FILOZOFIJA I UMETNOST: UVERTIRA OBIČNOG ČOVEKA

*

Kada umetnik ne razume filozofa, umetnik je taj koji ne razume.. kada filozof ne razume umetnika, umetnik je, opet, taj koji ne razume. Jedna pesma u sebi sadrži hiljadu filozofija života, a hiljadu filozofija života u sebi jedva sadrži jednu pesmu Pesnici pišu iz života, dok filozofi pišu o životu. Videćete, stoga, da su pravi pesnici odani filozofiji, a filozofi neverni poeziji.

Sun Cu-ovo delo se zove Umetnost Ratovanja, a ne Filozofija Ratovanja.. filozof nema stomak za boj. „U filozofiji nema grešaka, jer to su logične istine iz premisa“, sa osmehom sebi kaže filozof, dok čita mnogobrojne filozofske tekstove o istini.

photo-amandine-van-ray-05Dosada je najpodmukliji neprijatelj običnog čoveka – stoga je Hegel živeo svoju filozofiju, kao sam svoja antiteza: želeo je da približi filozofiju običnom čoveku, a u isto je vreme bio dosadan. Filozofija je ono što se dobije kada se retorika, umetnost govorenja, okrene protiv sebe same. Filozof će učiti druge istini braka, iako nikada nije bio oženjen: iz tog razloga filozofiju treba da uči čovek koji nije upoznat sa filozofijom.

Mastiljari svaku filozofiju čeprkaju i traže razna značenja, iako je filozofija samoprozvana kao najpreciznija moguća disciplina. Umetničko delo sebe predstavlja metaforično, ali se, za filozofa, tumači jednoznačno. Običan čovek uživa u umetnosti i mrzi filozofiju: „Približiti čoveka filozofiji“ je čovek u očima filozofa. Ja kažem: „Približiti filozofiju običnom čoveku“.

Za disciplinu koja se bavi svim sferama života, filozofiji izmiče upravo ta sfera života… da nije tako, ne bi bilo potrebe za „približavanjem“.

*

Usudimo li se reći da nikada nećemo videti bezbožnika koji tvrdi da su svete knjige po njemu istinite, dobre i lepe? Nije li to upravo zato što on u njih ne veruje i time ih razumom odbacuje kao laž i zabludu? Ako se u nešto veruje, to se i opravdava, jer je to istinito, dobro i lepo? Ko je onda umetnik? Nije li onaj koji veruje u svoje stvaranje i stvoreno delo? Nije li Bog oličenje istine, dobote i lepote? Nije li time umetnik tvorac svoga Boga, svog dela, istinitog, dobrog i lepog dela? Nije li za umetnika Bog upravo u činu stvaranja? Nije li umetničko stvaranje i odnos prema svome delu upravo Bog, koji je simbol vere, istine, dobrote i lepote? Ne nalazi li se Bog u svakom umetniku i njegovom delu?

Nije li stvaranje najviša moć, božanska moć sjedinjenja sposobnog, umnog i voljnog? Nije li najviša moć umetnost, ona koja stvara lepotu, istinu i dobrotu? Necete na svetu videti umetnika koji u svoje delo ne veruje. Radije ga neće stvoriti, nego ga stvoriti lažnog, izveštačenog i praznog, ili radije neće biti umetnik. Ljubav stvara umetnost. Ja ovo kažem: „Prava umetnost stvara bogove!“.

the_gifts_of_blind_fate_by_amandinevanray-d6jutl9

.

Ni umetnost ni filozofija nisu za ustanove. Ni jedan vid stvaranja nije za ustanove. Ne postaje li u ustanovama svako delo prazno? Nije li svaka ustanova grobnica bogova? Ne posmatraju li ti studenti prazne reči na papiru, prazne sisteme, prazne istine, nečije istine! Nisu li im prsti toliko mekani od objektivnog života, da ne kidaju stranice natopljene znojem čitajući knjige koje su nekada boravile u rukama filozofa, koji su umorom bežali od svojih krvnika? Nije li im nos previše neosetljiv, pa propuste da primete i odvoje koje su reči nastale mastilom, a koje krvlju? Nije li im duša previše hladna? Može li osetiti toplinu umetnika koji sa ljubavlju stvara? Nije li nebrojeno mnogo bogova udavljeno, bačeno na dno, osakaćeno u tim hladnim morima nepristrasnosti? Ne sakate li bogove, kao vrane Prometejevu jetru kroz vekove? Nisu li ustanove grobnice bogova?

*

Vulgarne treba odbraniti od pristojnih.

Pomislite i zamislite samo bilo kakvu vulgarnost.. Ako jezik jeste jedna forma umetnosti, umetnosti stvarno dostupne svima, onda vulgarnost predstavlja vrh te umetnosti i njeno najviše dostignuće. Vulgarno je, naime, ono što se predstavlja kao direktno, a u isto vreme je metaforično, spoj dve protivrečnosti, najviši izraz bića, tj. biti sa intencijom poznatom i očiglednom, nesakrivenom, delatnom, misliti rečeno. Običan čovek je vulgaran čovek, on živi vulgarno, intenzivno, ne razmišljajući o značenju, jer je poprilično jasno sve što jeste, a ipak može biti i drugačije, on živi osećaj i artikulaciju dokle je god moguće, on nije učitelj ni učenik, ni problem, ni rešenje problema.. Pesnik je samo običan čovek.

Objasniću vam, sažeto, kako počinje svako filozofsko delo: „Niko pre mene nije bio u pravu ali Ja sam, brate, pronašao i razmislio o jednom i prvom načelu bića. Nećeš verovati koliko nijedan filozof pre mene nije bio u pravu, mada je bilo par izuzetaka koji su me podstakli da budem najviše u pravu, svaka čast njima, imaju pivo od mene, a ovi ostali kreteni, oni su pogrešno mislili bitak od početka, slepi tikvani i ostaci antičkih panjeva..“

Umetnik je onaj koji živi vulgarno i ne traži pristojnu utehu za sebe. On nije, kao filozof, pristojni pacifista, on vodi boj, ili bolje reći da boj vodi njega, dok je filozof umoran od boja, od muke i mučnine, pa se u pristojnosti krije od vulgarnosti; on sjedinjava i pristojno se ponaša da ne bi stao nekome na žulj, da ne bi pokazao da nema smisla za teške reči. Filozof pristojnošću skriva da nema stomaka da tvrdi, pa gleda da umiri sve oko sebe. On nema stomaka da napiše pesmu o ljubavi u moru pesama o ljubavi, ne, on kaže da on zna ljubav, da je on sudija ljubavi! surreal-artworks20Setimo se, dragi čitaoci, bilo koje igre koja uključuje sudiju.. između igrača i njihove bitke, ko, mislite, ima najveću moć tu, ko se zauzima kao najjači od svih i od koga svi zavise? Ili još bolje, prisetimo se države koja uspostavlja zakone koji kažu da ne treba voleti čoveka i život.. treba ih se plašiti! Tek kada je čovek uplašen i odvojen, država može stati između njih i suditi pravedno, suditi o pravednosti. Filozof je zakonik, filozof je sudija, on sudi između igrača: nije on ni igrač, ni van igre, on je tu, da bude merodavan! Ovi scholars (čitajte u duhu teksta, „školarci“) jesu sve samo ne podučeni, kvalifikovani da pričaju (čitajte samo biografiju pristojnog gospodina Kanta u usporedbi sa njegovom filozofijom). Iz umetnosti treba sebe učiti životu, lepoti, dostojanstvu, muci, a ne normalnosti, objedinjenosti, formalnosti. Treba znati reći „NE!“ i reći „DA!“, znati pljunuti i biti pljunut, pričati život i živeti priču.. to je nemogućnost filozofa. Platon ipak nije tvrdio da mrzi umetnost, on je istinom opravdao da je umetnost zla „po sebi“ ; Ruso je pričao o iskustvu i odgoju dece (kao jedan od začetnika primitivne dečije psihologije), a nije se naučio, iz iskustva, da ne treba ostavljati decu kao siročad.. ili možda treba.. Kant nije imao ženu, stoga je istina opravdala ženu kao stvar kojom se mora „upravljati“ – nedostojnu jednog tako velikog čoveka, kojem ona nije bila čak ni vredna „uzimanja“; Epiktet, koji je iz svoje sudbine stvorio vrlinu i „nepomućenost duše“, postavši kamen koji misli, pred kojim ništa nije sveto, ništa nije vredno – a opet svi simboli nesalomivosti, kao planina ili okean, nastaju iz potresa i bura.. da li mu je stoa pala na glavu niotkuda ili se odnekud podigla, pa se onda sručila? – da li se ikada ijedan stoik, čije je načelo „Ono što je izvan mene “ne tiče me se”,  upitao sebe, da li ga se stoička filozofija možda ne tiče? Tako stoicizam postaje filozofija umornog čoveka, zadovoljnog čoveka, čoveka koji ne piše bajke.

To je filozof: gospodin koji ne sme da tvrdi da ga boli, da ne zna, da ne ume, da je poražen, da može drugacije ili ne uopšte – on, ukratko, nije umetnik!– on bi radije opravdavao ili čak lažirao prošlost nego stvarao svoju budućnost, umesto „zašto ne?“, bolje negirati srce i presvetlim umom obasjati ga – prosvetliti ga pitanjem: „zašto da?“ – jer niko ne želi da bude ozloglašen zbog svog dela ili nedela, nepristojne priče… osim ako mu se, kojim slučajem, pri ruci ne nađu deset do dvadeset knjiga filozofije kao opravdanje.. prava Minervina sova, onako Hegelijanski..

Autor: Dimitrije Ostojić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *