Где свих времена разлике ћуте

Весна Ђукановић, Радост жуте лубенице, Креативна радионица „Балкан“, Београд, 2016.

Намачем ролетну да се заштитим од изненада јаког сунца усред фебруара, отварам тастатуру, чекам бланко Ворд страницу, једва чекам да мисли потеку! Само што сам затворио Веснину књигу, сав у упитаности и узавреле маште, не знам шта бих на почетку! Па да, на почетку снажна прича о интелектуалци која на пијаци нашег града продаје козметичке препарате да би преживела време рецесије и разградње наше државе двехиљадитих година кад је средња класа и сиротиња вешто изманипулисана да јој одузму фабрике, да јој реформишу свакодневни живот, да јој одузму егзистенцију, да културу и културне посленике баце да на улицу да би преживели дан. Ненаметљивим стилом, снагом Божијег дара за приповедање, без осуде стварности, Весна нас освешћује, удара нас чињеницама које до сржи боле.

Цитирала је славног песника Лазу Костића, чије сам стихове упознао још као средњошколац, да покаже да „разлике свих времена ћуте“, у ствари оне у њеним текстовима говоре. Говоре до бола душе, до суза. Та сећања, како их ауторица именује, су стварни доживљаји сензибилним оком виђени и срцем испричани. Интелектуалка на пијаци, са светом који јој је потпуно супротан од њеног света у коме је до недавно живела и који јој је по диктату одузет, пожелела је после таквог животног искуства да буде кремирана, јер у свету са много узалудних надања, „са много суза које спирају трагове некадашњих срећних дана“ више нема смисла живети, са премало љубави, разумевања и без лепих речи…

О, светски сломе, о страшни суде,
Santa Maria della Salute! (Л. Костић)

Сада, каже прича, на оном свету има свој мир, срећна је, није више сама, јер „ту око ње лете они слични њој“, „разговарају без гласа, у својим рукама носе лепоту и прах утехе“! Један ретко замишљен крај за све муке које намеће живот последњих деценија двадесетог и почетка двадесетпрвог  века. Иза те приче много питања, много судбина сличних, пропалих, верније истини, намерно уништених! После те приче била ми је потребна пауза до следеће. Тешко носим сваку неправду, а ову о одузимању егзистенције, а са њом и слободе свакоме од нас, од вас, одузимање будућности свима у опијености октобарској, у променама које је донело то пијанство нације…

Као што се да наслутити, наставио сам са дан паузе чак и писање ових утисака о књизи! Наравно да ме нико није гањао. То је моја ерупција доживљаја. Најлепше ствари написао сам кад су ме емоције понеле као сада! Веснине филозофске рефлексије не остављају читаоца равнодушним. И ту осећам уметност, кад вас текст понесе, узбуди, емоције „навију“ до пуцања. Сузе из ока капљу. Потрбна вам је пауза, да би следећи доживљај, следећу причу могли емотивно примити и узвратити јој пажљивим читањем, одмеравањем. Као магнет вас привлаче зато што су део и вашег искуства и… виђења света око нас!

„Ова проза је застајкивање, ослушкивање и промишљање чворишних момената у животима свих нас“, такође одушевљено говори, у рецензији Веснине књиге Радост жуте лубенице, Андреа Беата БИЦОК. У тексту је дата дивна анализа Весниног стила: „изузетно језгровито, приповеда о прошлости садашњости, о догађајима и људима који су обележили њено животно искуство… или, Весна врхунски одабиром полазне тачке плете ток приче вешто и лако, везући лирске пасаже посвуда и дајући емотивном набоју маха.“

Весна Ђукановић рођена је у Кикинди (1963.). Завршила је Педагошку академију „Зора Крџалић Зага“ у Кикинди. Ради послове учитељице у Падеју. Има две љубави поред деце коју васпитава: сликање на свили и писање. Пише приче, есеје и лирску прозу. Радост жуте лубенице је њена прва збирка прича.


Непредвидивости судбине дала је право једнакости. Постојање или смрт подједнака су раван као и непредвидивост краја. „Сећања“ која претвара у оде животу или смрти, једнако су непредвидива, како за људе, којих се сећала кроз приче, познанике или чланове породице, тако и за кућне љубимце које је причама овековечила. Сведок је дешавања прича, не одређује исход. То чини ток природног дешавања, наше је да то прихватимо. Тешко је ишта мењати, али се поента намеће! Она је у виду јаке емоције: туге због немоћи да мењамо што, или радости што смо имали среће да срећемо или живимо са људим, људинама по карактеру или делима која су чинили или чине.

Кад је реч о причама о кућним љубимцима, оне су једнаке причама о судбинама људи са додатком веће емоције због немогућности или изостанка комуникације са њима. Претпостављена комуникација показана је поступцима власника који су их неговали или се од њих, једном, опраштали! „Ја сам кућни љубимац једне породице…сви могу да ми завиде, изнад мене небо, испод земља, а ја имам прелеп видик“ (Савршен живот), каже Весна у једној својој причи. Или… (Мој мачак Гиле) „Потпуно је прилагођен човеку. Чинило се као да је неко реинкарнирано биће усељено у тело мога мачка… Записах сећање. Нема ни маме ни Гилета да потврде моје речи!“ Желећи да остатак прича оставим нашим будућим читаоцима, застајем овде, да направим паузу и узмем ваздуха до читања следећих Весниних прича!

Аутор: Душан Ђорђевић Нишки

Једно мишљење на „Где свих времена разлике ћуте“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *