Filozofija uličarstva

Živimo u vremenu ekstremne bede i ekstremnog buržujstva. Jaz između “klasa” toliko je postao očigledan, da je postao deo svakodnevice, i nešto sasvim “normalno” i “prihvatljivvo”. One negdašnje “srednje” klase više nema, umetnost je uprostačena, i izgubila se u besmislu futurizma. Pismenost i osećajnost sada su glavni neprijatelji ovog nakaradnog društva. Iz svega toga proizilazi činjenica da je “uličarstvo” – jedna vrsta bunta, ali i filozofije.

U svetu laži, obmane, i fikcije, prostodušnost i jednostavnost zadaju opake udarce licemernom društvu u kome novac bezuspešno pokušava da prikrije sve ono što čoveka čini manje vrednim.

Ja sam često na ulici. Nakon napornog radnog dana već mi je običaj izaći “međ’ ljude”, posmatrati ih, osluškivati, promatrati. Posvuda je teroir bezumlja. Što si načitaniji – sve sviše te muči realnost, te pokušavaš pobeći – u knjige, u pesme, u sevdah. Sav taj beton, gradilišta, rušilišta, brujanje automobila, muzika čiji tekstovi razaraju razum…

Kontra svemu tome stoji poezija ulice. Deskriptivnost imažinizma prožeta bolno osetljivom slovenskom dušom. To je njena jedina i prava definicija. Kako je pank muzika uplivala u sve to – nemam pojma. Znam samo da daje “šmeka” poeziji koja oslikava parkove i ulice, te da daje i “šarma” onome što prolaznici ne primećuju, živeći svoje “male” živote skučene u četiri zida. Ova poezija je neka vrsta kulturnog ustanka protiv potrošačkog sistema. Ona prezire novac i lažna svetla. Hoda pocepanih patika, nosi iznošenu odeću, i slavi Mesec koji je neumorno prati.

Danas je – biti uličar – nešto nalik hajduku iz turskih vremena. Nešto prezreno, ali ipak uliva strah u kosti lanenim košuljama i lakovanim cipelicama. Samo ako se potpuno predaš propasti – isplivaćeš iz nje kao strah i trepet za sve one koji mangupstvo vide u sili i imućstvu. Mrzeće te, ali će o tome pred tobom kukavički ćutati. Tako se postaje večan.

Autor: Vladimir Šibalić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *