IDEMO ZAJEDNO HLADNOM ZEMLJOM

Gde se nalazi Istok? Istočnije od koje tačke? Da li je tamo Novi Jerusalim, Pekićev, mesto gde je sačuvano sećanje naroda; sačuvano ali ne i tumačivo? Zbog čega 70 godina nakon završetka Drugog svetskog rata još uvek ne možemo odgovoriti na pitanje je li moguće pisati poeziju nakon Aušvica, i da li je moguće živeti jedan novi život, svež i nevin, dok prošlost uredno počiva iza stakala vitrina u muzejima?
Možda je najvažnije pitanje koje možemo postaviti – da li je moguće da se tako nešto može ponoviti? Ili će sećanje na zločine jednom počinjene, bude li uvek vidljivo i izloženo pogledima novih ljudi kao upozorenje, služiti za uspostavljanje novih odnosa? U Bibliji, u Starom zavetu piše:

„Na vodama babilonskim sjedili smo i plakali spominjući se Siona.
O vrbama tamo vješali smo harfe svoje.
Ah, ondje su iskali od nas oni, koji nas zarobiše, da pjevamo, koji nas srušiše, da se veselimo: ’Pjevajte nam pjesmu sionsku!’
Kako da pjevamo pjesmu Gospodnju u zemlji tuđoj?“

925df2625559993dcaed3fe82f8fe26c

Celan je, možemo reći nedavno (ako poredimo to vreme s onim kad je nastao biblijski tekst), pevao svoju fugu:

„On viče kopajte dublje u zemlju a vi drugi
pevajte svirajte za pojasom gvožđa se maša
i vitla njime oči su njegove plave
dublje ašovom a vi za igru svirajte
(…)
Viče smrt svirajte slađe smrt je majstor iz Nemačke
viče prevlačite tamnije gudalom po violini
pa ćete kao dim u vazduh se vinuti tada
u oblaku biće vam grob i neće vam biti tesno“

Jednom opisano u najčitanijoj knjizi sveta, ili bezbroj puta opisano osećanje koje muči nesrećnog, porobljenog, nezaštićenog, kome neprijatelj naređuje da čak i pesmom odgovara na muke kojima je izložen, nije pomoglo da se sledeći ciklus nesreće i pogroma, istrebljenja i progona zaustavi. Nije li Biblija i sama neka vrsta sećanja naroda, i nije li njena osnovna uloga da se na progone i ubistva stavi tačka te da se praštanjem i ljubavlju odgovori na svaki udarac? No, udarci su prejaki, a sećanja neizbrisiva.
Da li oni koji zagovaraju zaborav žele uspostavljanje novih odnosa, ili samo žele da se zataška uloga nekog naroda, neke klase, neke ličnosti ili porodice u strahotama koje su minule? I da li oni koji zagovaraju neprekidno izlaganje užasa istorije očima sadašnjosti nastoje da „hrane pamćenje sveta“ da žrtve ne bi bile uzaludne, i da nas istorija zaista nečemu nauči, ili je njihov cilj održavanje neprijateljstava, stalno podsticanje nacionalne mržnje radi lakše manipulacije masom, kao i skretanja pažnje na „spoljne neprijatelje“ da bi se neadekvatni političko-ekonomski odnosi održavali na snazi? Nije li, na taj način, i jednima i drugima, glavni motiv kojim se rukovode zloupotrebljavajući sećanje i zaborav, zapravo novac?
Takva pitanja postavlja roman češkog pisca Jahima Topola: „Hladnom zemljom“, koji je objavio Treći Trg u prevodu Tihane Hamović.

tt knjizara header 2

Jahim Topol Hladnom zemljom

Već u epigramu nalazimo stih: „Gle imam tuđe ožiljke, odakle mi?“ Dorote Maslovske, i on nam nedvosmisleno odgovara na pitanje o mogućem potpunom zaboravu i početku iznova. Svuda oko nas, a možda i u genetskom materijalu koji su nam preneli prethodni naraštaji porobljenih ili porobljivača, upisano je sećanje na zlo, svest o tome šta ljudi čine jedni drugima. Oprosti mi, Bože, i ja sam čovek. I ja sam ubica. Šta me razlikuje od onog koji je pucao? On je imao pušku, imao je naređenje, imao je viziju da brani neku ideju ili poredak, ili da se za novi bori. Pre svega, pripadao je onima koji su sa istim ciljem i oružjem krenuli ka nekom cilju. Sada je možda već nemoguće pronaći grad kojim nisu prolazile vojske, različite vojske, međusobno suprotstavljene, stotine hiljada vojnika, sa muzikom, paradama, konjima, tenkovima, ranjenicima, zarobljenicima. Možda je dovoljno zagrebati zemlju u blizini bilo kojeg grada, pa će se ispod nekog sloja zemlje, negde bliže površini, a negde dublje, pojaviti kosti. Masovne grobnice u kojima zajedno počivaju siromašni i bogati, pripadnici različitih nacija, deca i odrasli, dojučerašnji prijatelji i saborci, i dojučerašnji krvni neprijatelji. Ironijom sudbine pomešani.

P8080016

Tadeuš Ruževič peva u „Lamentu“:

„…dvadeset mi je godina
ja sam ubica
ja sam oružje
slepo kao mač
u ruci dželata
ubio sam čoveka
i crvenim prstima
milovao sam bele grudi žena
(…)
Ne verujem u pretvaranje vode u vino
ne verujem u oproštaj greha
ne verujem u vaskrsenje tela“

Njegova pesma „Vozovi idu dalje“ uvodi nas u pravo u roman „Hladnom zemljom“:

„…sada već po sećanju
U Osvjenćim Aušvic
Terezin Gros-Rozen Dahau
u Majdanek Treblinku
Solibur
u istoriju
Slepi koloseci
vozovi odlaze
s malih stanica
s velikih železničkih stanica
pretvorenih u muzeje Umetnosti…“

Radnja romana započinje u Terezinu, gradu koji jedna mala grupa žitelja pokušava da sačuva, ne samo kao spomenik, već kao mesto u kome je još moguć život. Pretvaranjem u Spomenik, sećanje i istorija se predaju u ruke „naučnicima“ i vlastodršcima. Još postoje očevici, žitelji, koji žele da sačuvaju grad, ali i došljaci, „tragači za ležajevima“ u kojima su umrli ili mučeni njihovi rođaci. Tragači dolaze u Terezin da i sami budu izlečeni od „tuđih ožiljaka“. Onda kad to mesto postaje svetski poznato, kad počinje da donosi novac, skreće pažnju i privlači sve veći broj ljudi, stvari se menjaju…

img_1495

Nesporno je da pored onih koji manipulišu istorijom, njenom istinom, dokazima, objektima koji je potvrđuju, postoje i oni koji bez unapred zadatog cilja žele da sačuvaju nešto smisleno od rušenja i prekrajanja, makar zato što je to deo njihove lične istorije i života. Možda se takvim pristupom više može uticati na univerzalnu svetsku istorijsku scenu nego što verujemo. U romanu „Na Drini ćuprija“, u jednoj gotovo neprimetnoj epizodi, Andrić provlači takvo verovanje:

„Dauthodža je sve činio da han spase i očuva u životu. Najpre je trošio od svoga a zatim je počeo da se zadužuje kod rođaka.Tako je iz godine u godinu krpio i doterivao skupocenu zgradu. Onima koji su mu prebacivali što se upropašćuje čuvajući ono što se sačuvati ne može, odgovarao je da on dobro ulaže svoj novac, jer ga bogu na zajam daje i da je on, kao mutevelija, poslednji koji sme da napusti ovu zadužbinu koju su izgleda svi napustili.
 Taj mudri i pobožni, tvrdoglavi i uporni čovek, kog je kasaba dugo pamtila, nije se ničim dao odvratiti od svog bezizglednog napora. Radeći predano on se odavno bio pomirio sa saznanjem da je naša sudbina na zemlji sva u borbi protiv kvara, smrti i nestajanja, i da je čovek dužan da istraje u toj borbi i onda kad je potpuno bezizgledna."

No, borba protiv kvara i smrti, u novijoj istoriji kao nikad pre, izgleda kao izgubljena bitka. Dok nam prvi deo romana daje nadu u mogućnost isceljenja tuđih ožiljaka, u jednom svetu koji pristaje da pamti, ali i da upozorava bez traženja odmazde („Da je Kafka preživeo svoju smrt, ubili bi ga ovde.“),; drugi deo romana prikazuje nam situaciju u Belorusiji: demonstracije, totalitarizam, policijsku diktaturu, preki sud i masovne grobnice u kojima se, sloj po sloj, otkriva i nekadašnja i novija istorija Istoka.

dscn0045

Zastrašuje činjenica da ne čitamo o prošlosti, čitamo o događajima koji su se desili pre deset, ili manje od deset godina. Znamo na osnovu događaja koji su tu, na našem poluostrvu, da se grobnice i istorijska pitanja neprestano ponovo pronalaze i otvaraju, i da se pitanje o tome ko je u tim grobnicama, ko je ubica a ko žrtva, još uvek nije rešilo. Autor nas upoznaje sa podacima koji ne figuriraju svakodnevno u svesti današnjeg čoveka (osim ako ne pripada nekoj od najčešće pogođenih nacija, a verovatno čak ni tad), podacima o razlici u broju poginulih u Drugom svetskom ratu u različitim zemljama, broju spaljenih sela, gradovima koji su porušeni pa ponovo građeni. Postajemo svesniji činjenice da nije svejedno koji deo sveta zovemo svojim domom: biti rođen na Istoku je usud koji sve svoje stanovnike pretvara u tragače za ležajevima:

„Tražila sam taj Istok, tu istočnu Evropu…ali putovati u istočnu Evropu znači stalno je tražiti (…) ovako nekako su svoje priče započinjali tragači za ležajevima, oni što su u utvrđeni grad došli stopom ili su izašli iz klimatizovanih autobusa i preko razvalina se doteturali sve do nas, do naših straćara, gležnjeva opaljenih koprivom obilazili su grad smrti… Uvek su ti njihovi preci poticali iz neke istorijom polupane istočne metropole, sa mrakom zavučenim u sve uličice, izvitoperene poput prastare crno-bele fotografije, oni su imena tih mesta, sela i gradova izgovarali stisnutih usana, kao da su to davno vežbali kod kuće pred ogledalom, tokom svih onih sati kad su se preispitivali, kada im se u srce pela ledena jeza, teskoba koja slama… Zašto se to desilo mojim precima? (…) Gde je taj pravi Istok?“

terezin10 (1)

„…vi ovde u ovoj istočnoj Evropi uopšte ne shvatate u kakvoj sramoti ste i dalje zaglibljeni (…) A kažu da ovde u Češkoj imate svinjsku farmu na mestu nekadašnjeg romskog koncentracionog logora? (…) Gospode bože, tebi je to normalno? Farma svinja na mestu istrebljenja…“

Odrasti na Istoku u godinama Drugog svetskog rata, biti dete prepušteno na milost i nemilost odraslima i njihovoj surovosti, znači postati neosetljiv. Rasti na mestima gde se svedočanstva smrti i zlostavljanja mogu pronaći na bilo kom mestu, pri obavljanju bilo koje od normalnih mirnodopskih životnih aktivnosti, znači ne čuditi se više ničemu, sem kad se dođe (ponovo) do granice čudovišnog. Sjajni romani (istočne?) literature doneli su nam ne jedno svedočenje o takvim odrastanjima: trilogija „Velika sveska, Dokaz, Treća laž“, Agote Krištof, „Obojena ptica“, Ježija Kosinskog, ili „Upotreba čoveka“ Aleksandra Tišme nedvosmisleno nas upoznaju sa Istokom (koji odriče da je Istok, i naglas se kune u svoju pripadnost savremenoj Evropi, hladnoj, poslovnoj i moćnoj). Evropa, i ona ratoborna i porobljivačka, okrenula se viziji budućnosti koja je tragačima za ležajevima nepojmljiva. Traži se da se jednom za svagda počisti taj nered koji čine razbacane kosti, mogile i ruševine. Počeli smo iznova, kaže hladni Zapad, mrtvi neka počivaju. Samo, Istok još ne zna gde da traži kosti svojih predaka. Iz godine u godinu, lobanja u Ćele Kuli, u zidovima, sve je manje. Neki tvrde da ih ljudi odnose kućama, jer su u tim bitkama poginuli njihovi preci, a nisu imali šta da sahrane. Istok nije preboleo ni turska osvajanja, ni međusobna trvenja nastala u tim, ranijim sukobima (ko je izdajnik, poturica, ko je zakasnio na Kosovo?). Istok nema novac. Ostaje mu samo istorija, sa svojih bezbroj različitih i suprotnih varijanti, kao nešto za ponos, za podgrevanje strasti, za traženje odmazde i obeštećenja, za beskonačno okretanje u krugu jednih istih užasnih i svirepih želja i nasrtaja na komšiju, brata, onog ko neizostavno govori nekim sličnim jezikom.

art-soldaty-voyna-perestrelka

„…jer te kulturne razlike među nama, pastiru jedan kozji, njih su stvorile desetine godina terora, tlačenja i poniženja, to je jasno. Zbog toga ste drugačiji. I bićete još dugo.“

I kao što mi imamo kosovski mit, koji još uvek raspaljuje našu maštu pričama o hrabrosti i izdaji, tako se u „Slovu o polku Igorovu“ peva o krvavim obalama Njamige, koje se stotinama i stotinama godina kasnije, i dalje bude krvave. Novi ljudi osvanu sa pričom o izgradnji novih zemalja, pod novim zastavama, o stvaranju Sunčanih gradova za buduće srećne ljude.

„Umesto onih spaljenih. Ali ovi Sunčani gradovi ipak nisu bili za svakoga. To ne.
Ne?
Na rubu svakog Sunčanog grada je groblje, znaš?“

Tomas Man u jednoj maestralnoj epizodi u Čarobnom bregu donosi jednu takvu sliku: mediteranski grad u kome anđeoski mladići i devojke uživaju na suncu u jednostavnim i nevinim igrama i druženju. Idealnu sliku kvari tek saznanje da je nedaleko od tog mesta podrum u kome stravične veštice komadaju i jedu žrtvovanu decu. No, to je Zapad, zar ne?
Opstaje li onda idealizovana slika Zapada samo na osnovu toga što njegove veštice nisu vidljive, što je uspeo da na vreme skloni od očiju svetske javnosti svoj nemoral, cenu koja se plaća da bi se održala fatamorgana mediteranske plaže i anđeoskog života u nekom sunčanom gradu, neporušenom, koji se ne mora graditi iznova? Za to vreme, na Istoku, nema sunca. Istok je hladno tlo, hladna zemlja kojom zajedno hodimo, ubijajući jedni druge. Ostaje samo mogućnost da se bude veštica ili dete koje komada. Tragači za ležajevima će se, isto kao njihovi roditelji, dedovi, pradedovi, čukundedovi, morati zapitati čak i to, nisu li oni to žrtvovano dete radi nečijeg tuđeg sunca i mediteranskih igara? Istog tog Zapada koji sad nemilosrdno nalaže da se već jednom pomete sav taj lom, i da kosti, ma čije bile, prestanu da teraju duhove da progone žive? Radi estetike koja je potrebna za održanje mediteranskog sna.
Antika je imala sijaset obreda za umirivanje duhova mrtvih, jer su znali da ih nepravedno i na prevaru ubijeni neće ostaviti na miru, kao ni oni koji nisu propisno sahranjeni, uz sve verske počasti i ritale. Antički vladari znali su i to da se neprijatelj ne sme napasti bez najave, i da se rat vodi časno. Antigona je pokopala svog brata.

Art-world-war-2-WW2-France-city-Saint-Lo-Street-U-S-troops-soldiers-rifles-M1903A3

„Imamo li možda more, planine, znamenitosti? Ne, sve znamenitosti su spaljene. Izgradićemo dakle, u Belorusiji Park iz doba jure posvećen strahotama, muzej totalitarizma. Dospećemo na mapu sveta zahvaljujući vrećama naših kostiju, zavežljajima krvi i gnoja. Odlično, a? To će privući pažnju, je l’ da?
(…)
Aušvic – Udoban hotelčić, autobus, Aušvic sa ručkom, to iznosi 52 evra. Tako se to radi. A naši gradovi? Na njima i dalje gavranovi kljucaju lobanje.
I đavo samo zna ko je sve tamo u jamama.“

Nepokopana braća, sestre koje nisu uspele da ih pronađu, nerazrešena situacija koja se svakih par godina obnavlja sa svim svojim užasima, rađa ludilo kao odgovor. Ne može se živeti u takvom svetu bez odgovora, bez razrešenja. Da li je priča o tome put ka razrešenju?
Lalić je pevao: „Neću da prećutim, zidovi su prećutali i srušili su se….“ Pevao je pozivajući na sećanje, ne na odmazdu. Upozoravao. No, ono o čemu je Lalić pevao, nikad nije pretvoreno u „muzej Umetnosti“. Kako biti pošten gledajući u tu strašnu jamu, koja nikad nije sita? Kako pronaći svoje mesto na Istoku koji, čak i kad bismo otišli odavde, ne možemo iz sebe iščupati? Petar Matović peva:

„...Posebni popusti prevoznika
na povratne karte do Osvjenćima.

Planina obuće u vakuumu
iz jednog koraka nestala bi.
Nikada se ti đonovi nisu istrošili.

U malom gradu nisam imao izbora
nego čitati o Holokaustu.

Sada živim u Krakovu, svuda su
suveniri. Neću o Aušvicu. Kada
pomislim na zavičaj, zaćutim.“

Nastavljamo da živimo u pokušaju da naučimo, sebe, našu decu, decu naše dece, da je naša sudbina na zemlji sva u borbi protiv kvara, smrti i nestajanja, i da je čovek dužan da istraje u toj borbi i onda kad je potpuno bezizgledna.

Autorka: Jadranka Milenković

One thought on “IDEMO ZAJEDNO HLADNOM ZEMLJOM”

  1. Georg Hajm (1887-1912)
    Molitva
    Veliki Bože, ti što sediš na gumama rata.
    Ti bucmasti, što dah bitke žvaćeš,
    Ispusti ko bura jutrom smrtni smrad.
    Daj nam, Bože, vatru, kišu, zimu, glad.
    Da ponovo bojna truba sad zemljom zatrešti..
    Da sve njihove prekrije leševa sijaset.
    Pusto vreme, kao neka bolest godina se duži.
    Gospode daj nam vatru, iskušenja pruži.
    Pr. S. Bogosavljević

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *