Глас зарицања и самопорицања

(Катарина Пантовић, Унутрашње невреме, 2019)

Одскора мислим да ипак не живим у погрешном времену, барем што се литературе тиче. Упркос бестијалности политичке елите, која пијачари, и глуми господу (иако им, боже ме помози, празилук и даље из задњице вири), књижевност успева да претрајава. И у најтежим временима кад се бубрег продавао за џак брашна, реч је живела као да је јуче сишла с неба. Може се рећи, то нико не спори, да смо поједине награде укаљали, одређене институције изневерили, па и функцију књижевног критичара донекле угасили, али ми још увек имамо талентоване писце и песнике. Који, а да их на то нико не приморава, упорно, попут сврдла што разбија наслаге подземних вода, износе своје сумње, и никад не престају себе, а и многе друге, да питају. На првом месту, да ли су и даље живи.

О првој књизи Катарине Пантовић, школоване песникиње, докторанта књижевности, на одсеку за компаратистику, увелико се прича, а кад се ћути, онда се, врло вероватно клима главом. Чаршија, ни не знајући ко јој опева анатомију, кличе тек кад види плодове рада. О самом раду, о зноју, о првој искри будуће песничке архитектуре, о разради, о схемама, она не води рачуна. Мислим да Катарина зна за те трикове, па је некако напабирчила тридесет и шест песама, и предала их „Матици српској“. А ови су знали да то не смеју да одбију. Можда звучим гордо, као да све знам, али се ни ја не усуђујем, из више разлога, да подилазим младости. Сигурно је, нисам бунтован, али вешто се клоним беса песника који у својој првој збирци желе да се разрачунају са светом. После збирки Радмиле Петровић, Стефана Станојевића и сад Катарине Пантовић, ја не желим да ме њихов пламен трагалаштва и непристајања на цене компромиса, опрљи. Само их треба пустити да узму то по што су дошли, и повући се. А у међувремену их, препоручујем, помно читати.

Извор: Фб Катарина Пантовић

Унутрашње невреме (каквог ли наслова за Андрићеве немире, за Миљковићеву ватру, за Попову кору), дели се на три дела. У „Захтевима“ ето песникиње у великом граду, како шета улицама, где су празне клупе и где бандере стидљиво чкиље, и кад, полагано, попут првог симфонијског става, формира своја прва сазнања о људима које среће и којима жели у загрљај да падне. Она се плаши тих закључака, и страхује да се услед толике мисли не распрши, попут првог снега који рађа непостојећа сећања. У другом делу, „Неизвесности чекања“, ипак схвата да нема чега да се плаши, да је њена бојазан била фантазам чим је нешто написала а остала читава. Још више котрља очима, све сад гледа и посматра, прошао је први воз којим је лутала по антропологији недефинисаног хуманог става. Сад зна, кад је већ имала смелости да упире прстом у човечије грешке, да има и нешто около, па најављује пролеће у сред јесени, изазива смрт и упија њен дах, дочарава новогодишњу апатију у остацима привлачности, и чежне да се склупча у некоме, и да воли. Пројурила је тако Катарина нашим искуствима, и стигла на крају свога путовања, управо тако, „када смогне снаге“, да се и сама исповеди. Иако испражњена, у дивљој природи, међу ископинама које не узбуђују, исписује крај који није крај њене авантуре, али јесте завршетак њеног срца.

Треба пратити како лелуја Катаринин глас, стално исти, зацементирано непроменљив, у захтевима, у одрицањима од спољне утехе. Зато и наслов: „Унутрашње невреме“. Од околине се ништа не може добити, од другог помоћ не стиже. Не постоји нико ко се може питати за помоћ, па остаје да се лирски субјект сам са собом договори. Или ће заплесати путем психолошког испитивања и контемплација, па душевни сонар бацати на само дно збиље и снова, или пустити се времену, громовима, олујама, ветру што ће помрсити не само фризуру и пешеве мантила, већ и рачуне што се заснвају на невраћеним дуговима прошлости. Не знам човека који је истински миран, помирен са самим собом, а да није прошао кроз невреме у себи. Прогноза вели: ујутру кишовито, с благим сунчевим зрацима што ће се мукло пробијати кроз облаке, а од поднева се очекује олуја са јаким ветром, с местимичним градом. Но, не брините, већ од сутра биће ведрије.

Не сумњам да је Катарина прошла кроз све метеоролошке појаве, још док јој је падало на памет да напише ове песме. Почела је од самог појма човека, али без теоријске подлоге. Хтела је загребати под кожу, иако је видела вене и крвотоке по своме телу. Непрестано је издавала цртице, попут тела које изнутра засврби када осети љубав. Изашла би на улицу и видела жене што продају цвеће и на корак од њих неке друге жене што преко рамена вукљају препарине ласице. Задрхтала би од напуштене клупе, док би у себи, а некад и наглас објашњавала љубав преко философских термина, желећи да јој се неки изабрани мушкарац у томе придружи. Тукла би је градска меланхолија, и страхови никад не би одлазили. Али, ипак је веровала у ток дана, у дневну рутину, и записивала је утиске попут дневничара у књигу регистара.

Кад смо већ код регистара, напоменимо да Катарина непрестано варира поетске облике, па је час видимо у класичној рими, а час у прозним записима са песничким манирима. Цртица се подухвата само када жели нешто непорециво да истакне, док белешке настају поводом исповедања. Исповести су за Катарину битне, јер тад она не сумња, и тад је оштра, не узмачиње. Први такав иступ начинила је кад се ставила у позицију своје преминуле баке, која је накнадно евоцирала свој животни пут. Онда се одједном нашла на аутопуту Београд-Нови Сад где је „Сунце бели печат на небу које се сија попут мртвачке постеље“, а „пејзаж ми личи на неначету таблу кафетина“, када је судар избегнут, па и смрт. Највећи утисак, међутим, оставио је сам крај. Катарина отвара дневник, сумира дешавања, али тако да изгледа као да подвлачи црту пред целом својом збирком, пред свим целинама. Испада да је све мучи, и да ни у шта више није сигурна. После пар стихова из дневника читалац схвата да ништа позитивно, никакав оптимизам није видео, али сад је већ касно. Касно и да се било шта научи, и да се напредује. Жели се повратак на стари пут, али у исто време и ово стоји: „Кроз било коју тачку равни може се повући бесконачномногоправих, е сад замисли уместо тачке равни моје срце“. И ја замишљам како то срце пробија безброј хладних стрела, шиљковима наоштрених стена са ледених врхова, и како ти врхови било где да су носе зиму која је и сибирска, и нордијска, и пештерска. И видим бол, и одустајање, и не либим се више да читам, иако сам све песме прочитао. Затварам књигу и не верујем у крај.

Аутор: Иван Ђурђевић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *