HAMLET NAŠEG DOBA, BALZAK IZ NIŠA – BRANKO MILJKOVIĆ

 (29. januara 1934. – 12. februara 1961. godine).

Rođen je u Nišu, gde je završio osnovnu i srednju školu, a potom i Gimnaziju „Stevan Sremac“.

Uzalud je budio. Na obične reči nije imao pravo. U tuđem srcu je svoje srce čuo. Za prijatelje proglasio je hulje. Nadu je video kao luksuz. Smatrao je da je isto pevati i umi rati. Govorio je da će „poeziju svi pisati“. I bio je u pravu. „Oni koji imaju svet neka misle šta će s njim, mi imamo samo reči i divno smo se snašli u toj nemaštini“, filosofski smelo i izrazito zrelo pevao je princ srpske poezije, Hamlet našeg doba, čuveni Balzak iz Niša, pesnik Branko Miljković.

Godine 1953. poeta se preselio u Beograd, u koji je došao sa već napisanih stotinak pesama. Narednih osam godina pokušava da se istakne u poezijskim krugovima, pišući poeziju i boreći se za njeno objavljivanje. Ubrzo po dolasku, upisuje se na Filozfoski fakultet i druži se sa Vaskom Popom i Ivanom V. Lalićem. Odbijajući članstvo u partiji Miljkovićeve pesme dugo su čekala na objavljivanje. Međutim, prvi uspeh njegova poezija ugledala je  u časopisu „Delo“, čiji je glavni urednik bio Oskar Davičo, kada je objavljeno pet njegovih pesama.

Iza sebe Miljković je ostavio je impresivan i značajan književni opus, koji se sastoji od četiri zbirke pesama: („Uzalud je budim“ (1957), , „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), za koju je dobio i Oktobarsku nagradu i „Krv koja svetli“ (1961.) kao i pete zbirke: „Smrću protiv smrti (1959), zajedno sa Blažom Šćepanovićem). Autor je brojnih prevoda francuskih i ruskih pesnika, teorijskih eseja, kao i kritika. Izrvsnim stvaralačkim potencijalom, podario je našoj književnosti „veliku i visoku poeziju“, karakteristične i osobene poetske imaginacije i filosofskog izraza. Kretao se u šumi simbola, od najizrazitije svetlosti ka najmračnijim dubinama, u hodnicima svoga bića, tragajući za rečima, kao smislom života, borbom za egzistenciju, ali i rečima kao temeljima istine i žiteljima iskonske lepote. Sagorevši u tom traganju, nije zaboravio na svoje čitaoce. Mislio je Branko da osim epitafa: „Ubi me prejaka reč“, iza sebe ostavi i spomenik jednog vremena, koji će mnogim budućim generacijama govoriti o životu, jezikom življim od vatre, a to sve nepresušnim bogatstvom sa izvora reči. Čuveni antički filosof Heraklit iz Efeza bio mu je jedan od najvećih uzora. Među savremenicima inspiraciju je video u stvaralaštvu Vaska Pope, diveći se sažetosti njegovog izraza. Usvojio je valerijevsku definiciju, smatravši poeziju patetikom uma. Dvaneaestog februara 1961.godine, nađen je obešen u parku, u centru Zagreba.

Prema njegovom mišljenju kultura bi trebalo da prethodi literaturi. Ispred Narodnog pozorišta u Nišu umesto Branka Miljkovića stoji njegov spomenik.

Bista_Branka_Miljkovića_ispred_Narodnog_pozorišta_u_Nišu,_rad_vajara_Nebojše_Mitrića

U izdanju niške „Gradine“, imenovana je ulica i jedna osnova škola, a takođe je ustanovljena i ugledna nagrada za poeziju „Branko Miljković“, koju od 1971. godine dodeljuje Skupština grada Niša. Postojana kulturna vrednost ogleda se kroz zaostavštinu Branka Miljkovića, kao svojevrsni memento, koji se nalazi u Narodnom muzeju u Nišu, a poklon je pesnikove porodice gradu, na desetogodišnjicu njegove smrti. Od nje je formirana muzejska zbirka „Branka Miljkovića“ sa 1649 predmeta, koji obuhvataju: rukopise, prepiske, lične predmete, nameštaj radne sobe, fotografije i dokumenta, uključujući i ličnu pesnikovu biblioteku sa 592 knjige.

Nedavno se pesma Branka Miljkovića „Između dva dana“ na koju je muziku napisao legendarni Milan Mladenović (cigla EKV-a), našla u filmu „Sizif K“, Filipa Gajića.

Iako je kazivao da poezija može miriti, ali ne može pomagati, rano osećanje nemoći pred svetom odgurnulo ga je u njene šake. U jednom intervjuu je izjavio da je počeo da piše iz straha, a da se istinski uplašio, samo jednom, kada je mislio da neće napisati više ni jednu pesmu. Od svega u životu sporost ga je najviše nervirala. Brzo je Miljković živeo, svega dvadeset i sedam godina telom, a dušom čitavu jednu večnost koja će nadživeti sebe. Jedno je sigurno, upravo što reče Ti, dragi naš Prinče, „živo je ono što živi, a nema ga u svetu“. Živ si ti!

Autorka: Slađana (Branislava) Bušić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *