripadao – svi su oni gajili averzije prema seljačkom odnosno onom delu naroda koji je meka meta delovanja ideologija. Ipak, tok istorije se razvija u skladu sa zakonom jačeg i asertivnijeg, te ovu klasu karaktera uvek u Selenićevim romanima pojede ona primitivnija i jača upravo zbog svoje nezainteresovanosti i pasivnosti u odnosu na plime istorijskih kretanja. Jelena i Jovan su kroz metaforu svoje socijalno-incestuozne veze prikazani kao hermetični mikrokosmos sa sopstvenim zakonitostima, zgrožen na sirovost i asertivnost seljačkog sveta, dok pod navalom komunističkog režima nisu bili promorani da vrata svog doma otvore upravo tim uzurpatorima oličenim u liku Krsmana. Sam Jovan svoju mržnju prema Krsmanu hiperboliše i podiže je na opštiji nivo, govoreći „Mrzim narod.” kada biva obznanjeno da će Krsman preuzeti njihovu porodičnu kuću. Jovan ipak jedini svoj prezir zapravo hrani i opire se promenama do krajnje tačke, gde se Krsmanovo ubistvo i njegovo samoubistvo na simboličkom planu mogu protumačiti kao apsolutni revolt, gde se život može nastaviti samo i jedino prilagođavanjem novoj ideologiji, dok odupiranje vodi u smrt. “TO JE SVET U KOJI ĆE KRSMANI UĆI LAKO, A MI ILI UZ NJIH, ILI NIKAKO.” citat je iz Jeleninog pisma Jovanu u kom je opisala pustoš socijalističke Evrope, a koji je poentira upravo tu nadmoć i nemoć u klasnoj borbi.

Jelena Aranđelović, takođe je ostala neprilagođena – pokušaj da se Stavra spase sarađivanjem sa uzurpatorom, “gegulom” Krsmanom (ta saradnja upravo je tema polemike o mogućnosti postojanja ljubavne veze između ova dva antipodna sveta) završava se i njenom ranom smrću u sanatorijumu. U pismu koje bratu Jovanu piše iz Pariza ona sa gorčinom i detaljno opisuje raspad starog i dominaciju novog sveta “Sveta više nema” ona najdoslovnije opisuje potonje putovanje kroz ratom uništene evropske prestonice, sada gotovo potpuno intoksikovane socijalizmom. Daje detaljna poređenja negdašnjeg luksuza i trenutnog raspada čitavog sveta, slike prljavih železničkih stanica, osakaćenih ljudi, hrane lošeg kvaliteta i sve to naziva “nacionalizovanim svetom”. “…beznadežno nacionalizovani, oprostačeni, izjednačeni ljudi čije se potrebe i ukus masovno podudaraju”; ironizuje prevlast neuljuđenih i glasnih komunista Rusa i Amerikanaca nad civilizovanim evropljanima.Tim opisima u pismu Jelena implicira na komunističko brisanje klasnih razlika, no u očima nekadašnjeg snobovskog građanskog sveta to gotovo da je apokalipsa – svet „boljih običaja i negovanih navika“ u kome su se inidividualnost i „život prema svom nahođenju“ slavili, nestao je i to zauvek. Ona svoj prezir prema gomili, izjednalenoj masi i prostačkom mentalitetu izražava kroz jed i pesimizam i svoje pomirenje sa izvesnošću nepripadanja građanskog sveta novom svetu izražava sledećim rečima: „Mi smo, Jovane, anđeli bez domovine, jer raja više nema, jer sveta više nema.“ Zgroženost trnjenjem svakog individualizma, uniformisanošću čitavog zapadnog sveta – Jelena komentariše time da je odlazak iz „zulukaferskog Beograda“ smatrala begom u sigurnu zonu, misleći da je komunistička navala zastala pred vratima zapada – no razočarenje ju je sustiglo na svakom stajalištu evropskih gradova. To razočarenje očito ne mogavši nikad da prevaziđe, ona se nakon Jovanove i Krsmanove smrti povukla i skončala u ludilu.

Obračun sa „Ideologijom krvi i tla“, ako se posmatra hronološki tok vremena u romanu, začeti su Jovanovim ubistvom Krsmana, a dovršeni u pogibiji Bogdana Bilogorca na frontu. Rat sam po sebi podrazumeva nasilno prisvajanje teritorije, u ovom slučaju ideološki poduprto. Ako bi se ovo primenilo na mikrokosmos sa svojim pravilima koji podrazumeva porodičnu kuću i incestuozni odnos Jelene i Jovana, Krsman bi se mogao posmatrati kao nosilac tog agresorskog principa koji doslovno „krvavo“ odnosi pobedu nad slabijom ideologijom i njenom teritorijom koju teži da prisvoji (iako sam biva ubijen Krsman je ideološki pobednik– budući da se Jovanovo samoubistvo tumači kao simbolička autodestrukcija). Ipak, Krsmanova smrt ideološki je neispravna iako je major Ozne bio u pitanju (prema Kojovićevom svedočenju, samim tim što je razlog smrti bio privatne prirode – ubistvo iz strasti, a ne herojski u čast otadžbine, za partiju to nije bilo vredno beleženja u novinama ili generalnom javnom mnjenju). Nasuprot tome, Jovanova smrt kada se podigne na nivo opšteg predstavlja upravo tu nemoć čoveka motivisanog individualnim protiv ideološkog, te se ta autodestrukcija posmatra kao priznanje poraza pred kolektivnim oličenim u vidu Krsmana. Ljubavni trougao koji je okosnica fabule simbol je, pre svega, borbe individue protiv kolektiva zatrovanog ideologijom.

U slučaju borbe Bogdana Bilogorca da odoli pozivu da se vrati u rat, moglo bi se reći da je Bogdan literarni karakter sličan Krsmanu po ideološkoj obojenosti, iako se u njegovom odnosu sa Bulikom, kao i u Krsmanovom sa Jelenom, vidi nota svesti o sopstvenoj individualnosti. Iako se od samog početka u fabulu uvodi kao tipičan karakter za svoje podneblje (Krajina – Grubšino polje – Selenić u romanu struktuira tipove karaktera prema njihovom jeziku i dijalektima koje govore, te se u Bogdanovom govoru jasno vide određene karakteristike seljačkog govora), on se u svojevrsnoj “beogradskoj inkubaciji” od rata, tokom vremena provedenog sa Bulikom, pokazuje kao ne toliko zaslepljen nacionalizmom, kao njegov antipod Bijesni pas. Bogdanov nacionalizam na arhetipskom planu može takođe biti protumačen u kontekstu kosovskog mita koji se zasniva upravo na „ideologiji krvi i tla”. Prva bitna stvar je motiv kosovke devojke: za samu sebe Bulika govori u više navrata da je ona, a sam uvod u postavku savremenog toka romana – Bulika u parku spašava ratnog ranjenika Bogdana – konkretna je aluzija na taj deo mita. Potom, kada Bogdan polazi na front kako bi poginuo na samom kraju romana, može se napraviti paralela sa pričom o Kosovskom boju, gde se njegov patriotizam koji nije suva krvoločnost i želja za destrukcijom, postavlja u paralelu sa zovom koji dobija car Lazar pred boj, dok Bulika u tom ključu može da predstavlja tipični karakter kraljica-svetiteljki koje su prihvatale izbore svojih muževa/sinovada poginu zarad nebeskog života, odričući se u bolu zemaljskog – takva je poslednja scena kada Bogdan konačno odlazi na front, kao i epilog u kom Bulika odlazi da traži Bogdanovo telo kako bi ga sahranila. Ovi arhetipovi duboko su ukorenjeni u tradiciju srpstva i nacionalističke ideologije, posebno imajući u vidu da je ovaj roman pisan u vreme izuzetno jakog raspirivanja nacionalizma i oživljavanja pomenutih tradicionalnih vrednosti – srpstvo i Srbija ispred svega, pa i po cenu prolivanja krvi. Ipak, poenta Bogdanovog odazivanja zovu u „boj” nije nacionalističkog karaktera, no tradicionalna, ali individualna potreba da „povrati kuću ćaćinu i materinu” od dušmana Hrvata i pomogne drugovima, to jest kao što je i car Lazar branio Kosovo od uzurpatora Turaka. Time Bogdan stavlja lični pečat, nezatrovan ideologijom, na svoje postupke.

Selenić na strukturnom planu pravi mnogo paralela sa narodnom epskom tradicijom – za savremeni tok fabule iz navedenih primera zaključuje se da je struktuiran kao epska pesma iz kosovskog ciklusa sa karakterističnim likovima i temama, dok posleratni tok o ljubavnom trouglu ima koncepciju tipične balade.

Bulika je, kao produkt nove građanske klase, antinacionalistički nastrojena. Ipak može se uočiti izvesna paradoksalnost u struktuiranju njenog karaktera, gde kroz ceo roman ona ironično komentariše sve Bogdanove ispade o srpstvu, na primer kada mu prilikom posete Filološkom fakultetu (gde je većina njoj slično nastrojena) govori da „ne srbuje” i svaki njegov „žal za zavičajem” ismeva, ali više zarad toga da njega sačuva od otrovne zadojenosti nacionalizmom nego zarad mržnje prema zemlji. Ona je karakter novi u sebi ljubav prema čoveku koja je bitnija no ljubav prema otadžbini „Volim kretena sedamdeset i sedam puta više nego otadžbinu“. U njenom jeziku mnogo je ironije, a paradoksalnost se upravo u njemu i ogleda: u „Eknolidžmentu” kojim započinje roman, ona se deklariše kao „vukovac” koji zapadnjačke momente u korišćenju slenga, na sebi svojstven način “posrbuje”, govori sirovo i bez sofisticiranosti. I možda se na tom planu takođe ogleda još jedno od bitnih pitanja u romanu a to je pitanje njenog porekla: da li u sebi nosi krv građanski uglađenog Jovana – čije stavove reprodukuje, ili „kopaoničkog gegule” Krsmana, čijem govoru je njen približniji. Ona sama bi preferirala da je u pitanju Jovan, dok Bogdan tvrdi „Jab više volo da si od Krsmana.” jer je njemu Krsmanov mentalitet približniji. Na taj način se stvara paralela u odnosima Jelena-Krsman i Bulika-Bogdan, sa razlikama koje je ogledaju na kulturno-istorijskom planu.

Na samom kraju ovaj roman nosi antiratnu i humanističku poruku. Selenićevi romani su generalno pesimistični jer prikazuju propast kultura i nemoć jednog čoveka naspram ideološkog kretanja kolektiva, no u svakom od njih autor na primerima uništenih sudbina teži da ukaže na besmisao rata i zaraznu otrovnost klasno-ideoloških zaslepljenosti. Finale ovog romana ponovljena je scena iz Selenićevog romana „Očevi i oci” gde Buliki u traženju Bogdanovog leša pomaže mistični otac Vidosav „…nekoj vrsti domaćeg vešca-tragača, večitog oca koji luta ratištima srpskog Ahasvera, koji je, a da mu to niko nije naložio, dobrovoljno ostao u krvavom okrugu svesrdno pomažući svima da nađu leševe svojih kad već on sinovljev nije uspeo da nađe i kući prenese.” Bulika i Vidosav, kao i Stevan Medaković iz „Očeva” svi su duhovno tragične žrtve besmislenog rata u kojima se narod kolje zarad besmislenih ideja. Ideje su, posebno u ovom romanu prikazani srpski nacionalizam devedesetih godina, politička instrumentalizacija toposa samožrtvovanja iz kosovskog mita – ipak, ono što je neizgovoreno to je da je to žrtvovanje zarad carstva zemaljskog u korist vladajuće ideologije, a ne zarad carstva nebeskog, kako je Bogdan Bilogorac verovatno u dubini sebe verovao. Jovan i Jelena su, svesni neminovnosti svog propadanja i neprilagođenosti novom besklasnom društvu uništili sami sebe, zbog nemogućnosti da u budućnosti izraze svoje individualne izbore a ne da se stope sa zaslepljenom i uniformisanom masom. Nasuprot njima, Buliku je Bogdanova smrt na svojevrstan način katarzično nagnala da pobegne iz ratne Srbije, u kojoj se veliki ljudski gubici dešavaju svaki dan, u Novi Zeland kod majke, pokazujući time da je jedini put iz besmisla rata beg iz njega – što se kosi sa herojskim principima srpskog nacionalizma.

Sam Bogdan Bilogorac sumirao je sva dešavanja u posleratnom toku, a samim tim i o vremenu u kom je sam živeo rečenicom „Svis oni, moja Jelo, svis oni, i Stavro i Krsman, i Jelena, i Jovan, svi iz ove naše knjige, Jelo, svis oni nesretnici u zlu vremenu.” Time implicirajući na prostu ljudsku nesposobnost da se bori protiv fatalističkog toka istorije. Iako su ljudi sami kreatori istorije, ideje, ono apstraktno, sposobno je da zatruje ljudsku svest i ukoliko nije dovoljno fleksibilno, dovede do autodestrukcije. Time se objašnjava pesimistični sloj romana. Dok sama poenta romana, didaktična i implicitno humanistička, leži se u poslednjim rečima istog – koje piše Đurađ Đurić, izdavač Bulikine knjige:
„Tako se završava Ubistvo s predumišljajem.
Ubistvima i nestanicma.
Ovo je čitaoče, moj epitaf zatrtima.”

LITERATURA:

1. Dragan Žunić “Nacionalizam i književnost“, Research support scheme, Prague, 1999.
2. Sanja Macura „Poetika romana Slobodana Selenića”, Filozofski fakultet, Banja Luka, 2008
3. „Slobodan Selenić” Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad, 2015.
4. Slobodan Selenić, „Ubistvo s predumišljajem“ Prosveta, Beograd 1997.

Autorka: Milica Amidžić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *