Flora i fauna u delu Uroša Petrovića „Aven i jazopas u Zemlji Vauka“

Uvod

Inovacije koje u sve većem broju pristižu srpskoj književnosti u nadolazećim periodima, svakako se tiču fantastičnih žanrova i njenih odredjenja. Modernost današnjeg doba trpi poplavu fantastičkih dela, kako u svetskoj, tako polako i u našoj književnosti. Kreativnost i mašta dobijaju primat nad izlivom ličnih osećanja ili pak, prikazivanjem realnosti sa, neretko, direktnom ili indirektnom kritikom društvenog stanja. Fantastika, ipak, u sebi može da sadrži sve to, ali u skrivenom sloju dela i to stvarajući sasvim novi svet. Čak i bez neke dublje poruke, fantastika skoro uvek ima bar odliku zabavnog sadržaja. Naročito je pogodna za dečiju književnost. Iako su ljudi oduvek upoznati sa bajkama, čudesnim pričama, pa im tako ni mašta nije strana, fantastika ozbiljnu ekspanziju doživljava tek krajem prošlog veka. Tada i Cvetan Todorov piše Uvod u fantastičnu književnost, pokušavajući da se izbori sa problemima koje fantastika nosi u sebi. Kada je u pitanju fantastika u srpskoj dečijoj književnosti, ističe se ime Uroša Petrovića. Ovaj savremeni pisac vrlo lako dopire do dečijih maštanja skoro svim svojim delima, ipak, jedno od najkompleksnijih njegovih dela jeste svakako Aven i jazopas u Zemlji Vauka. Po definiciji pominjanog Cvetana Todorova (koji u odredjenju fantastičkog pravi razliku medju čudnim i čudesnim), ovaj roman bi svakako imao odliku čudesnog jer „u slučaju čudesnog, natprirodni činioci ne izazivaju nikakvu posebnu reakciju, ni kod junaka, ni kod podrazumevanog čitaoca. Čudesno nije odlika odnosa prema ispričanim dogadjajima već svojstvo same prirode tih dogadjaja.“1) U delu se povremeno javlja začudnost kod glavnog junaka (upoznavanje Sipa, neobjašnjeni materijali zdela), ali se to ipak prihvata kao takvo, kao činjenica da je svet ispunjen nepoznanicama koje bi trebalo još istražiti.

Ovo delo u sebi sadrži originalna bića, sasvim neobičan svet i dva junaka (Avena i Gorda), vrlo bliska dečijem shvatanju prijateljstva. Medjutim, na prvi pogled čini se da je roman mešavina Robinzona Krusa (u odredjenim trenucima samostalno preživljavanje uz vernog pratioca s kojim ne može da razgovara), Malog princa (npr. epizoda u pustinji s fenekom, kao i povezanost s odredjenom biljkom), pa u neku ruku i Tolkinovog Gospodara prstenova (borba udruženih naroda protiv nestvarnih bića koji ruše sve pred sobom). Ipak, svaki pisac suočava se sa podlogom koja je u njegovoj svesti i od nje stvara nešto sasvim drugačije. Petrović je u tome i više nego uspešan.

Pored same priče (koja potpiruje dečiju hrabrost, upornost, veru u prijateljstvu, a istovremeno i promoviše toleranciju), Petrović konstruiše raznorazna bića. Neka i nevezana za floru i faunu. Takvi su Sip (igra svetlosti) i Klo (bestelesno biće, mudrost). Koristeći se stručnom literaturom po pitanju flore i faune, on pronalazi načine da postojeće biljke i životinje ukrsti u bića koja imaju sasvim drugačiju funkciju, ponekad sasvim neočekivanu.

Flora i fauna

Glavnu ulogu u floralnom sloju romana dobija svakako Baraba (Baraba Mortarium). Iako je Aven (sa jazopsom) glavni nosilac radnje romana, tj. onog dinamičnog dela, Baraba je ipak ključ svega. Ona je i pokretač radnje, i neizbežni simbol razrešenja problema s Vaucima, kao i pomagač u navedenom. Iako, već na prvoj stranici opisana kao ubica statične energije, Baraba je zapravo ranjena i zbog toga sprečena da otkrije svoje pravo lice. Samim tim, potrebno je njeno spasenje kako bi i ljudski svet bio spašen. Pored toga, ovom drvetu, za koju čitalac tek na kraju saznaje da je u pitanju pitomi kesten, pridaje se i uloga majke, jer je u nekoliko navrata Aven nazivan detetom Barabe jer jedini iz nje izvlači najbolje, čak i kada je njena spoljašnjost surova.

Druga bitna uloga flore u romanu, jeste kolektivna uloga bilja koje ima lekovita svojstva. Ipak, i u ovoj sferi postoji biljka koja ima najviše na važnosti. U pitanju je:

„Ženšen (Panax ginseng) – Biljka čiji je najzanimljiviji i najbogatiji deo koren, kome pripisuju čudotvorna dejstva. Važi za dobar lek protiv mnogih tegoba i sredstvo za jačanje zdravog organizma. Druidi ga smatraju nezamenljivim sastojkom mnogih eliksira“.2)

Ovo je i ujedno možda i jedina biljka koja se direktno povezuje sa čudotvornim (čudesnim) svojstvima. Sudeći po opisu koji daje Petrović, ona je biljka koja ima najjača lekovita svojstva, čak je i neophodna ljudskom rodu. Pored nje, sa lekovitim svojstvima se javljaju i ginko (Gingko Biloba), matičnjak (Melissa labinatae), jarič (Sempervivum tectorum) – koji pomaže bolnim ušima, prema tome odgovara današnjim verovanjima koja  vladaju za biljku čuvarkuću, i dr.

Pored toga, flora u romanu ima i neizostavnu ulogu u ishrani. Iako to odgovara realnom životu, biljke koje se u romanu javljaju su ipak izmenjenog izgleda i sastava. Takva je npr. samovilina metla (Asparagus officinalis) koja je igličasta, ali jestiva, dok i i njen cvetni prah služi kitovima za ishranu. Takva je recimo i biljka atanas (Atanas liana). To je biljka u oblicima lijane koja ima voćne plodove, a pritom su i njeni listovi korisni za čajeve. Jedna od interesantnijih biljki je i akant (Acanthosicyos horrida) – pustinjska biljka koja nalikuje na orahe koja u razbijenom plodu ima pitku tečnost, i gorke jestive listove koji izazivaju žedj. Zanimljiva biljka je i hlebno drvo (Artocarpus incisa), koja se ipak slabo jedu ljudi jer gorči. Ne bi bilo čudno da je opet ova biljka podsetnik da je priroda ipak zaslužna za opstanak čoveka u mnogočemu. Ipak, u Avenovoj ishrani, najvećeg udela su imale gljive. Većina spomenutih gljiva u romanu su jestive, ali ipak se tu nalaze i izlomljena pečurka (Peziza radiculata) koja se sastoji od 5 do 6 delova i čiji otrov najviše zaokupira koren, da bi pri vrhu ona bila sasvim jestiva. Poluotrovna je i gljiva puza (Armillaria mellea) koja je sirova skoro smrtonosno otrovna, ali kad se skuva je sasvim jestiva. Pored gljiva, najčešće se pominju i jestive šišarke, što je naravno, u realnom svetu nezamislivo.

Ipak, nisu sve gljive jestive, tu su i one otrovnice. Takva je na primer, rebrasta patuljica (Galerina marginata) koja je smrtonosna, a pritom i raste na mrtvim panjevima i ostacima bilja. Pored smrtonosnih gljiva, postoji i otrovni ruj (Toxicodendron pubescenses) listopadni otrovni grm. Naravno, obe biljke se nalaze u Zemlji Vauka. To je još jedna odlika Petrovićevih opisa, biljke nagoveštavaju dešavanja u odredjenoj zemlji i pridodaju utisku napetosti radnje. Ipak, vilino kolo (Inconi) kao jedno od oružja Vauka, nalazi se svugde gde su bili i Vauci.

Iako većina biljaka ima svoju funkciju, postoje one koje su tu radi slavljenja prirode i njenih lepota. Takav je na primer besmrtni bor (Pinus aristata) koji je fascinantan svojim uvrnutim granama, ili recimo sundjerasta alga (Semperrivum t.). Opis: „Delovi šume obrasli njome deluju nestvarno.“3) služi radi budjenja svesti o lepoti flore koja i u realnom životu zaista ponekad ostavlja bez daha. Metasekvoja (Sequioia glytostroboides) je recimo biljka u čijem opisu je jedino interesantno da je crvena u svom preseku.  Pored njih, jedina biljka koja je apsolutno život za sebe i možda van dešavanja celog toka radnje je podzemna orhideja (Rhizantela aspergillus). To je biljka koja ima svoj životni ciklus u podzemnom svetu, te je i neprimetna. Cvet koji se radja i vene, zatim na uvelom cvetu raste gljiva (aspergillus) koja pri kraju svog života izbacuje novo seme cveta i tako u krug. Zaista fascinantna ideja, koja sem estetske funkcije i opet budjenja svesti o ciklusu života koji se ne sme remetiti u prirodi, nema drugu važnost. Priroda je postojala, postoji, postojaće i bez ljudskog roda.

Ono što je karakteristično za Petrovića, što u svom autorskom peru nemaju svetski pisci je upliv srpske kulture i narodnih verovanja. Oni naravno nisu direktni i otvoreni, ali su primetni. Takvo je recimo i samo vilino kolo koje se može povezati sa verovanjima u vile Rusalke koje su jednom godišnje igrale kolo, te je trava bila gušća na tim mestima. Petrovićevo vilino kolo je sklop opojnih nejestivih biljaka, a već je poznato verovanje o opojnosti vila (doduše njihovom lepotom). Ipak, u biljkama se taj upliv manje vidi. Kada je u pitanju fauna u romanu, tada je to mnogo primetnije.

Najbolji primer za ovakvo vidjenje faune su sami Vauci. U Petrovićevom svetu, Vauci su crni dlakavi stvorovi, ružnih tamnih čeljusti, jezivih kandži, krupnih očiju i divljačkih urlika.4) Nešto kasnije, on ih naziva i čupavcima i vampirima. Oni i jesu krvopije. To je naravno aluzija na vampire, koji potiču iz verovanja slovenskih naroda. Ono što Vauke veže za srpsku tradiciju jeste da su vampire nekada nazivali i vukodlacima (crna, dlakava stvorenja). Ipak, prostrano je i verovanje, da su to ustali mrtvaci iz grobova – otud i Vaucima ljudska sposobnost sporazumevanja sopstvenim jezikom. Razradjena je i početna civilizacijska svest s obzirom da postoje Vauci pastiri, Vauci lovci i Vauci ratnici. Ipak, od vampira ne dolazi ništa dobro, kao što i ne donose ništa dobro – spremni su čak i na to da piju krv jedni drugima ukoliko je to potrebno, stvaraju bića koja ubijaju svoje stvaraoce, ubijanje im je jedina svrha i cilj. Čak je Avenu i njihov jezik odvratan. Interesantno je da je po verovanju moguće zaštiti se od vampira vatrom, a ljudi u romanu pale leševe Vauka. Tu je opet i igra rečima Bauk – Vauk. Takodje, u srpskom verovanjima, bauk je strašno stvorenje koje se krije po skrivenim mestima. I danas je rasprostranjeno u srpskom življu da se deca plaše baucima ukoliko su nevaljala. Tako se Petrović poigrao spajajući dva mitska bića u jedno, pridodajući im kasnije i belu vrstu Vauka, a dodatno i višak nogu i zapravo oblik neke „ džinovske buve“.5)

Svakako, neizostavna vrsta u romanu je jazopas (Meles canis). Savršeni lovac i ubica, imun na otrov, izuzetno opasan i retko sposoban da opstaje u Ničijem staništu. On to uspeva, izmedju ostalog, kopajući podzemne tunele. Ono što je karakteristično za srpska verovanja jeste da je pas životinja u koju može biti prerušen vampir ili neka druga nečista sila. U Petrovićevom romanu, jazopsa su stvorili Vauci, koji i jesu neka demonska, zla sila. Ali istovremeno, prošireno je verovanje da je pas veran i taj čvrst stav vlada i danas i svuda u svetu. Prema tome, Gord koji prati Avena kao verni prijatelj iako je krvoločni ubica, fenomen je kontrasta u romanu. Pored jazopsa maskara (Meles canis occulta) koji se malo razlikuje od običnog jazopsa,  jedina slična vrsta koja se javlja u romanu je divlji pas molos (Canis molos) koji je zapravo odbegli pas Tomejaca.

Još jedno biće koje se može dovesti u vezu sa srpskim verovanjem jeste beštija. One su takodje tvorevine Vauka kako bi im pomogle u istrebljenju ljudske rase. Ona je nemilosrdno biće koje se hrani lešinama koje su Vauci ostavili iza sebe, i čak u jednom segmentu ona proždire još uvek živog Vauka. Iako je reč latinskog porekla i označava krvoločnu zver, u Srbiji se ta reč i dan danas koristi za zlu, nemoralnu ženu. Beštije su ipak verni pratioci Vauka, ali nemaju mogućnost samostalnog razmnožavanja. S druge strane, vrsta koja je nastala od neuspeli stvor Vauka, uspela je da pobegne i da se osamostali u Petrovićevom svetu je oberat (Oberat bettongia). Ona je u suštini neuspela beštija koja napada i sopstvene tvorce, te je vrlo napadna i agresivna. Naravno, oba ova bića spadaju u živi svet Zemlje Vauka.

Što se tiče ostalih tradicionalnih srpskih upliva po pitanju Petrovićevske faune, tu je još i Fenek (Fennecus zerda). Lisica s dugačkim ušima koje ispuštaju suvišnu toplotu. Lisica u srpskom verovanju ima pozitivnu notu jer njena lobanja utopljena u vodu čini vodu lekovitom. Naravno, opšte verovanje je i da je lisica lukava životinja. Otud, Feneku i pozitivna uloga u romanu gde je on Avenov pomagač u pustinji, jer ima i razvijeniju inteligenciju od ostalih životinjskih stvorova u delu. Zbog toga on vodi razgovor s Avenom pomalo čudnim načinom sporazumevanja.

Veoma su razvijene vrste zmija, ptica i riba. Kada su u pitanju zmije (opet bića podzemnog sveta) većina njih je otrovno. Tako su jedne od opasnijih visak zmije (sunbnatrix terraphilm) čiji su jedini neprijatelji jazopsi. Najopasnija zmija je mulga (Pseudoechis mulga) jer ona ima i sposobnost i da davi, pored otrova koje pljuje, uglavnom u oči. Odmah za njom je i mangrovska zmija (Boiga dendrophila) crnožute boje koja živi na drveću, isto tako smrtonosno otrovna. Možda najzastupljenija zmija je tlozmija (Naja vorus) koja truje ujedom samo ukoliko neko stane na nju. Lobanju ove životinje koriste Vauci kao oklop. To su samo neke od primera ove vrste.

Ptice su još jedna životinjska vrsta koja je zastupljena u velikom broju. Najkarakterističnija je monal (Lophophorus ihuysi) jer je bila najveći saveznik u ranjavanju Vauka. Zahvaljujući svom jedinstvenom oglašavanju, ranjavala je dobro razvijena čula Vauka. Bila je prijatelj Surovara koji su od nje pravili bolnu granicu za svakoga ko nije zaštitio uši. Tu još i albatros lutalica (Diomede exulanus) koji opstaje na vetrovitim padinama i kome je potreban vetar da bi poleteo zbog njegove veličine. Zatim su tu slavuji Ginnkove šume (Kun gingko), ptice koje se čuju, ali ne vide. Ove dve vrste ptice su dosta verne realnosti, medjutim najverniji realnosti je planinski soko (Falco biammicus) koji nimalo od nje ne odstupa.

U svetu riba, minimalno odstupanje imaju pirane (Piraya piraya). Medjutim riblji svet je možda najspecifičniji po odstupanjima od realnog. Najzanimljivije su riba poletuša (Exocoetus colloptersus) i skokunica (Periophthalmus chrysopilos). Prva riba ima mala krila i hrani se insektima iznad vode, mada može da pliva i leti, i tako se hrani i na obali. Druga riba živi na drveću i ima sposobnost da se penje. Petrović je ponovo koristio oprečnost u stvaranju bića. Tu je još i riba pecač (Linophryne arborifer), stvorena da peca i tako se hrani, iako je u realnom životu ona žrtva pecanja. Pegava riba (Salmo trutta morpha) je na primer interesantna jer na sebi ima pege koje, po predanju, prikazuju raspored zvezda iznad mesta na kom se mreste. Ona, kao i većina ostalih vrsta riba (a nema ih malo), služe za ishranu. Ipak, u ovom poluvodenom svetu, nalaze se i dve vrste kita. Jedan je u vodama s izvanrednim pamćenjem što je omogućilo osvetu Vaucima koje je spasilo Avenu i Gordu život. Osveta je bila zbog poubijanih prijatelja zarad njihovoih rogova na glavi koji su Vauvi koristili kao koplje. To su narvali (Monodon monoceros) i oni su prvi saveznici u borbi protib Vauka. Drugi su kopneni kitovi (Terra cetacea) od kojih je jedan i dao život za Avena i ljude. To su kitovi ogromnih razmera, a tu veličinu nose njihove male noge. Simpatično je što te divovske životinje imaju nežnu kožu i što tečnost uzimaju preko rose.

Van ovih poveznica (što mitskih, što stvorenih iz puke suprotnosti) u fauni romana, javljaju se razna zanimljiva bića. Tako se javlja zeleni zec (Cryctolagus cuniculus viriolis) kojeg je videlo jako mali broj ljudi (ne bi bilo čudno da je kao inspiracija ovoj životinji poslužio Plavi zec Duška Radovića). On kao i niz biljaka nema neku veću funkciju specifičnost, sem da se uspešno kamuflira. Pored zelenog zeca, tu su i vatreni kameleoni (Chameleo fisio). Specifični su po jarkim bojama, te kada se nadje više njih na grani, ostavljaju utisak da drvo gori. Pored još nekoliko vrsta guštera, i manjeg broja opisanih insekata (a oni, ponovo, nemaju neki veći značaj za dešavanje radnje), tu je i nekoliko vrsta kopitara. Jelen lelujavog roga (Unicorn cervus) istaknutog po lepoti je jedan od njih. Moglo bi se čak reći i da ima neku odliku gordosti, pošto je predstavljen kao samotnjak. Kamileoni (Difer chameleo) su za nijansu druželjubiviji, a zanimljivi po menjaru boje krzna kako bi se prilagodili okolini. Najefektivniji primer kopitara (a i preživara) je zasigurno tapir (Tapirus sp.). Ona je dobrodušna pitoma životinja, koja ni u ugroženom stanju nema potrebu za agresivnošću. U potpunosti je bezopasna. Možda je ona i najveći udarac pri opomeni Uroša Petrovića na opreznost pri ophodjenju prema flori i fauni koja okružuje čoveka.

Zaključak

„Religijsko-magijski aspekti, diskretno prisutni, poput krstolike bele vetrenjače na obodu mora trave, ili povremeno pominjanih vrtača Voliona, u kojima se druidi uče tajnama telepatije, veoma su bitni za smislenost i celovitost romana, ali nisu dominantni, pa se po tome Aven bitno (i osvežavajuće) razlikuje od niza romana zasnovanih na priči o magiji i čudesnim moćima njihovih junaka“.6)

Ove reči Ljiljane Pešikan Ljuštanović, potvrdjuju važnost i veličinu ovog Petrovićevog romana. On iskače od najezde fantastičkih tvorevina i uzdiže se van mitoloških i magijskih priča, iako se u odredjennim momentima oslanjao na njih. Ono što dodatno dopunjuje roman, jesu ilustracije. One sjajno dočaravaju kreaciju nastalu u Petrovićevim mislima. S obzirom da je u pitanju dečiji roman, nemoguće je ne primetiti još jednu nit fantastičke književnosti koja se vidi u delu. Naime, Cvetan Todorov objašnjava da: „Dogadjaj koji izaziva suštinski prelaz iz primarne mentalne organizacije u zrelost (preko niza medjustupnjeva) jeste dolazak subjekta u jezik.“7) Ovaj ,,jezik“ koji se shvata tek sazrevanjem je u ovom romanu zapravo dešifrovanje poruke napisane na Barabinom listu. Jedan ceo narod Tomejaca u podzemlju simboliše mudrost (pored Mijera i ostalih druida), i naravno korišćenje sasvim nepoznatog jezika. U tom smislu, ova Todorova konstatacija dolazi do izražaja. Aven sazreva i dolazi do pozicije druida tek kada je sasvim nerazumljivu poruku sasvim razjasnio tj. došao (shvatio) jezik. Ljiljana Pešikan Ljuštanović daje još jedno vidjenje Avenovog sazrevanja u drugom svetlu:

„Od početnih iskušenja, neizvesnog zaranjanja u kameno ždrelo potoka ponornice i prolaska kroz čudesni svet podzemlja, do konačnog batrganja u tunelima vetrova, Aven, nesumnjivo, ostvaruje tipično incijacijsko kretanje, od dečaka do budućeg druida, vodje ljudi. Prolazak kroz tamu podzemlja, što neposredno asocira na puzanje inicijanta kroz utrobu gutača, ponavlja se u romanu tri puta“.8)

Sudeći po svemu, roman obiluje mnoštvom podslojeva koji su pogodni za nalizu i istraživanje. Jedno je ipak sigurno, roman je i više nego pogodan za decu, naročito za dečake koji se nalaze pred sazrevanjem. Roman širi poruku o hrabrom radoznalom dečaku, iskrenom prijateljstvu, sazrevanju, toleranciji i tome da se poštuje i neguje fora i fauna jer i ona ima svoje zakone i potrebe, a itekako koristi i čoveku. Na kraju, lepota koju ona pruža je jedan od najboljih vidova čovekovog uživanja u njoj.

Literatura

Petrović, Uroš, Aven i jazopas u Zemlji Vauka, Beograd : Laguna, 2018.

Todorov, Cvetan, Uvod u fantastičnu književnost, Beograd: Rad, 1987.

Autorka: Snežana Orčić

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Todorov, Cvetan, Uvod u fantastičnu književnost, Beograd: Rad, 1987, str. 53.
2. Petrović, Uroš, Aven i jazopas u Zemlji Vauka, Beograd : Laguna, 2018, str. 123.
3. Nav. delo, str. 41.
4. Isto, str. 38.
5. Upotrebljen termin Ljiljane Pešikan Ljuštanović iz pogovora. U: Petrović, Uroš, Aven i jazopas u Zemlji Vauka, Beograd: Laguna, 2018, str. 299.
6. Nav delo, str. 302.
7. Todorov, Cvetan, Uvod u fantastičnu književnost, Beograd: Rad, 1987, str. 138.
8. Pogovor Ljiljane Pešikan Ljuštanović. U: Petrović, Uroš, Aven i jazopas u Zemlji Vauka, Beograd : Laguna, 2018, str. 301.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *