Идеологија и национализам у роману “Убиство с предумишљајем”

“Критеријуме за процену једног уметничког дела, чини ми се, легитимно је тражити само у њему самоме. То је једно радикално, недогматско становиште…Ја мислим да се правила мењају од једног до другог дела, да је дело то које је против правила И да правила нису априорна у односу на дело. То је мој уметнички КРЕДО.”
-Слободан Селенић

Време у коме се Слободан Селенић афирмисао као аутор било је, пре свега, доба ангажоване књижевности. Под тим ангажманом подразумевала се приклоњеност било каквој идеологији, а како је у Југославији у доба објављивања Селенићевог првог романа “Мемоари Пере Богаља” (1968) била свеприсутна социјалистички обојена стварност, овај аутор био је у много наврата цензурисан и своју видљивост на књижевној сцени у пуној присутности успео да оствари тек средином 1980-их година након Титове смрти. До тих година, у жижи пажње јавности на југословенској књижевној сцени били су писци хетерогених поетичких тенденција, доминантан је било социјалистички реализам и било је подстицано одржавање старих форми у прози, што је на себи својствен начин означавало политички подупрто држање за проверен рецепт идеологије реализма. Како сам социјализам ставља колектив испред индивидуе, аутори модернијег приступа прози, као супротна књижевна струја у односу на поменуту, били су махом маргинализовани због својих тенденција ка представљању нетипичних књижевних ликова и приступа обради књижевне материје који би доносио другачију слику стварности од оне званичне. Поред Селенића, неки од аутора ове модерне струје која је унела новине у прозну форму били су Александар Тишма, Драгослав Михаиловић, Милорад Павић, Добрица Ћосић и други. Неки од ових писаца су и поред експерименталности у форми били припадници националистички обојене струје (попут Павића чији Хазарски речник готово да је кодирана новија историја Југославије; или Ћосића чије су идеје у делима потпириле буђење српске националне свести) док су други, којима је припадао и Селенић, били својеврсни критичари идеологија, хроничари пропадања класа и грађанства под утицајем социополитичких вртлога после Другог светског рата.

Слободан Селенић рођен је 1933. године у Пакрцу у Хрватској, но сматра се великим хроничарем Београда, у коме је умро 1995. На Факултету драмских уметности био је професор драматургије и та драматуршка пракса очевидна је у начину на који је структурирао своје романе. Негов поменути први роман „Мемоари Пере Богаља” био је зачетак теме коју ће Селенић као човек свог времена са свешћу о утицају историје и политике понављати и кроз остале романе – декаденција и пропаст грађанске класе послератног Београда након доласка комуниста на власт. Ова тема еволуира кроз романе „Писмо/глава” (1972) и „Пријатељи” (1980) (НИН-ова награда 1981), где се кроз однос појединачних супротстављених људских судбина као метафора на ширем плану дају класни сукоби и историјско смењивање слабијих јачим и способнијим. Селенићев политички ангажман је ангажман социјално освешћеног интелектуалца: у романима попут „Очеви и оци” (1985), „Timor mortis” (1989) и последњег „Убиство с предумишљајем” (1993) бави се, поред рекурентне теме о београдским послератним годинама, и новијом српском историјом то јест српско-хрватским ратом у Крајини; генерално је антиратно надахнут и у том смислу Селенића можемо на неки начин поредити са Брехтом, такође и на конто драматуршког приступа књижевној материји. Такође, бавио се позоришном критиком и у књизи „Ангажман у драмској форми” дао свој допринос теорији драме; док је такође аутор драме „Ружење народа у два дела”. Адаптацију свог романа „Пријатељи” која је преименована у „Косанчићев венац 7” написао је сам, као и сценарио за филм „Убиство с предумишљајем”.

Селенићева основна преокупација базира се на расветљавању различитих антрополошких и социјално-политичких аспеката преображавања друштвеног морала у вртлогу историјских токова. Он се држи тежње за обновом породичног романа, популарног код писаца претходне генерације, са особинама модерног романа свог времена. Његову поетику сачињава у првом плану приказивање протагоносте, најчешће статичног карактера са друштвене маргине који је од самог почетка развијања фабуле обележен неким дефектом (на пример, Пера Богаљ који је током рата остао без обе ноге) или генералном духовном и физичком слабуњавошћу што одмах имплицира да ће карактер бити у инфериорном положају у односу на „узурпаторе”. Протагонисти су увек насликани као жртве друштвене промене, немоћни да се изборе против колективистичких идеологија инфилтрираних у појединца, ма која да је у питању. На другој страни, ти узурпатори су такође маркирани од самог почетка својом појавом, где су представљени доста сировије и доминантније појаве – као типични представници сељачке класе која је насилно преузела власт из нижег слоја у своје руке, те они нису представљени као толико сигурни у себе колико надмени (пример: Крсман из “Убиства с предумишљајем”, о коме ће касније бити речи). Селенић слика, пре свега, типичне карактере за класу коју припадају, али му је интенција да кроз индивидуални доживљај и свест о себи тог типичног карактера прикаже дух једне епохе и морална превирања у њој. Увек је реч о сукобима односа старо-ново; грађанско-народно; и оно чиме писац поентира готово сваки роман – индивидуална судбина-колективна судбина. Увек постоји паралелизам две крајности, дуалистички концепт добра и зла који формирају нарацију, но аутор увек на крају романа закључно заузима хуманистички приступ читавом догађају – са антиратном поруком приказаном кроз песимистичну визију човекове немоћи пред историјом.

Литерарни поступак који Селенић користи је фузија драмског и монтажног, што је карактеристично за постмодернистичку литературу. У његовим романима перспективе мултиплих наратора су изукрштане и поглед на догађаје сваког од њих је субјективан и најчешће заснован на непоузданим сећањима; користи преплитање монолога и солилоквија; фиктивна писма, исповести, исечке из новина и правну документацију у сврху подупирања реалистичности исказа. Карактери постају још живописнији на основу Селенићеве употребе језика, где он користи различите дијалекте у зависности од величине културног судара карактера, кроз сам говор они се надопуњују или косе, језик сам за себе служи као објективна истина – увеличава аспект љубави према себи и свом пореклу. Ипак, оно што критичари сматрају доминантном особином Селенићевог романа јесте управо та драмска структура, где нарација кореспондира готово аристотеловској структури: романи обилују драматичним обртима, напетошћу, оштрим сукобима и сл. Експозиција романа своди се на стални топос код Селенића – враћање у прошлост и ретроспективно приповедање о породичном кругу који ће бити разорен упадом културних варвара; климакси романа се често завршавају некаквом ужасном смрћу (пример: самоубиство мајке Пере Богаља; убиство и самоубиство у “Убиству с предумишљајем”).

Селенићев последњи роман (не рачунајући постхумно објављено „Малајско лудило”) „Убиство с предумишљајем” објављен је 1993, две године пред ауторову смрт и исте године је добио своју екранизацију у режији Горчина Стојановића. Овај роман наставља се на круг сталних тема у Селенићевом романескном опусу, осврће се на две љубавне приче у ратним временима, одвојене педесет година, које за позадину имају много слојевитије значење у контексту судара светова и идеологија. Оквирна прича је савремена: студенткиња драматургије Јелена Панић, звана Булика, заједно са својим момком рањеником са крајишког фронта Богданом Билогорцем пише књигу о љубавном животу своје бабе Јелене Аранђеловић-Љубисављевић, како би утврдила своје порекло. Кроз документацију коју прикупља и јунакињине својеврсне интервјуе са људима прича се развија у два тока – први у послератном Београду, где се роман осврће на живот Јована и Јелене Аранђеловић, брата и сестре (ипак, не по крви!) и пропасти њихове грађанске самосвести у судару са суровим новим комунистичким режимом оличеним у виду мајора Озне Крсмана Јакшића, са којим Јелена има аферу што ће довести до трагичног убиства и самоубиства на крају. Други ток – савремени, у ком Јелена Панић пише књигу, дешава се 1992. године у време студентских демонстрација у Београду и рата у Крајини и такође се несрећно завршава – погибијом Богдана Билогорца на ратишту.

Када би се пошло од идеје национализма којом су карактери овог романа обојени, сваки понаособ другачије, требало би поменути конструктивистичку теорију да су нације и национализам производи одређене националне идеологије интелектуалних елита. Но, у овом роману се у фабуларном току који се дотиче судбине Аранђеловића, дешава управо гротескно обртање – управо је интелектуална елита, оличена у Јовану и Јелени потиснута и на крају – Јовановим самоубиством – самоуништена, а сељачка класа комуниста, које Јован погрдно назива „зулукаферима” преузима власт и дословно деградира све што је снобовско-елитној грађанској класи Аранђеловића било свето. Непомирљивост једних са другим доводи до трагедије. XX век је сам по себи врвео од идеолошких и класних борби, где се масовно уздизала угрожена буржоазија – у Југославији сељачка класа – што је карактеристично за неразвијене државе, те зарад очувања сопствених циљева власт мобилише масе, те би се тиме могла објаснити помама за комунизмом и колективизмом у послератном добу. Јован и Јелена Аранђеловић били су као задрта београдска деца, интелектуално узвишена и снобовски настројена, била више окренута индивидуалном но колективном, те им је изузетно тешко пала промена и слаба могућност прилагођавања новонасталом класном устројству.

Прича о пропасти грађанских вредности у кући Аранђеловића уведена је у роман ин медиас рес, сценом где Јелена пише биографију свог очуха Ставре Аранђеловића, који је ухапшен од стране партизанског суда због повреде националне части, наводно због сарадње са окупатором и јер је новчано помагао четнике. У оптужби стоји да су кућу Аранђеловића посећивали поједини немачки официри и да је један одред Драже Михаиловића назван у Ставрину част. Из приповедања др. Бранка Којовића, једног од споредних наратора и личног пријатеља Јелениног, такође, непоуздано али у неким тачкама компатибилно са сведочењима са суда и оптужбом, сазнаје се да се Јован дружио са извесним др. Лангхофом. Ипак, сва сведочења требало би узети са резервом: првенствено јер, према Којовићевом сећању, Јован је за Лангхофово пријатељство био заинтересован из простих „грађанских” разлога – вођене су дискусије о великим пљачкама уметничке баштине, што је за време у коме се радња дешавала било скандалозно јер – како је уопште дозволио себи да се поставља у позицију да се бави тако баналним стварима у ратно (не)доба – др. Којовић наводи како је то био изузетан морални прекршај из простог разлога што др. Ланфгхоф „није био у Београду с превасходним задатком да се надмеће у знањима о уметничким пљачкама с младим Србином Јованом Аранђеловићем, већ је био ту да из Србије однесе у Немачку што је више могуће уметничких предмета” – што се аутоматски тумачило као сарадња – па чак и да је несвесна – са окупатором. Јован и Јелена били су незаинтересовани за стварност и зачаурени у свом дому на Сењаку све док Ставра није био ухапшен.

Разлози хапшења Ставре могу се протумачити и у још једном аспекту, а то је однос капитализма и нове комунистичке егалитаристичке својине. У Ставриној биографији наведен је његов економски успон као власника фабрике вуне, где се кроз описе успона компаније може доћи до закључка о капиталистичком карактеру Ставриног пословодства. Конфискација фабрике и имовине оправдана је у оптужници тиме што је након уласка немаца у Београд фабрика пала у власништво окупатора, а Ставра је наводно имао профит и посећивао своју канцеларију и тада, што је била увреда за нов режим који је практиковао заједничку својину и капитал. Ипак, Јелена наводи, а касније и Којовић, да је Ставрин капитализам потекао из његовог сељачког порекла – но Којовић га назива „градитељем-сакупљачем”. Ипак, Ставра Аранђеловић био је другачија врста сељака од потоњих партизана, онај тип који је своје сељаштво носио „господски”. Партизанско сељаштво у роману је приказано као насилно и надмено у својој необразованости, као тип сељака који управо зато што се осетио угрожено, чим је добио прилику да граби, уграбио је све не марећи за икакве вредности, а под фасадом националне части. Уколико је Ставра био градитељ-сакупљач, партизани су били деструктивни скрнавитељи, присвајали су отету личну својину коју нису изградили – најочевидније на примеру Крсмановог узимања породичне куће Аранђеловића на Сењаку.

Читава породица Аранђеловић-Љубисављевић била је, на неки начин, идеолошки подељена. Првенствено Јован, који је имао хировите испаде као осамнаестогоишњак где се наводи како је комунистички острашћеној браћи Марић из комшилука проповедао Љотићевске профашистичке идеје, но, Којовић наводи да је се Јован пре свега политиком бавио из „замлате” то јест, чисто како би своју индивидуалност истакао наспрам браће комуниста, „..не кријући задовољство што је аристократски усамљен на становишту које стиче интелектуално достојанство баш зато што га заступају само изабрани, неукаљани подршком плебејске већине.” а када је питан да ли истински верује у профашистичке идеје које је тако ватрено заговарао у препирци, он је на то одговорио „Ма какви” уз обавезно „простаци”.

Подељеност у породици, где су деца била потпуно политички незаинтересована (све до наглог преокрета и инфилтрације Крсмана у затворен свет млађих Аранђеловића), а глава породице – Ставра – симпатизер Равногорског покрета – може потицати са стране Јеленине породице, где се њена мајка Оливера Љубисављевић у наводу из Ставрине биографије (писане од стране Јелене) описује као „обесна и претерано вољена јединица из чувене трговачке породице Неранџић, која је већ три генерације трајала у богатству и у две се школовала по светским универзитетима”. Како је и она скончала трагичним самоубиством, а Ставра био махом неприсутан у животу сина и усвојенице, деца одрасла уз гувернанте и снобовско образовање, а са транспарентном очинском фигуром која би им наметнула идеје нису могла ни развити приврженост икаквој идеолошкој усмерености. Снобистичке тендеције у Јеленином карактеру могла би се тумачити и као наследна од стране покојне мајке, док су Јованове, уз утицај образовања и друштвених кругова у којима су се обоје кретали, више настале емулацијом Јеленине самосвести, потпирене псеудо-инцестуозним осећањима према њој. И управо је тај инцестуозни однос између Јована и Јелене послужио као метафора затворености грађанског света у међуратном Београду, да би се касније потпуно растурио.

Насупрот Јовану и Јелени, који су гајлили огромну аверзију према свему што је народско, па политици за коју је Јелена говорила да је „Забава за простаке”, Ставра Аранђеловић је патриотску дужност у себи имао, али је поимао другачије но што је било одговарајуће менталитету новог послератног света: он јесте помагао четнике, како стоји у оптужби, био је присутан на Светосавском конгресу у селу Ба, у блиским везама са Дражом Михаиловићем – ипак, он је своју приврженост четничком покрету правдао тиме да он није политичар већ трговац. Није био за комунисте – био је против фашизма али у партизанским очима постојала је само крајност И неспособност да се увиди разлика између антикомунизма и профашизма. Но овде се код Ставре примећује битна нота национализма, где он заговара тезу Владимира Велмар-Јанковића – „…да су Срби вазда били јунаци и патриоте, а никад интернационалци и комунисте” и имајући у виду Ставрино сељачко порекло и чињеницу да су и партизани и четници регрутовали масу из најнижих слојева народа, његова приврженост четницима могла би се објаснити управо тиме што је он био од оне „домаћинске” врсте народа, који је свој иметак стекао радом – што се коси са отимачком представом комуниста. Којовић у својој нарацији помиње да је он – такође припадник грађанске класе у то добра – према четницима гајио амбивалентна осећања, то јест да не спори да су они антифашисти и родољуби, но да је његова аверзија према њима била првенствено класне природе – гроза грађанског према сељачком и необразованом: „…јер су и једни и други регрутовали сељачки шљам, нашу несретну, неокупану, дивљу Србију која мрзи град, господу, сваку ученост, сваку радну солидност, све што се и за педаљ уздиже изнад обичајне, хигијенске И духовне запуштености највећег дела народа.”

Национализам се у овом роману јавља у два антиподна облика: први, који би можда био ближи одредници патриотизма, оличени су у карактерима Ставре и Богдана Билогорца, из савременог фабуларног тока. Обојица су пре свега родољуби – нити се Ставра бави политиком из чисто политичких разлога, нити Богдан одлази на фронт да би клао, попут његовог комшије из села Јока Мартића, прозваног Бијесним псом због управо те крволочности. Патриотизам Ставре и Богдана дубоко је културно усађен у њихову свест; обојица прилазе ратним околностима као нечему што се „мора” зарад очувања традиционалних српских културних вредности. Богданово родољубље јавља се у доба српско-хрватског рата, поновног буђења српске националне свести, он позив на фронт доживљава као зов да брани пре свега своје другове у рату и домовину; Ставра контакт са четницима–првенствено тиме што им је материјално помагао – тумачи као своје скромно учешће у борби против фашизма и узурпације вредностима наметнутим од стране немаца и потоње, комуниста. Друга крајност националистичке острашћености дата је на примеру поменутог Бијесног пса: у дијалогу који је вођен између Богдана и њега очевидна је ратна омамљеност, како сам Богдан каже „…А теб’ су очи од крви осљепиле. Невдиш више људе, а и сам знадеш да имадобрих људи и међу њима. (Хрватима)”. Национализам Бијесног пса је карактеристичан за то доба када је српска јавност била готово бомбардована пропагандом медија под режимом Слободана Милошевића, где су прокламовани страх и мржња на етничкој основи против босанских муслимана и католичких Хрвата. Бијесни пас сам каже „Док није од источне вјере, ваљат не море. Волим пукнут у Рвата нег да ми нетко даде пол свијета.” Имајући у виду годину у којој је роман објављен, на врхунцу рата у Крајини, Бијесни пас је представљен готово као стереотип управо оног типа људи – сељачког и примитивног, кога су се Аранђеловићи грозили педесет година раније; с тим што је једина разлика у антиподним идеолошким начелима.

На овим примерима аутор тежи да инсинуира релативност перспективе: Којовић у једном наврату као да излаже поетику самог аутора тиме што објашњава различитост у значењу речи “партизан”, где прави паралелу између партизана 1945. и студентских револуционара 1992. којима је припадала и Булика. „Из очију оних младих монтањара сијала је глад, завист И суровост, нека немилосрдна, дакле неправедна и окрутна, Правда. (…) Ви сте…окупани и фриволни. То је дабогме, боље него бити гладан и суров.” Којовић говори о истоме –И студенти и партизани су револуционари, одвојени педесет година мира, раде исту ствар, но другачијим приступом. Исто тако, може се повући паралела између Крсмана и Богдана – обојица су сељачког порекла и продукти ратног времена, но постоји црта хуманости у обојици – наравно у већој мери код Богдана. Обојица су на својеврстан начин показала ту страну индивидуалног и људског, под утицајем Јелене и Булике, припадница образованије класе. Јелена, када почиње да пушта Крсмана свој затворен породични круг, Јовану се Правда да Крсман „није сасвим обичан партизански зулукафер; показује неке људске особине.” И Крсман јесте показао људскост на доиста бизаран и парадоксалан начин помажући Јелени да ослободи очуха – омогућујући Ставри Аранђеловићу да се обеси у затвору тиме што је својим овлашћењима успео да му достави конопац. Насупрот њему, Богдан и поред своје жеље да се врати на фронт и учествује у ослобађању родитељске куће од окупатора, Бијесном псу говори да “Има и добрих Хрвата.”. Њихови поступци имплицирају да су обојица имали и поред припадања конкретном класном типу, осећај о индивидуалној ван-идеолошкој одговорности према свету и времену у ком су живели.

Релативност истинитости догађаја додатно је расветљена нарацијом Славка Врцалова, који је за време робијања био са Ставром Аранђеловићем у ћелији. Врцалов је уведен у причу тиме што су Булика и Богдан, у процесу скупљања документарног материјала за своју књигу, били упућени од стране др. Којовића на њега – јер је имао информацију која је фалила о Ставриној смрти. Ово имплицира а касније и сам Врцалов потврђује, да је био такође припадник грађанске класе у истом смислу у ком су били и Аранђеловићи – како он сам каже „Нем ја везе са индустријом и трговином. Пре рата ја сам студиро права, а за време рата гањо сојке по Београду, склањао се и од комуниста и од Немаца, и од четника и од Љотићеваца…“; ово сведочење о самом себи готово да је паралелно подацима о животу Јелене и Јована, који у чаури свог предратног и идеолошки неутралног света показивали апсолутну апатију према спољном свету и сукобима идеологија. Но, како је Врцалов имао искуство робије у комунистичком затвору, он се може сматрати наратором који има далеко дубљи и веродостојнији увид у то шта се заиста десило везано за велом мистерије обавијену смрт Ставре Аранђеловића. „Упознаш човека кад са њим делиш леб и постељу, и добро и зло. У затвору немош сакрити какав си човек.“ Према томе, сведочење о Ставрином карактеру и политичким ставовима бива додатно и психолошки расветљено – Врцалов у свом приступу гаји скепсу према људским карактерима генерално, те стога Ставру доживљава као човека који није био ни најгори, али није био ни добар, узимајући за потпору тој тврдњи чињеницу да је до свог иметка дошао капиталистичким начином и да је јавно величао Дражу Михаиловића усред комунистичког затвора. Из његовог говора дознаје се о специјалном третману који је Ставра имао чак и у затвору – пакете које је примао од Крсмана са писмима и храном, описује његову ”загуљеност” и србијанску тврдоглавост. Врцалов као идеолошки неутралан наратор напоредо слика портрете и Ставре и Крсмана кроз призму идеолошких типова. Након питања о мотивацији Крсмана да помогне Ставри у затвору, Врцалов Крсмана слика као могући изузетак од стереотипа када говори о нерасветљеној теорији о Крсману и Јелени ‘‘Па знате, таки какав је Крсман био, таки се не заљубљују, а кад се заљубу – апсе мужеве и очеве да би несретна ћерка или жена ноге дигла. Не знају таки да помогну. Таки отимаду. (…) Али нећу да грешим душу, за отог Крсмана – можда је тај био другојачији.” и у прилог томе приповеда о Ставрином самоубиству потпомогнутом од стране њега.

Сам Селенић својим приповедачким поступком заузима неутралан идеолошки став тиме што нити напада, нити оправдава и једне и друге, и грађански свет и комунисте. Сви грађански оријентисани карактери – Јелена и Јован, Булика, Којовић и Врцалов – са изузетком Ставре који иако је био у блиском контакту са њиховим светом није њему припадао – сви су они гајили аверзије према сељачком односно оном делу народа који је мека мета деловања идеологија. Ипак, ток историје се развија у складу са законом јачег и асертивнијег, те ову класу карактера увек у Селенићевим романима поједе она примитивнија и јача управо због своје незаинтересованости и пасивности у односу на плиме историјских кретања. Јелена и Јован су кроз метафору своје социјално-инцестуозне везе приказани као херметични микрокосмос са сопственим законитостима, згрожен на сировост и асертивност сељачког света, док под навалом комунистичког режима нису били проморани да врата свог дома отворе управо тим узурпаторима оличеним у лику Крсмана. Сам Јован своју мржњу према Крсману хиперболише и подиже је на општији ниво, говорећи „Мрзим народ.” када бива обзнањено да ће Крсман преузети њихову породичну кућу. Јован ипак једини свој презир заправо храни и опире се променама до крајње тачке, где се Крсманово убиство и његово самоубиство на симболичком плану могу протумачити као апсолутни револт, где се живот може наставити само и једино прилагођавањем новој идеологији, док одупирање води у смрт. “ТО ЈЕ СВЕТ У КОЈИ ЋЕ КРСМАНИ УЋИ ЛАКО, А МИ ИЛИ УЗ ЊИХ, ИЛИ НИКАКО.” цитат је из Јелениног писма Јовану у ком је описала пустош социјалистичке Европе, а који је поентира управо ту надмоћ и немоћ у класној борби.

Јелена Аранђеловић, такође је остала неприлагођена – покушај да се Ставра спасе сарађивањем са узурпатором, “гегулом” Крсманом (та сарадња управо је тема полемике о могућности постојања љубавне везе између ова два антиподна света) завршава се и њеном раном смрћу у санаторијуму. У писму које брату Јовану пише из Париза она са горчином и детаљно описује распад старог и доминацију новог света “Света више нема” она најдословније описује потоње путовање кроз ратом уништене европске престонице, сада готово потпуно интоксиковане социјализмом. Даје детаљна поређења негдашњег луксуза и тренутног распада читавог света, слике прљавих железничких станица, осакаћених људи, хране лошег квалитета и све то назива “национализованим светом”. “…безнадежно национализовани, опростачени, изједначени људи чије се потребе и укус масовно подударају”; иронизује превласт неуљуђених и гласних комуниста Руса и Американаца над цивилизованим европљанима.Тим описима у писму Јелена имплицира на комунистичко брисање класних разлика, но у очима некадашњег снобовског грађанског света то готово да је апокалипса – свет „бољих обичаја и негованих навика“ у коме су се инидивидуалност и „живот према свом нахођењу“ славили, нестао је и то заувек. Она свој презир према гомили, изједналеној маси и простачком менталитету изражава кроз јед и песимизам и своје помирење са извесношћу неприпадања грађанског света новом свету изражава следећим речима: „Ми смо, Јоване, анђели без домовине, јер раја више нема, јер света више нема.“ Згроженост трњењем сваког индивидуализма, униформисаношћу читавог западног света – Јелена коментарише тиме да је одлазак из „зулукаферског Београда“ сматрала бегом у сигурну зону, мислећи да је комунистичка навала застала пред вратима запада – но разочарење ју је сустигло на сваком стајалишту европских градова. То разочарење очито не могавши никад да превазиђе, она се након Јованове и Крсманове смрти повукла и скончала у лудилу.

Обрачун са „Идеологијом крви и тла“, ако се посматра хронолошки ток времена у роману, зачети су Јовановим убиством Крсмана, а довршени у погибији Богдана Билогорца на фронту. Рат сам по себи подразумева насилно присвајање територије, у овом случају идеолошки подупрто. Ако би се ово применило на микрокосмос са својим правилима који подразумева породичну кућу и инцестуозни однос Јелене и Јована, Крсман би се могао посматрати као носилац тог агресорског принципа који дословно „крваво“ односи победу над слабијом идеологијом и њеном територијом коју тежи да присвоји (иако сам бива убијен Крсман је идеолошки победник– будући да се Јованово самоубиство тумачи као симболичка аутодеструкција). Ипак, Крсманова смрт идеолошки је неисправна иако је мајор Озне био у питању (према Којовићевом сведочењу, самим тим што је разлог смрти био приватне природе – убиство из страсти, а не херојски у част отаџбине, за партију то није било вредно бележења у новинама или генералном јавном мњењу). Насупрот томе, Јованова смрт када се подигне на ниво општег представља управо ту немоћ човека мотивисаног индивидуалним против идеолошког, те се та аутодеструкција посматра као признање пораза пред колективним оличеним у виду Крсмана. Љубавни троугао који је окосница фабуле симбол је, пре свега, борбе индивидуе против колектива затрованог идеологијом.

У случају борбе Богдана Билогорца да одоли позиву да се врати у рат, могло би се рећи да је Богдан литерарни карактер сличан Крсману по идеолошкој обојености, иако се у његовом односу са Буликом, као и у Крсмановом са Јеленом, види нота свести о сопственој индивидуалности. Иако се од самог почетка у фабулу уводи као типичан карактер за своје поднебље (Крајина – Грубшино поље – Селенић у роману структуира типове карактера према њиховом језику и дијалектима које говоре, те се у Богдановом говору јасно виде одређене карактеристике сељачког говора), он се у својеврсној “београдској инкубацији” од рата, током времена проведеног са Буликом, показује као не толико заслепљен национализмом, као његов антипод Бијесни пас. Богданов национализам на архетипском плану може такође бити протумачен у контексту косовског мита који се заснива управо на „идеологији крви и тла”. Прва битна ствар је мотив косовке девојке: за саму себе Булика говори у више наврата да је она, а сам увод у поставку савременог тока романа – Булика у парку спашава ратног рањеника Богдана – конкретна је алузија на тај део мита. Потом, када Богдан полази на фронт како би погинуо на самом крају романа, може се направити паралела са причом о Косовском боју, где се његов патриотизам који није сува крволочност и жеља за деструкцијом, поставља у паралелу са зовом који добија цар Лазар пред бој, док Булика у том кључу може да представља типични карактер краљица-светитељки које су прихватале изборе својих мужева/синовада погину зарад небеског живота, одричући се у болу земаљског – таква је последња сцена када Богдан коначно одлази на фронт, као и епилог у ком Булика одлази да тражи Богданово тело како би га сахранила. Ови архетипови дубоко су укорењени у традицију српства и националистичке идеологије, посебно имајући у виду да је овај роман писан у време изузетно јаког распиривања национализма и оживљавања поменутих традиционалних вредности – српство и Србија испред свега, па и по цену проливања крви. Ипак, поента Богдановог одазивања зову у „бој” није националистичког карактера, но традиционална, али индивидуална потреба да „поврати кућу ћаћину и материну” од душмана Хрвата и помогне друговима, то јест као што је и цар Лазар бранио Косово од узурпатора Турака. Тиме Богдан ставља лични печат, незатрован идеологијом, на своје поступке.

Селенић на структурном плану прави много паралела са народном епском традицијом – за савремени ток фабуле из наведених примера закључује се да је структуиран као епска песма из косовског циклуса са карактеристичним ликовима и темама, док послератни ток о љубавном троуглу има концепцију типичне баладе.

Булика је, као продукт нове грађанске класе, антинационалистички настројена. Ипак може се уочити извесна парадоксалност у структуирању њеног карактера, где кроз цео роман она иронично коментарише све Богданове испаде о српству, на пример када му приликом посете Филолошком факултету (где је већина њој слично настројена) говори да „не србује” и сваки његов „жал за завичајем” исмева, али више зарад тога да њега сачува од отровне задојености национализмом него зарад мржње према земљи. Она је карактер нови у себи љубав према човеку која је битнија но љубав према отаџбини „Волим кретена седамдесет и седам пута више него отаџбину“. У њеном језику много је ироније, а парадоксалност се управо у њему и огледа: у „Екнолиџменту” којим започиње роман, она се декларише као „вуковац” који западњачке моменте у коришћењу сленга, на себи својствен начин “посрбује”, говори сирово и без софистицираности. И можда се на том плану такође огледа још једно од битних питања у роману а то је питање њеног порекла: да ли у себи носи крв грађански углађеног Јована – чије ставове репродукује, или „копаоничког гегуле” Крсмана, чијем говору је њен приближнији. Она сама би преферирала да је у питању Јован, док Богдан тврди „Јаб више воло да си од Крсмана.” јер је њему Крсманов менталитет приближнији. На тај начин се ствара паралела у односима Јелена-Крсман и Булика-Богдан, са разликама које је огледају на културно-историјском плану.

На самом крају овај роман носи антиратну и хуманистичку поруку. Селенићеви романи су генерално песимистични јер приказују пропаст култура и немоћ једног човека наспрам идеолошког кретања колектива, но у сваком од њих аутор на примерима уништених судбина тежи да укаже на бесмисао рата и заразну отровност класно-идеолошких заслепљености. Финале овог романа поновљена је сцена из Селенићевог романа „Очеви и оци” где Булики у тражењу Богдановог леша помаже мистични отац Видосав „…некој врсти домаћег вешца-трагача, вечитог оца који лута ратиштима српског Ахасвера, који је, а да му то нико није наложио, добровољно остао у крвавом округу свесрдно помажући свима да нађу лешеве својих кад већ он синовљев није успео да нађе и кући пренесе.” Булика и Видосав, као и Стеван Медаковић из „Очева” сви су духовно трагичне жртве бесмисленог рата у којима се народ коље зарад бесмислених идеја. Идеје су, посебно у овом роману приказани српски национализам деведесетих година, политичка инструментализација топоса саможртвовања из косовског мита – ипак, оно што је неизговорено то је да је то жртвовање зарад царства земаљског у корист владајуће идеологије, а не зарад царства небеског, како је Богдан Билогорац вероватно у дубини себе веровао. Јован и Јелена су, свесни неминовности свог пропадања и неприлагођености новом бескласном друштву уништили сами себе, због немогућности да у будућности изразе своје индивидуалне изборе а не да се стопе са заслепљеном и униформисаном масом. Насупрот њима, Булику је Богданова смрт на својеврстан начин катарзично нагнала да побегне из ратне Србије, у којој се велики људски губици дешавају сваки дан, у Нови Зеланд код мајке, показујући тиме да је једини пут из бесмисла рата бег из њега – што се коси са херојским принципима српског национализма.

Сам Богдан Билогорац сумирао је сва дешавања у послератном току, а самим тим и о времену у ком је сам живео реченицом „Свис они, моја Јело, свис они, и Ставро и Крсман, и Јелена, и Јован, сви из ове наше књиге, Јело, свис они несретници у злу времену.” Тиме имплицирајући на просту људску неспособност да се бори против фаталистичког тока историје. Иако су људи сами креатори историје, идеје, оно апстрактно, способно је да затрује људску свест и уколико није довољно флексибилно, доведе до аутодеструкције. Тиме се објашњава песимистични слој романа. Док сама поента романа, дидактична и имплицитно хуманистичка, лежи се у последњим речима истог – које пише Ђурађ Ђурић, издавач Буликине књиге:
„Тако се завршава Убиство с предумишљајем.
Убиствима и нестаницма.
Ово је читаоче, мој епитаф затртима.”

ЛИТЕРАТУРА:

1. Драган Жунић “Национализам и књижевност“, Ресеарцх суппорт сцхеме, Прагуе, 1999.
2. Сања Мацура „Поетика романа Слободана Селенића”, Филозофски факултет, Бања Лука, 2008
3. „Слободан Селенић” Издавачки центар Матице српске, Нови Сад, 2015.
4. Слободан Селенић, „Убиство с предумишљајем“ Просвета, Београд 1997.

Ауторка: Милица Амиџић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *