Готичка катедрала

По свједочењу Љуба Ненадовића, Црногорац из пратње Владике Рада, сердар Андрија, ступајући у Цркву светог Петра у Риму, прекрстивши се, рекао је ово: „Прости ми, мајко, цркво моја на Цетињу, не улазим да се поклоним, него да се нагледам!“ Ја се овим написом ипак поклањам, не одређеној вјери или канонима, већ умјетности, у овом случају архитектонској, која није овјековјечена и описана никаквим тешко разумљивим писмом (а која траје као језик којем значења ваља тумачити), нити има граница преко којих когод надахнут не би могао, гладан знања и савршенства, да пређе. Симболика је једини говор из којег се могу барем неки разлози и шапутања исконског наслутити јер се судбинске ствари и појаве јављају једино кроз благо назируће или скривене знакове, не одајући прави лик. Све је у посебним представама које произађу из свијести појединца. Спољњи свијет је низ различитости људских импресија. Као што не постоји јединка тјелесно идентична другој, тако нико, од мноштва људи што је досад живјело, не видје исто оно што је његов сународник, па и рођени брат, загледајући једну ствар, опазио.

***

Велика је моћ катедрале једнако као и утицај онога ко у њој столује и из ње управља. Прелат господари људима, а катедрала временима. Готичка катедрала избија из средине гдје је никла и, уз масивну конструкцију камену, штрчи и стреми у висине. Зато је она знамен јединствен у архитектури. Катедрале су љепотице готичког стила, највредније његове представнице, комбиноване и срасле са вајарским дјелима која представише толике свеце и краљеве застрашене заборавом што и монархе гута као и понизне слуге њихове. Грађене по три вијека, дакле, завршаване рукама деветог кољена од првих нацрта и од копања темеља, многим пожарима за немирних епоха уништаване, па обнављане у бољем, раскошнијем руху – као биљка чији коријен у земљи остане и кад је каква напаст ишчупа, па се стабљика, чудом или морањем природе, ни из чега наново извије.

Поглед на Базилику са реке Тибер, извор: Википедија

У готици скулптура доживи препород. Људи и животиње само што се не пројаве из камена који им не отуђује живот, већ им га удахњује, не држи их заробљене, већ их ослобађа. Негдашње обнажене античке јунаке и богове замијенили су свеци туробна погледа и заклопљених књига у рукама. Њихово око се не врпољи у дупљи да би штогод од овоземаљских појава сагледало (шта то на земљи има од чега их раскошније и љепше на оном свијету није дочекало?), али свакако нису они ту посађени да би одозго мотрили град, већ да би се из подножја грађевине у њих гледало, да би вјерујуће од њих језа подилазила, да би им се дивило док у сопственој сијенци пролазни људи стоје, заклоњени испупчењима богомоље.

Уопште, свака богомоља што велелепнија изгледа, јачим је доказом како се задужбинар, пројектант, па и сȃм народ који је у њеној градњи учествовао, настојао Богу приближити, физички – пошто подиза високе торњеве, зида звонике да звонима надгласа и молитву што у сводовима одјекује и побожну тишину, која се са мраком средњег вијека стапа, како би га небеса боље чула – и осјећајем, кроз чула, кад зарони у бесконачност коју отвара и пред вијерника уводи несразмјера силне конструкције. Питамо се да ли је човјек такву једну стијену међу зградама подизао да докаже како му је тврда вјера, како је католичанство јако и необориво као тврђава чији зид је дебљином и јачином раван подупирачима катедрале или је све то израсло из страха – који не изостаје ни у животу, нити у умјетности – јер се Бога утолико више плашио или зато што је Бога неописиво волио и оштрим врхом што надвисује кров црквени парао облаке и небо, не као неко ко се горди, уздижући пред Богом чело, већ као неко ко себи крчи мученички пут хришћанске душе и непрестано погледа чиме би двери оностранога откључао.

Силни ти зидови и контрафори подижу се, као из земље, и склапају у богомољу на којој на прочељу цвјета велика, од коријена отргнута, а неувела ружа. Она из даљине и споља гледана, са мрежом која стакло држи обједињено, дјелује беживотно, а кад јој се приближи опажа се разноликост боја, свечаних и топлих, и чини се да је по једна боја и латица сваког игда увелог цвијета стала баш у ту разнобојну розету, симболички, западу окренутој, одакле сунце истиче посљедњу неспутану вољу, којом му је и сав задатак скопчан, да надвлада таму и засвагда је покори. Свијет је одувијек припадао онима који су успјели да га покоре, више но онима који су у њему тражили и на видјело износили љепоту и истину. При пробоју сунчевих зрака боје оживе и над главом се оформи свијет покрета и оку миле игре шареног стакленог цвијета увезаног оловним тракама. И опет симбол – док има сунца, то јест вјере, има топлине и благослова, обојености и ведрине, те сваке среће у васељени. Кад мрак падне, кад се прориједе ходочасници у готичкој цркви, сабласна ноћ се ослободи ланаца у ћошковима гдје ју је дан сатјерао и влада, понављајући вјечиту смјену престола, док се зора не забјеласа. Рано отишли Божидар Кнежевић рече да је наука свјетлост са мало топлоте, а религија да је топлота са мало свјетлости. Розета је и топлота и свјетлост – цвијет који сјајем купа, свјетлост која мирише.

Постоји и један детаљ, премда за неке јединствена одлика ових средњовјековних здања, нипошто узгред споменут кад је ријеч о овој теми, који улива страх и доводи у чуђење неупућеног откуда ђаволи извајани на цркви гдје око двије хиљаде светачких фигура стоји, уз њих и два наша прародитеља, Адам и Ева, па Давид и Соломон…

О гаргојлима је ријеч – резбарена или ручно израђена језива камена бића која се не помичу, али су у положају који наговјештава жељу за покретом. Појава њихова веома дражи опну, иако ухо не чује ништа, јер се стиче осјећај, макар и фотографију гледајући, да ће се проломити неприродан аветињски крик, да ће се ослободити болесни врисак и заувијек нам отуђити чуло слуха. А можда је сва мука укочене статуе у томе што не може да распусти јаук, лакше бива кад се од бола вришти? Највећа је туга она која није исплакана, највећи удес онај што није изјадан, највећи пад пред искушењем онај за који грешник нема снаге признати га као горку исповијест. Приказ је то у камену заробљене душе којој нису неки гријеси опроштени, па вјечито уклета и од изгледа свог пренеражена бдије над свима као упозорење каква недаћа чека оне што се не покају или каква ће ужасна створења преузети над човјеком власт ако се овај не покори сили Католичке цркве.

Иво Андрић је негдје истакао да је католичанство проклетство за државе и народе. (Премда, наводи Скерлић, у етимолошком смислу ријечи, „католичанство“ представља општу хармонију свих људских савести и аспирација, велику духовну заједницу рода људског…) Онда су ови гаргојли манифест тог проклетства – отворена уста која гласа не пуштају, спаса траже, а не налазе га. Срасли са постољем, не могу полетјети да га потраже, а због неотклоњиве ружноће њиховог изгледа све што је живо од њих се склања. Једна је њихова намјена, кажу неки, да растјерују демоне и нечисте силе од бискуповог престола. Много их је постављено горе и свакој фигури је патња сопствене душе довољна, зато насртљива зла непокорних сила од себе тјерају, а свеједно њихови немили дарови не би имали гдје заузети мјеста јер је све горчином преплављено. Пошто легендама сунце никад не залази, што је веома добро и утјешно, једно тумачење вели да је пламен с ломаче на којој страдаше Јованка Орлеанка, пробудио гаргојле, те су они, у знак побуне против спаљивања недужне дјевице, силан народ париски побили… Објективност научењака и архитеката ипак наводи најразумније објашњење – гаргојли су ту да служе као одвод за кишницу. Образложење је хладно, али сужава терен за полемисање шта може истином бити. Но, нагађати је увијек занимљиво, као и продужавати недоречености, које разгрћу стари жар и потпаљују нова трагања, па задирала она у заблуде или водила ка рјешењу укрштених ријечи.

Не каже се без разлога да сводови катедрални изазивају вртоглавицу пошто готичка архитектура нагиње ка монументалности, идењу у висину и ширину, као Нотр Дам на примјер – висока тридесет пет метара, широка скоро педесет, дуга сто тридесет – равна каквом великом пловилу у срцу Париза усидреном, броду који се насукао на аду коју ријека Сена грли, а са које се од посљедње пловидбе није помакао. Колико год звучало декадентно, та тврђава једне вјере, која је осјећај, уз то продуховљености, али и слабашним лучем расвјетљаване таме, постојанији је симбол од модерних грађевина, не зато што је старија, нити што јој је Иго у опусу својих дјела мјесто одредио, него зато што је то отворена књига, коју ни киша ни сњегови не оквасише, нити димови осмудише, а из које дошљак из било које покрајине низа земаља пронађе и прочита све што му око, свагда жедно нових спознаја, иште и кроти и што као да језиком матерњим прима ту гдје је латински био и остао незамјењив.

Ако је вјера у средњем вијеку била мрачњаштво и ако су редовници, ступајући у колони један за другим, лица покривених капуљачама, опкољаваних расплињеним колутовима дима из кадионице, газили по револуционарним идејама у невремену за слободну мисао и ако су, палећи свијећу, гасили по једну искру неспутаности ума човјековог, како год, дугујемо жртви и потпуној преданости вјерујућих неимара на тој, ипак, озарености, која је умјетност након пропасти Римског царства истачкала стожерима обожаване светиње, бедема хришћанства на западу.

На примјеру овог архитектонског блага види се да је човјек још у та доба заптивености слободарског и сведености на један „via et veritas“ испливао из живог блата и ноздрвама докачио прочишћена зрака, јер на тој црквеној грађевини има толико отворености животу и бојама пркосним у историји заведеном „мрачном добу“ (не заборавимо да је, послије Христа, најдужа епоха прошлости људске баш тако називана), толико назнака природе, као наговјештај ренесансе. Тако се разоткрила стваралачка моћ, неспутана доласком варвара, и човјекова вјечита жудња за лијепим и неуништивим. Париска катедрала, историјом живо обојена, замало да ишчезне као и епоха у којој је процвјетала и коју је надживјела вјером и каменом. Занос револуције из 1871. нагнао је полетне револуционаре француске да ужегну пламен у свето здање и запале Богородичину цркву на париском острвцу. Залагање Виктора Игоа ју је од планираног скрнављења спасило, а ви покушајте замислити „град свјетлости“ без розете кроз коју свјетлост обасјава молитвишта. Иво Андрић („и сам једна катедрала“) у једном писму наведе да са сваком старом женом умре по један стих и да са сваким фратром бива закопана једна историја, упозоравајући колики губитак настаје када се занемарују генерацијска искуства, кад се не обраћа пажња на то шта људи трпе и говоре, рад чега запјевају и с какве боли закукају, шта изговоре, а шта прећуте, како је трагично кад међу живима не остане и не опстане прича о нечијем довршеном животу, који са смрћу буде управо – довршен, а кроз препричавања покољења био би вјечно понављан и провалији заборава стран. Књижевност је прави примјер за то, свједок борбе, вођа у истрајавању, она сабира истину о људском животу, садашњем и бившем, јер прошлост је садашњост која је одиграна, а садашњост је туп одјек или лелек прошлости која у садашњост ураста, каткад као у месо нокат. Да је Нотр Дам планула, лако и брзо да је сагорјела попут вијековима паљених воштаница у њој, са њом би изгорјело и сјећање на једно доба, споменик пријашњег стремљења које је давно спласнуло, па и вриједан детаљ за историју умјетности – грађевина која је насљедница античког, иако су они који у њој мису служише свим силама упињали снаге да паганско и отпадничко од Цркве, рад Цркве, одагнају.

У оба свјетска рата бјеху рањаване, споменимо ону у Ремсу, али је узвишеност неуништиве зграде надјачала насртаје фашиста. Черчил свједочи: „Пет пута у току сто година – 1814, 1915, 1870, 1914. и 1918 – торњеви катедрале Нотр Дам гледали су бљесак пруских топова и слушали грмљавину њихове канонаде.“ У башти Ке д’Орсеја, за праскозорја друге свјетске катаклизме, пламтјеле су нове ломаче, у њима се скупљала и у срећном нестајању при посљедњим удисајима распарчане независности ускоро окупиране земље горјела из колица истресана архива почивше Треће републике. Француз је бранио и сачувао светињу националну, односно самога себе, тешким врећама, као да посљедњи бункер у свом отпору диже, ограђујући зидине које се тресоше од бомбардовања. Све је дрхтало, осим вјере. Обрушило се све што је нејако и сувишно, спао је талог протеклих стољећа заједно са маском што је човјеково лице скривала и катедрала не вјероваше да ју је људска рука могла градити, а након тога безобзирно рушити. Розета је и у суморном дану без здраве свјетлости сијала снажније но икад прије иако се пламен људскости око катедрале угасио био.

Аутор: Миљан Кујача

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *