ФРУЛА СВИРА ВЛАШКО КОЛО

(Никола Теофиловић, Стрелци у магли, Студентски културни центар, Крагујевац 2016)

Не зовем те кроз ову грану трске, запалићу те чежњом и болом да не можеш да седиш, да не можеш да стојиш, да не можеш да пијеш, да не можеш да једеш, да не можеш да спаваш. Из кревета скочи, дођи код мене! Птичјим кљуном те кљуцам, са крилима те ударам, ка мени те гоним.Ти не можеш живети без мене, к’о ни што јагње не може без овце, к’о што ни ждребе не може без кобиле,тако ни ти не можеш живети без мене. Када се сенка раздвоји од мене, тада се ја и ти растали.

(Влашка бајалица)

Никола Теофиловић, занимљив приповедачки глас српске књижевности (збирка приповедака Јесте ли читали Заратустру у оригиналу, роман Стрелци у магли), занимљив лирски глас (ауторове певачке склоности), али није ни без занимљивости у драмском погледу (један од покретача радио-позоришта Џртле фртле за Србију). Објавио је прву књигу са 35 година, толико је имао Борисав Пекић када је закорачио у српску књижевност с књигом Време чуда. Чудна ми чуда, неко би питао какве то има везе. Можда и нема толико да брат главног актера Теофиловићевог романа не носи име Боривоје Панић и да се током целог романа не чују звуци сабласних фрула. И за просечне познаваоце Пекићевог стваралаштва позната је функција фруле у Пекићевом Новом Јерусалиму, која лајтмотивски повезује све приповетке, отвара пукотине у времену и ствара призвук демонског. Пекић је у ову приповедачку књигу у виду мота инкорпорирао и своје стихове исписане у младости на зиду затворске ћелије: „Вратићу се као референ што се враћа/ у машту твоју довршену бедом/ у снове твоје,облик, биће, редом/ моја ће сена као Пан с фрулом да корача“.

То је, може се рећи, литерарна традиција на коју се Никола Теофиловић ослања када пише, али са једним иновативним отклоном – за разлику од Пекића, који, наиме, рачуна са западноевропским наслеђем вештичарења, Теофиловић проналази „гумено дрво“, да не кажемо медено гувно вештичарења на домаћем терену – влашку магију! Јунак, Велимир Панић, „педофил-девица“ кроз наратив који тече роком од 24 часа открива да је за његову худу судбу, за „погрешан први корак“ (који прати Андрићевог Ћамила) и све друге кораке, крива, једном речју – факатурија! Заобљеност смислотворних хоризоната, Теофиловић је постигао ефектним одабиром презимена Панић (мали Пан, недорасли Пан који прекасно схвата своју фрулу и завршава у затвору као ментални болесник), али и фантастичним пасажима о телепортацији, на који је накалемљен пажљиво одабран арсенал из природних наука: Шредингерова мачка, ЕПР парадокс.

Као што Шредингеров експеримент с мачком поставља питање да ли је мачка мртва или жива, то се може поставити када је у питању Панић; какав је то живот или смрт професора математике који је оптужен за силовање, а притом је невин: „Ја, човек у папучама, човек без времена и простора, постојим овде, између светова … ја само постојим, не живим“. Његов живот декларише се у том случају као пуки експеримент, конструисан враџбинама мајке и маћехе и завршен неуспелом решеношћу да посече средњу од три јеле у шуми која је по њему инкарнација свег његовог зла. У том послу, треба, договором опкладе, да му помогне брат – брат са којим се такмичи у стрељаштву, гађајући црно-белу мету из ваздушне пушке. Стрељаштво је, иначе, једина вештина у којој је Велимир успешан, али која је у извесном смислу кобна по њега јер доводи до коначнице у којој затиче Соњиног мужа претходно заробљеног у телепортеру као мртвог, брат му нестаје, а чују се звуци влашког врзиног кола.

Једини тренутак у којем је било могућно спасити живот, душу и изаћи из магијског кола, јесте тренутак великог празника Преображења. Цео роман обухвата сате почев од 6h Светог мученика Евсигнија, са епилогом након 5h на дан Преображења Господњег. На Преображење небо се, у глуво доба ноћи, као и на Богојављење (19. јануара), три пута преображава. Ко то види и другом обелодани, веровало се да ће сићи с ума (што се десило Велимиру). Преображење пада у госпојинском посту који су, махом, жене постиле, али тог дана је обичај да нико, без изузетка не мрси. У Неготинској крајини су домаћини у свитање одлазили у своје винограде и из пушке стрељали сунцокрете приликом изгрева сунца – да се “семе његово распе по свему винограду”. У бољевачким селима су главу (цвет) сунцокрета (сунчогледа), пробушеног куршумом, чували за лек од пробадања и главобоље. У Гружи су на Преображење жене деци везивале црвеним концем парицу око врата или на капу качиле десну шапу од кртице – да их од урока чувају. Дакле, сва ова веровања улазе унеколико у домен конструисања Теофиловићевог романа и објашњавају како наслов романа, тако и темпоралну платформу, те сам завршетак.

Почев од поглавља која обликују приче превасходно у реалистичком дискурсу, преко фантастиком обојених сегмената, епилог изненађује хорор језовитошћу, која се манифестује и кроз рационално и свесно приповедање лика који је привидно полудео. Роман је ослобођен терета традиције, хипертрофиране интертекстуалности или прејаке потребе за иновацијом; а ипак је иновативан. Иновативан је у погледу жеље да се исприча прича јунака који је експеримент, како због његове судбине као човека, тако и због његове судбине као књижевног лика. Да буде девица може неком деловати као претеривање, али када је влашка магија у питању не треба се шалити, или макар, треба бити опрезан. Много је прича о потпуно замађијаним људима, о девојкама које мокре у кревет и до петнаесте године, о мушкарцима чија се мушкост уздиже само над једном женом, о побеснелима који у подивљалости побију насумице и по десеторо људи… Пуне су таквих сторија црне (Пекић би рекао готске) хронике, пуне их сенке црне магије, толико распрострањене у нас, да просто чуди да је мало књижевних дела који користе уметнички капацитет оваквог наслеђа. Можда зато што не ваља чачкати мечку, како каже народна мудрост. Теофиловић не плаши мечку решетом, пред њим игра бела мечка, бела магија књижевности; за почетак!

Ауторка: Јелена Марићевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *