Hatzune, žena koje nema – prvi zvuci budućnosti

Ne znam kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene,
jer kad sam opet mogao nešto da shvatim i znam, nje više nije bilo.”

                                      Ivo Andrić, „Jelena, žena koje nema”

Akihiko je sreo Hatsune u savremenom nestvarnom prostoru interneta. Osetio je ljubav već na prvi virtuelni pogled. Do tada je za to čudno osećanje znao tek iz izmišljenih priča i bajkovitih filmova. Hatsune je uzvratila čednim pokretima i umilnim glasom, poput Ćo-Ćo-San bez tragike u završnom činu; tek devojčica, bila je umiljata i mazna u svojoj kratkoj kariranoj suknjici, kako to samo Japanke umeju da budu. Akihiku je već trideset i peta, ali razlika u godinama nije bila nikakva prepreka stvaranju jedne sasvim posebne platonske veze među njima. Nikavih podsvesnih misli, niti želje za telesnim zagrljajem nije bilo u njemu. Zavetovao se da nikada neće ni da je dodirne. Ta devojčica ubrzo je preplavila sav njegov svet, što je Akihikovu majku dovodilo do očaja. Smatrala je da je to neprikladna veza; želela unuče. On je, međutim, istrajao u svom naumu. Uz blagoslov Hatsuninih roditelja doveo ju je u svoj skromni stan. Konačno, druga su vremena: roditelji više ne dogovaraju brak za svoju decu, a mladi parovi često žive zajedno pre braka. Njegovi samotni dani dobili su sasvim novi smisao. Čarobna izabranica nije zahtevala mnogo, niti se ičim promenila od dana kada ju je upoznao. Čitav dan ga je ćutke verno čekala. Kada bi se, međutim, uveče vratio s činovničkog posla u predgrađu Tokija, njegova deva bi zasijala, zablistala, zaigrala od radosti; dočekivala bi ga uvek s poniznim cvrkutom “Dobro došao, moj gospodaru“. Potpuno je bila odana njemu. I samo njemu.

Akihiko je bio presrećan; poželeo je da njihova ljubav traje večno. Ubrzo je isplanirao da se venčaju i tako svima daju do znanja koliko su srećni. Razrešio je kesu i za 18 000 dolara organizovao venčanje. Sve bilo je u beloj boji čednosti, uzburkanoj samo tirkizom Hatuninih krupnih očiju. Nije ga pokolebalo ni to što ga majka nije razumela i odbila da dodje. Nekoliko desetina zvanica, prijatelji i poznanici, poželeli su im sreću.

Ovde načas zaustavljamo istinitu priču, koja upravo traje. Kojim putem će poći ka epilogu možemo samo da nagađamo. Na prvi pogled moglo bi nam se učiniti da će krenuti u pravcu nekih već davno okončanih istinitih ili nekih priča smišljenih u maštovitim glavama. Juliji je, tako, bilo tek trinaest, kada je srela Romea na balu u kući svojih roditelja. Uprkos protivljenju zavadjenih Kapuleta i Montekija planula je čedna ljubav, čiji odjeci fasciniraju svet već više od četiri stoleća. Ali to je priča sa tragičnim krajem. Ova sadašnja bi da bude sa završnom scenom iz vesterna, u kojima par stoji na verandi osunčan poslednjim zracima sunca, dok na horizontu neki konjanik kasa u večnost.

No Romeo i Julija dolaze iz izmišljene priče, mada zasnovane na nekim stvarnim događajima. Zagazićemo sada, na trenutak, u jednu sasvim stvarnu priču, kao što je to i ova o Akihiku i Hatsune. Španski pesnik Antonio Mačado je 1907. štampao poslednju verziju svoje zbirke “Osame. Galerije. Druge pesme.” Tada je dobio i ponudu da preuzme položaj profesora u francuskoj školi u gradiću Soria na obalama Dura, u kome se još i danas mogu pecati somovi kapitalci. U mlađanoj kćeri gazde pansiona u kojem je odseo, namah je prepoznao svoju večnu muzu. Dve godine kasnije pesnik i njegova nimfa su se venčali. Antoniu je tada bilo 34, božanstvenoj Leonori tek 15.

Vremena su se u ovih nešto više od sto godina od tada značajno promenila. Vreme kao da je iz kasa prešlo u galop. Gledajući samo ove suve činjenice prema današnjim moralnim standardima, moglo bi se reći i da je tu odrastao čovek zavodio, pa obrlatio devojčicu. I kada su se venčali Leonora je još uvek je bila pre dete, nego mlada žena. U savremenoj mudrosti mnogih Zapadnih zakonodavstava Antonio bi bio čak osuđen za statutorno silovanje, smešten na robiju i upisan u sramni spisak pedofila. Odbijajući i pomisao na telesni dodir sa Hatsune, Akihiko izbegava takvu zlu sudbinu. Nasuprot tome, jedan drugi pesnik i pisac, briljantni i nenadmašno duhovit Oskar Vajld, bi u tadašnjoj Španiji bio zatvoren u tamnicu zbog sodomije, baš kao što ga je par godina pred tim osudila viktorijanska pravda. Danas bi ostao na slobodi, bez obzira što njegov emocionalni naboj i poremećeni telesni porivi nisu poštovali jednostavnu biološku činjenicu o dvopolnosti ljudskog postojanja. Trebalo je skoro dve hiljade godina da se od hrišćanskog morala, koji je zakonima kriminalizvao homoseksualnost, svet polako vraća na ono što je bila uobičajena praksa tolerisanja još u antičkoj Grčkoj. Shvatanje šta je moralno, a šta ne, menja se sporije nego životne okolnosti, zakoni obično još sporije.

Temple of Vesta, Rome

Posle dve godine zajedničkog života španski bračni par, o kojem je bila reč, prešao je iz sunčane Sorie u Pariz, da bi pesnik studirao filozofiju i imao pristupa čitanju francuske literature. Već posle par meseci lekari su bolešljivoj Leonori postavili dijagnozu, tada smrtnu presudu – završni stepen tuberkuloze. „Čarobni breg“ se tada još sasvim stvarno nadvijao nad realnošću. Zaljubljeni par se vratio u nesrećnu Španiju. Nekoliko nedelja pre nego što je Mačadu izašla iz štampe zbirka “Polja Kastilje”, Leonora je umrla 1. avgusta 1909. Pesnik je bio potpuno utučen gubitkom svoje drage. Napustio je Soriu i nikada se više u nju nije vratio.

Ispostavilo se da je, osim detinjstva, sve lepo što je Leonora doživela bilo sabijeno u te dve kratke godine međusobne ljubavi i života sa Antoniom. Da on nije bio pesnik, ova priča bi odavno bila zaboravljena, zajedno sa Leonorinom beskrajnom lepotom. U izdanju „Polja Kastilje” iz 1912. zabeležio je i sledeće stihove (zbog nepoznavanja Španskog ovde prepevane sa engleskog prepeva):

Lutalice, tragovi tvojih stopala su
Put i ništa više;
Lutalice, put ne postoji,
Put se stvara hodanjem.
Hodanje stvara put
I kada se okreneš da pogledaš za sobom
Vidiš put kojim
Nikada više nećeš kročiti.
Lutalice, puta nema,
Samo je trag pene na moru

No vreme je da se s paralelnih priča, ma koliko lepe bile, vratimo na prvobitnu, jer neke do sada neiskazane činjenice iz nje odvešće nas na sasvim drugi, prizemniji put. Akihiko je, naime, deo ogromnog broja mladih, koji retko zalaze iz virtuelnog univerzuma u svet realnosti. U tu osobenu grupu ne spadaju samo milioni muških tinejdžera, što provode dane i noći u video igricama, ponekad čak sve do smrti od iscrpljenosti, nego i drugi ekstremi, kao što je onaj južnokorejski mladi par, koji je opsesivno podizao virtuelnu bebu na kompjuteru, dok je u susednoj sobi njihova neprimećena tromesečna beba u sasvim realnom plaču umirala od gladi. Akihiko naoko funkcioniše sasvim solidno u realnom svetu. Ne ostavlja dete nehranjeno, jer ga nit ima, nit želi, a svakog jutra uredno odlazi na posao. Još u ranoj mladosti bio je ubedjen da nikad neće naći devojku, jer je jednom bio odbijen, niti da će se ikad oženiti. A onda je tumarajući kroz lavirinte interneta naišao na Hatsune, svoju buduću ženu.

Njegova supruga, Miku Hatsune, nije ljudsko biće. Nije čak ni bilo kakvo biće, nego je naziv software banke glasova korporacije Crypton Future Media, čiji je interface – vizuelna predstava korisniku – predstavljena u maniru virtuelnog stripa (anima i manga) kao antropomorfna figura šesnaestogodišnje japanske šiparice u školskoj uniformi. Njene tirkizne oči prekrivaju pola lica, duga tirkizna kosa očešljana je u dve kike. Da bi oživela, ona koristi korporacijski plug-in software Piapro Studio, sintisajzer za pevanje, kao i programe Vocaloid 2, 3 i 4 japanske korporacije Yamaha. Glas joj je modelovan prema glasu jedne japanske glumice za voice-over. Personifikacija ovog spleta korporacijskih software-a u obliku Hatsune, sa izduženim nogama u seksi čarapama do pola butina, obilno se reklamira kao sintetizovan muzički izvođač-zvezda i predstavlja se na koncertima u vidu projekcije na staklu postavljenom na binu. Trenutno je najpopularniji muzički izvodjač u Japanu. Koncerti su uvek rasprodati i mlada publika, hiljadama brojna, zaneseno peva kič pesme zajedno sa hologramom. Tinejdžerska izvođačica je ime dobila kombinovanjem japaskih reči za prvi (hatsu), zvuk (ne) i budućnost (miku).

Akihiko nije prosečna budala. On sasvim razumno shvata da Hatsune nije ličnost već proizvod informativne tehnologije. Njemu to jednostavno ne smeta da uspostavi dubok emocionalan odnos sa prividom devojke. Otuda u naslovu ona parafraza Andrićeve raspevane proze iz pripovetke „Jelena, žena koje nema” u ovoj sasvim prizemnoj i bizarnoj modernoj priči. U duhu savremenog, politički korektnog “all inclusive” pristupa stvarnosti, elokventno objašnjava da ne postoji obrazac za sreću, koji odgovara svakom pojedincu. On je našao svoj put ka sreći i trebalo bi da bude prihvaćen od društva. To je eho i proširenje argumenta B dela sve glasnije LGBTQ zajednice, koji postavlja pitanje zašto bismo se u traženju ljubavnog/seksualnog partnera ograničavali samo na jednu polovinu populacije. Verujem da bi i seksualni predatori nad decom izneli slične, racionalne argumente, da njihovi glasovi nisu ugušeni poslednjim i najjačim tabuom što preživljava i kod politčki korektnih – naprednih. Ovaj tabu nastao je u dubokoj davnini iz potrebe da se dete zaštiti od svake opasnosti – osećanje utkano direktno, ne samo, u ljudske gene.

Ovakav napredan pristup, u sprezi sa razvojem visoke tehnologije u medicini SAD, doneo nam je i nove, divne, politički korektne izraze, kao što su operacija potvrde pola i majka-surogat. Prvi je najnovije unapredjivanje naziva hirurške intervencije za “promenu” pola, sa stanovišta nadmoći svesti nad biološkim, materijalnim. Surovi darvinovski biološki organi, hromozomi i hormoni, koji su u mračnoj predistoriji čovečanstva određivali pol, sad postaju nevažni, određuje ga svest adolescenta. Savremena medicinska tehnologija samo služi da se izvrši sitna hirurška korekcija, kada biologija tvrdi ono što svest poriče. Politički najkorektniji parovi savremenih bogova – bilo zbog čega poznate ličnosti – odgajaju svoju decu polno neutralno, do trenutka kad se sama odluče da li više vole suknjicu ili pantalonice. Konačno oslobađanje svesti od tiranije biologije ili ropstvo dijetalno-tehnološkoj verziji filozofskog pitanja – ko sam i kuda idem? Šta dolazi posle ovoga na putu ka slobodi čoveka: puna sloboda izbora da li će adolescent priznavati silu gravitacije ili ne?

Surogat-majka je savremena spodoba, ni rob, ni radnik, što preuzima ulogu ljudskog inkubatora, kada njenu utrobu unajme oni parovi, koji su se odlučili za besplodan jednopolni brak, ali bi istovremeno hteli i decu; ili su suviše bogati i nadmoćni, da bi žena vukla svoje dragoceno telo kroz teškoće trudnoće. Većina ljudi izbegava i pomisao o ovakvom razvoju društva, pa je u SAD reč prepuštena militantno discilinovanim Gaystapo trupama, koje organizuju medijske hajke na ljude, koji upotrebe politički nekorektne termine i oboružani advokatima tuže svakog ko se usprotivi njihovim zamisllima. U takvoj stvarnosti, Demokratska stranka u SAD gubi na izborima, između ostalog i zato što umesto o ekonomiji raspravlja o “gorućem” problemu upotrebe toaleta u srednjim školama, gde ima sve više dece zbunjene kojeg su pola. Njihovi prirodni saveznici, radnička klasa, ne može da svari takve pojave, jer u pogledu socijalnih promena za sada ostaje konzervativna. Zaostaliji deo naše sredine takve i slične probleme rešavaju javnim prebijanjem na dobro čuvanim paradama, a nekog izgubljenog trans-klinca ili domaćeg mladoženju s virtuelnom mladom, oni bi verovatno, preko Bajkonura, lansirali direktno u međuzvezdani prostor, iza planete Neptun i Kojpervog pojasa.

Pomenuti poremećaji iliti seksualno opredeljenje, zavisno od toga kako društvo na njih gleda, bili su poznati tokom istorije u različitim oblicima društvenog uređenja. I ne postoji neka jasna linija razvoja. U antičko doba Grčke i Rima je i ono što je danas sramna pedofilija bilo je normalna, ničim sankcionisana pojava. Kada se postavljalo pitanje zabave ratnika, pa i filozofa, izbor je bio između žene i dečaka. Očito je da se u izboru dečaka nije radilo o pukoj slobodi opredeljenja, jer objekt seksualne želje često nije čak ni prošao pubertet. Radi se tu o ispoljavanju izopačene potrebe za dominacijom nad slabijim ljudskim bićem. Ono što je u japanskoj priči potpuno novo je da se emocionalno-seksualno opredeljenje sada prenosi na objekt ili privid objekta.

Akihiko je kupio elektronski aparat, koji preko zvučnih senzora prepoznaje njegov glas, upali svoja svetla i projektuje trodimenzionalni hologram male Hatsune, koja se tada stidno klanja, uvrće i svojim sintetizovanim umilnim glasom poželi mu dobrodošlicu kući. Sve je dobro, dok ne nestane struje i tama ne odnese hologram sa sobom. Korporacija-roditelj je najžešćim fanovoma svojeg proizvoda izdala 3 700 certifikata za sklapanje braka sa njom. Pošto hologram ne može da nosi prsten, Akihiko ga je na venčanju stavio na ruku plišane lutke napravljenu prema Hatsuminom liku. Umilno srećan kraj, zar ne?

Ludi Japanci? Izgubljeni tinejdžeri? Vrli novi svet? Kompjuteri i roboti protiv čovečanstva?

Nešto dublje, arhetipsko je tu u pitanju. Kako muškarac sledeći čežnju za Jelenom, završi u braku sa Hatsune ili obsesivninim praćenjem podviga junaka sa nogometnog polja preko malog ekrana? Kako se devojčica iz bajke o srećnom životu sa puno pesme i mnogo dece, sledeći princa na belom konju, probudi u stvarnosti sa slučajno zakačenom decom, u kojoj kompenzuje svoje odbačene snove premeštanjem imitacije nameštaja Luja XIV po velikom stanu? Kako se od najboljeg što čovek može da bude, od osećanja koje ispunjava svaku dušu, od nebeski lepe arije Ćo-Ćo-San, postepeno, ne uprkos, nego baš zbog neverovatnog razvoja tehnologije, čovek srozava iz lepote ljudskog postojanja u najgori zvučno-vizuelni kič i potpuno bezdušje?

Prvi element u pokušaju analize ovog fenomena, od kojeg me iskreno podilazi jeza, jer tabui rade i u meni, može da bude sasvim jasno uočljiv i porazan oblik otuđenja čoveka od proizvoda njegovog rada. Marks i Markuze bili su u pravu kada su još davno pisali o alijenaciji i komercijalizmu. Najnapredniji software proizvod industrije IT ovde ne samo da vlada nad potrošačem, nego potpuno preuzima njegovu prirodnu emotivnost, njegovu suštinu, ostavljajući ga u sablasno praznoj ljušturi racionalnosti.

Drugi element analize je potpuna odvojenost ekonomskih aktivnost od suštine ljudskosti. Ne radi se, ne prizvodi se da bi se zadovoljile ljudske potrebe, nego da korporacija napravi profit. Ne zaboravimo da se po tumačenju Vrhovnog suda Sjedinjnih država korporacija izjednačava s ličnošću i ima prava slobode govora, pa tako i da finansira oblikovanje javnog mnenja. Ukidanje državne regulative daje joj slobodu i da kultiviše potpuno propadanje potrošača svojih proizvoda, ako joj je to u interesu. U ovom japanskom slučaju korporacija promoviše svoj proizvod u antropomorfnom liku, kao da je ličnost. Čak prodaje certfikate da se mladi ljudi, sa očitim mentalnim poremećajima, ožene s hologramom potajne seksualnosti muških adolescenata. Tako ih otvoreno gura u potpuno ludilo da se odreknu onoga što ih čini ljudima. Jedna od sasvim ozbiljnih teorija Svega, zasnovana na kvantnoj teoriji struna, posle preturanja po Ajnštajnovim matematičkim formulama uz pomoć moćnih kompjutera, tvrdi da neosporavani genije nije bio u pravu u raspravi s Nilsom Borom i predlaže da je čitav svemir zapravo hologram ili niz holograma. Dakle, jedno veliko Ništa. Tako ova japanska ljubavna priča sa srećnim hologramskim krajem neodoljivo počinje da podseća na iščašen pogled ludaka u Platonov svet ideja, koji je realniji od realnosti, jer je realnost tek nesavršena senka ideja.

Ili, drugim rečima, kao da se Šekspirovi stihovi iz „Bure“

„Mi smo građa od koje se prave
Snovi, i naš mali život nam je snom
Zaokružen“

tumače jezikom elektronike i informativne tehnologije, pa se volšebni snovi materijalizuju putem vrckavog holograma, koji peva i nosi virtuelne čarape do pola virtuelnih butina, da zaokruži mali život razočaranog činovnika.

Bard bi na to verovatno odmahnuo stihovima iz „Sna letnje noći“:

„Umobolnik,
Ljubavnik, pesnik – to su ti stvorenja
Sazdana sva od uobrazilje”.

Snove je, mnogo poetičnije, materijalizovala i misterizna planeta Solaris, u čijoj su orbiti leteli junaci naučno-fantastičnog romana Stanislava Lema i, kasnije, filma Andreja Tarkovskog, koji je produbio moguća značenja same priče. Crpeći direktno iz snova astronauta-psihologa Krisa Kelvina, kome je umrla voljena žena Hari, planeta je stvarla klonove u njenom liku i tako se poigravala s njegovim najdubljim osećanjima. Koliko ga je privlačilo da zagrli ono što je u potpunosti izgledalo i zvučalo kao nestalo, njemu najdraže, biće i da tako bude srećan, toliko ga je psihički mučilo što se ta želja sukobljavala s jedinstvenošću nestale Hari i posebnošću sećanja na nju. Iz snova – noćnih mora – jednog od naučnika na svemirskom brodu umesto lika drage izlazili su – čudni monstrumi. Zar jedan od njih nije i Hatsune? Naprednijom tehnologijom Holivud je, u finansijskoj potrebi za rimejkom jednog od najboljih filmova ikad napravljenih, uspeo da lepotu i misao „Solarisa” svede na ispraznu komercijalu. Baš kao što je korporaciji Crypton Media muška potreba za življenjem ljubavne priče poslužila da, koristeći visoku tehnologiju, stvori drečavi kič sa dobrom prođom.

Solaris

Stanislav Lem je, osim što je bio najčitaniji pisac naučno-fantastičnog žanra u svetu, pisao i, naravno, mnogo manje poznate filozofsko-futurološke studije. Sa magičnom knjigom “Summa Technolgiae” u srpskom prevodu upoznala me je, davno, jedna fascinantna mlada žena, koja je mnogo pružala, još više obećavala, ali se ubrzo izgubila u sopstvenom unutrašnjem lavirintu shizofrenije. U toj knjizi Lem postavlja pitanje, koje je ključno za razumevanje fenomena kao što su Akihiko sa svojim hologramom. Pitanje je glasilo otprilike ovako: da li će, kada tehnologija dostigne nivo da mašina može u potpunosti da dočara svim ljudskim čulima privid, tako da se ne vidi razlika između njega i realnosti, muškarci sve vreme provoditi prikačeni na mašinu u prividnom telesnom zagrljaju s prividnom Merilin Monro? Plava Merilin je, neobičnom moći pokretnih slika, u vreme pisanja ove Lemove knjige, postala simbol ženske seksualnosti na celoj planeti. Kasnije sam ženi, koju sam sasvim nerazumno voleo više nego sebe, postavio pitanje šta bi ona radila da može da se priključi na takvu mašinu? Da li bi u toj alternativnoj stvarnosti orgulje za mirise ispuštale aromu što podseća na mene? Da li bi se uopšte erotski grlila sa bilo kime ili bi plovila kroz neke druge lepote?

To pitanje se može uopštiti na: „Šta bi žene tada radile?”

Ili, „Šta ispunjava ženski deo duše?”. Ovo drugo pod uslovom da je Platonova priča iz „Simpozijuma” o besnom Zevsovom razdvajanju ljudskih duša na dva dela istinita, tako da smo zaista, zbog osvete sujetnog boga, postali različiti, nekompletni – muškarci i žene – i zato svaka muška polovina večno čezne za onom drugom – ženskom.

Realnost posvuda oko nas obično je mnogo prozaičnija. Tragove moguće budućnosti već skoro svi na globalnoj palneti jasno uočavaju čim udju u gradski autobus pun putnika s nosevima zabodenim u ekrančiće ili u osami sobe upale veliki ekran s kojeg preplavljuje alternativna šund realnost, koja se naziva rijaliti, tj. pogejačeni privid stvarnosti.

Tragovi se mogu videti i u ženidbi Akihitovoj. Pohlepa i zlo ne potiču samo iz postnacionalnog kapitalizma. Pogled u budućnost ovde se, zato, spaja s pogledom u prošlost ili čak duboku prošlost, što i nije tako lako uočljivo. Fenomeni slični ovom bili su poznati i mnogo pre nego što su korporacije preuzele dizgine sveta. Hrišćanski običaj celibata, venčavanje opatica i kaluđerica sa izmišljenim bićem, bogočovekom iz Betlehema, su samo neki od njih. Verovatno je da taj običaj ima korene koji dosežu do prethodnih, paganskih vremena, kad su bogovi još bili nesavršeni – istovremeno i blagi, oni što pomažu i zaštićuju, ali i zastrašujući, kada se naljute zbog ljudske nepokornosti. Baš kao što dete vidi oca u tradiconalnoj porodici. Pojava judeo-hrišćansko-islamskog, jedinog i savršenog Boga ipak je ostavila u čoveku nerazjašnjenu enigmu iz primordijalnog vremena. Zašto zlo postoji i ko ga je stvorio? Odgovor se zatire misticizmom i tako, ugodno, izbegava. Već u najstarijem periodu rimske civilizacije postojala je tradicija biranja sveštenica u hramovima posvećenim devičanskoj boginji vatre i porodičnog ognjišta – Vesti. Njen kult se održao do četvrtog veka, kada je hrišćanstvo već postala preovlađujuća religija u Rimskom carstvu. Muškarcima je tada bio zabranjivan ulaz u hram. Sveštenice, vestalske device, koje su čuvale večnu vatru, zavetovale su se na trideset godina čednosti.

Vesta je bila rimski pandan još ranijoj grčkoj boginji Hestiji, koja je, pak, svojom čednošću bila antiteza Afroditi, boginji ljubavi, lepote, putenog zadovoljstva i rađanja. Mirča Elijade i mnogi drugi znanstvenici smatraju da ovaj kult ima još ranije korene. Ako bi se zagazilo dublje u prošlost, naišli bismo na običaj čuvanja večne vatre na kućnom ognjištu-oltaru, jer vatru tada nije bilo lako zapaliti. Čuvale bi je devojčice, jer su ostali ukućani bili zauzeti lovom i radom u polju. Kada bi se vatra ugasila, predskazivalo bi to nesreću i gnev svetog porodičnog zaštinika, duhova predaka ili ranih bogova. Paljenje vatre na svećama u crkvi, koje se održalo do danas, verovatno da ima korene u tim paganskim običajima. Osim ponekih obreda i razni oblika praznoverja, ni mitološka svest kao celovito poimanje stvarnosti naravno nije sasvim nestala. Preobrazila se, ne samo u zvanične religije, nego i mnogobrojne oblike prividne duhovosti, nacionalnih skaski, osećaj pripadnosti izabranoj grpi, pa i prikrivena u kičastim likovima Supermena i Betmena. Hatsune je jedan od oblika njenog savremenog ispoljavanja. Oltar u hramu je zamenjen binom, Vesta devičanskim hologramom, a muške vestalske device danas kupuju certifikate za ženidbu sa mitskim bićem. Čovek je, kao i bogovi, čudan i kompleksan stvor. Najmanje postoji kao otelotvorenje Dekartovog Cogito ergo sum. Njegova stvarnost ume da bude bunjuelovska. Coito ergo sum ili Credo ergo sum su češće maksime, koje bi se mogle zalepiti na blatobran automobila ili rudu bicikla što ga vode kroz prostor i vreme.

Kud nestane čovekov razum kada baca dinamit u plavet Jadrana da ulovi par riba ili kada stvara more plastičnog otpada veličine Teksasa, što guši nemir Pacifike? Kuda se dene kada oseća da postoji zato što je deo razularene gomile navijača Crvene Zvezde ili crno-beli Grobar što razbija izloge? Kuda ode kada se napuste svi sopstveni snovi, duboka osećanja i opstaje u bolesnom skupljanju što više novca, stanova, automobila ili lepih predmeta? Versko-mitološka svest vlada i onim nerazumnim Amerikancima, koji se smatraju delom najboljeg što je ikada postojalo, i onim Jevrejima, koji su deo izabranog naroda, i onim muslimanima, koji bi da svakog pretvore u suvernika ili ga obezglave, i onim Srbima, koji se smatraju delom nebeskog naroda… Ne, razum nije preovlađujuća karakteristika čoveka. Homosapiens je sada prešao u homoconsumptio. Kupiti se sada može baš sve, a i pre se kupovalo i prodavalo baš svašta. Katolička crkva je tako za groše i talire prodavala idulgencije za nebeski oprost zemaljskih grehova. Otvore se nebeska vrata, izvučeš unapred kupljenu ulaznicu za raj, zatvoriš vrata. I sve prođe. Oni s velikim kesama za pojasom nisu zato morali da se baš striktno pridržavaju morala, koji su i sami propovedali.

Čini mi se da prečesto ignorišem preporuku kibernetičara Dr. Snauta sa svemirskog broda u orbiti Solarisa, koju je uputio Krisu Kelvinu, da ne pretvara naučni problem u običnu ljubavnu priču. Zato, umesto povratka u nju, nastavljam racionalniju analizu. Posmatrajući uticaj korporacija - sa vizijom strictly business - na život mladih, pa i Akihika, treba pomenuti i industriju farmakologije, koja ima isto toliko obzira za dobrobit svojih korisnika, koliko i Crypton Future Media za svoje potrošače.

Već četrdesetak godina, od kako su korpracije preuzele vođenje sveta u glamoroznu budućnost, depresija se masovno leči prepisivanjem antidepresanata. Psihijatrija u SAD pronalazi sve novije boljke i sindrome, dok se ono što je doskora smatrano mentalnim poremećajima postaje pitanje ljudske slobode. Na radost korporacija, stvarnost je sve turobnija za neke, depresija je sve češća, prodaja čarobnih pilula sve bolja, ekonomija tada cveta. Nerasploženje, apatija i pokunjenost su prilično normalna reakcija na otužan život. Bes na jasnu nepravdu je neprihvatljivo društveno ponašanje. Lečenje depresije učestalom šetnjom kroz šumu, telesnim vežbama, jogom, meditacijom, druženjem s prijateljima i sličnim prirodnim tričarijama se ne prepisuje receptima, niti donosi profit.

Antidepresanti, međutim, nose u sebi i potencijal za nenameravane, za identitet čoveka, porazne posledice. Posebno kod adolescenata, mogu da izazovu pojačavanje anksioznosti, samodestruktivnog ponašanja, samoubilačkih misli, lažna a vividna sećanja, konfuziju o sopstvenom identitetu i čak potpunu promenu ličnosti. Zato je propisano da na uputstvima za korišćenje ovih lekova stoji i preporuka za stručan nadzor nad korisnicima, koji su ispod godina u kojima se doseže potpuna mentalna zrelosti. Takav nadzor je moguć samo u bolničkom lečenju, ali bolnice tog tipa su mahom pozatvarane, a ove lekove masovno prepisuju lekari opšte prakse, koji provedu s pacijentima u proseku par minuta, pa ih onda puste na ulicu da odu do najbliže apoteke.

Sijaset psihijatara u Severnoj Americi je izrazilo oštre proteste zbog preteranog i nestručnog prepisivanja ovih i drugih opasnih lekova, te zbog zamene stručnih psihijatrijskih seansi s konsultacijama sa slabije obrazovanim psiholozima i socijalnim radnicima. Iz jednog od javnih protestnih pisama prenosim karakteristčno svedočenje žene iz SAD, čija je otuđena kćer, dotad zdravo i srećno dete, pa veseli tinejdžer, u ranim dvadesetim zapala u depresiju. Lekar opšte prakse joj je nakon desetak minuta razgovora prepisao antidepresante, nakon čega je posle šest meseci pretrpela nervni slom. Posle ponuđenih konsultacija sa psiholozima i socijalnim radnicama, koje su insistirale da se devojka seti da li je bila seksualno zlostavljana u mladosti, optužila je svog oca da ju je često silovao kada je imala desetak godina. Preneražena majka je pokušala da razgovara sa kćerkom da bi saznala kada i gde se navodno zlostavljanje događalo. Kćer je imala sasvim precizna sećanja da ju, kada je majka bila na poslu, otac redovno odvodio na tavan kuće u kojoj su tada stanovali, da ju je bacao na tamni kauč, koji se tu nalazio i prisiljavao je na razne vrste bluda, preteći da će da je ubije ako ikome kaže. Kada joj je majka predočila da ona sama tada nije radila, nego bila s decom, pa je još molila da odu u kuću gde su u to vreme stanovali, da bi joj pokazala da ta kuća uopšte nema tavan, te da ni u jednoj kući nisu imali kauč na tavanu, kćer je to odbila i jednostavno prekinula svaku dalju vezu s porodicom. Privid realnosti unet u njenu glavu bio je jači od realnosti. Par meseci nakon toga otac je umro od srčanog udara. Majka, nevična medicinskim terminima, kaže od prepuklog srca. Sličnih slučajeva, koji ne uništavaju samo pojedinca, nego i porodicu, ima na milione.

.

Bilo bi neumesno špekulisati da li je hiljade mladih muškaraca, koji đuskaju i pevaju sa dugonogim hologramom, a kojima je korporacija ponudila certifikate za ženidbu sa prividom ženskosti, lečeno od depresije. Medijski natpisi o tome ne govore ništa. Ono što jeste statistička činjenica je da su depresija i apatija, posebno kod muškog dela tamošnje populacije poprimile razmere epidemije. Sa druge strane Pacifike, svi do jednog suludog masovnog ubice-adolescenta po školama u SAD su pre pucnjave bili usamljeni čudaci, odvojeni od društva, sa obično problematičnim odnosima u porodici, zaronjeni u kompjuterske igre prepune nasilja i… lečeni od depresije. Zakon ne dozvoljava da se detalji njihovih medicinskih tretmana otkriju čak i porodici, a kamoli javnosti.

Da pokušamo da na kraju ipak izronimo iz duboke prošlosti u kojoj tinja večna vatra na kućnom ognjištu-oltaru, pa i iz ovoliko moderne depresije, koja se nekako uvukla u ovu običnu ili ljubavnu priču. Jer valja nam živeti sa što više lepote, radosti; voleti i pored toga što su plate male, želudac nam se prerće od preovladavajućeg kiča, a na čelu naše političke kolone već decenijama – vođe, sve slepac do lopova. Bunjuel je u „Tom mračnom predmetu želja“ i „Diskretnom šarmu buržoazije” napravio upečatljiv portret apsurdnosti u čoveku, koji sasvim lepo pristaje uz našu priču. Pesnik Mačado nam još pre više od stoleća reče da puta pred nama nema, ni povratka na već predjene ceste – put se hodanjem stvara. Putokaz na nepostojećem raskršću nepostojećih puteva bio bi mi jasniji da mi je znati odgovor na već postavljeno pitanje o tome šta bi žene radile. Ili, još bolje, na ono prethodno.

U morskoj peni na uzburkanom moru, što je pred našom barkom, možda nas još čeka božanstvena Afrodita, koja bi da se ponovo rodi i svojom lepotom izbavi iz apsurda postojanja. Valja je potražiti, jer ni nje, bez našeg puta kroz plavet, neće biti.

Autor: Jaroslav Marko (PULSE)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *