Херман Хесе: “Или пјесник или ништа” 

Од револвера до Нобела, од “Шуштања сломљене гране” до Евергрина, Херман Хесе: “Или пјесник или ништа”

Када је шестогодишњи Херман Хесе – иако узоран првачић у школи – код куће постао толико бунтован да је „измицало контроли“ (како у писму од 14. новембра 1883. године Хесеов отац наводи својој супрузи, а Хесеовој мајци), породица је одлучила да га од јануара до јуна 1884. године смјести у школу за дјечаке: школу у коју су искључиво смјештана дјеца, чији су родитељи боравили у иностранству на мисионарском путовању (што са маленим Хесеом тада није био случај). Крезубом Хесеу посјете кући биле су дозвољене само недељом.

У биографији „Нинон и Херман Хесе – живот као дијалог“ објављеној 1982. године ауторка Жизела Клајне наводи да је Нинон – трећа супруга Хермана Хесеа – откривши, након смрти Нобеловца, породична писма и документе из тог периода живота њеног мужа, била шокирана колико и потресена њиховим садржајем, те да је на ту епизоду пишчевог дјетињства гледала као на кључну у његовом личном психолошком развоју. Тако мали, непуни седмогодишњак, Хесе мора да је на свој полугодишњи боравак у интернатугледао као на забрану, као на казну,јер је био једини, којег је породица „прогнала“ ту. Мали, непокорни Херман (и његови поступци) био је такорећи сметња оцу у његовом бављењу писањем и подучавањем; дјечаков захтјевни карактер за породицу је просто био превелики залогај. Херманов отац Јохан Хесе у писми супрузи Марији наводи:

„Ми смо превише напети, превише слаби да бисмо се носили с њим, читава породична рутина нам је нарушена и фали нам дисциплина.“

Херман Хесе

„Невоље“ са Херманом нису престале ни у младићком односно адолесцентском добу. Петнаестогодишњег бунтовника 1892. године уписују у теолошку школу у Маулброну, а већ у марту исте године долази до изражаја Хесеов „тежак“ карактер. Бјежи из школе и у том тренутку самом себи – и цијелом свијету – поставља циљ и ултиматум:

ENTWEDER EIN DICHTER ODER GAR NICHTS!“ (ИЛИ ПЈЕСНИК ИЛИ НИШТА!).

Пронашли су га сљедећег дана на отвореном, на ливади, гдје је преноћио. Конфликт са родитељима само је заоштрен, започела је одисеја прелазака из школе у школу, а јављају се и први знаци депресије као и самоубилачке мисли очајног пубертетлије, будућег Нобеловца. Исте 1892. године, 20. марта Хесе пише:

„Ich möchte hingehen wie das Abendrot – Желим да потонем као вечерње црвенило.”

Маја 1892. године Хесе посјећује свог полубрата Теа, када се заљубљује у ћерку Теове газдарице, која га категорички одбија. Утучен константним недостатком разумијевања код куће и дотучен љубавним јадима, дана 20. јуна 1892. године, петнаестогодишњи Хесе – новцем позајмљеним од свог духовњака Кристофа Блумхарта – купује револвер и покушава самоубиство. О овом инциденту Блумхарт кратким писмом извјештава Хесеову мајку наводећи:

Liebe Frau Missionar! Heute lief uns Ihr Sohn weg mit Hinterlassung von Selbstmorddrohungen. Er hatte sich vorher heimlich Geld geborgt und einen Revolver gekauft. Er ist wieder da. Ich nehme es als Bubenstreich, aber in so krankenhaften Weis, dass ich dringend mit Ihnen beraten muss.“

„Драга госпођо мисионар! 

Данас је Ваш син побјегао одавде, остављајући пријетећу поруку о самоубиству. Прије него што је побјегао, тајно је узео новац и купио револвер. Он је сада поново овде. На ову ствар гледам као на тинејџерски мангуплук, али на један тако нездрав начин, да треба хитно да се посавјетујем са Вама!

Мајка долази по Хесеа 22. јуна 1892. године и смјешта га у Установу за малоумне и епилептичне Штетен у Ремсталу, гдје остаје до 5. октобра.

Ове адолесцентске кризе несумњиво остављају жиг, који је Хесе до краја живота носио – како приватно, тако и у професионалном књижевном животу. Потрага за самим собом жила је куцавица свих Хесеових романа, а у приватном и породичном смислу Хесе је мир нашао тек са трећом супругом, историчарком умјетности, Нинон Хесе, са којом је остао до краја живота.

Хесе и Нинон

Одувијек помало чудан, одувијек превише Степски вук и духовни самотњак, Хесе и у познoм добу, са 69 година када је добио Нобелову награду за књижевност и отишао у литерарну бесмртност, остаје једнако дјечачки ћудљив и интровертан. Најбоље се то види у писму упућеном свом великом пријатељу Томасу Ману (чувена преписка Хесе – Ман данас је антологија свјетске књижевности):

„Драги господине Томасе Ману,

(…) Ова година донијела ми је мноштво других добрих и жељених дарова: љетос сам био у прилици да угостим обје своје сестре, да их храним, облачим и тетошим, док нису поново морале назад у мрачну Германију. Онда ми дадоше Гетеову награду. Онда и најљућег и најлошијег непријатеља, којег имадох, он се зваше Розенберг, окачише ми у Нирнбергу. И сад новембар донесе и Нобелову награду. Први догађај, овај са сестрама, бијаше лијеп и бијаше једини, који је за мене стваран. Ови други тренутно још нису допрли до мене, губитке сам увијек брже опажао и схватао их као успјехе, а то што сам током тих недељу дана био изложен детективском праћењу шведских и других новинара, којима није дата моја адреса, био је заиста шок. Али, искрено говорећи, позитивне стране срећног случаја донијеле су и чисту дјечју радост, мени и мојим пријатељима, а прије свих мојој жени, и здравицу шампањцем. Пријатељ у Базелу је одушевљен, а многи моји стари читаоци, који бијаху очито слаби на мене што сад није гријех, се радују. Ако ми временом буде опет добро ишло, покаткад ће ме све то врло забављати.
(…)
Срдачни поздрави и добре жеље Вама и Вашима од Вашега

Х. Хесеа“

У швајцарски градић Монтањолу Хесе се преселио маја 1919. године и ту, у Тесину изнад језера Лугано проналази питорескну палату Casa Camuzzi, гдје изнајмљује три собе и са супругом Нинон остаје до краја живота. Није било необично пронаћи га како копка у башти, орезује виноград, игра се са мачком, слика аквареле или пак одговара на многобројна писма обожаватеља. Они радозналији и смјелији долазили су на чашицу разговора са Нобеловцем лично, наравно наискап, упркос чињеници да се Хесе такорећи гнушао популарности стечене Степским вуком, а нарочито му је сметало што се млађарија одушевљава записима неког педесетогодишњака: „Често ми помало иду на живце студенти који читају и одушевљавају се Степским вуком.“, записао је.

О посљедњим данима Нобеловца знамо искључиво захваљујући Нинон. Она је њиховом кућном пријатељу рекла:

„Умро је изненада, и то је било најбоље. Био је веома болестан. Шест година је боловао од леукемије, а да то није знао. Па ипак, понекад би, очаран природом, у сумрак или на мјесечини, осјећао да се опрашта од живота. Слутио је да се приближава крају. Неколико дана је писао пјесму, коју је завршио у ноћи када је умро и оставио је на мом кревету. Кад сам ујутру ушла у његову собу био је мртав. Умро је у сну. Пјесма је о старом дрвету. Питао се да ли ће следеће године бити овде, да га види…“

ШУШТАЊЕ СЛОМЉЕНЕ ГРАНЕ

Сломљена, расцијепљена грана
виси из године у годину,
суво шуштећи своју пјесму на вјетру.
Без лишћа, без коре,
јалова је и блиједа.
Уморна од дугог живота,
уморна од дугог умирања,
њена пјесма је
тврда и јака
а њени звуци охоли
прекривају страх.
Још једно љето.
Још једна дуга зима.

Тог 9. августа 1962. године млади револвераш, стари Степски вук Хесе је заспао. Шуштање сломљене гране одњихало га је у вјечно зеленило.

Живио је бурно – спавао је мирно, пјесник или ништа – пјесник и све, Херман Хесе. 1)

Ауторка: Барбара Новаковић

ФУСНОТЕ:

Библиoграфија:

  • Helt C., Richard: A Poet Or Nothing at All: The Tübingen and Basel Years of Hermann Hesse.Berghahn Books, Oxford. 1996.
  • Zeller, Bernhard: Hermann Hesse.Rowohlt Taschenbuch Verlag, Reinbek bei Hamburg. 2005.
  • Kleine, Gisela: Ninon und Hermann Hesse: Leben als Dialog.Jan Thorbecke Verlag, Ostfildern. 1982.
  • Volker Michels; Anni Carlsson: Briefwechsel Hermann Hesse / Thomas Mann. Fischer Verlag, Frankfurt am Main. 2003.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *