ФИЛОЗОФИЈА И УМЕТНОСТ: УВЕРТИРА ОБИЧНОГ ЧОВЕКА

*

Када уметник не разуме филозофа, уметник је тај који не разуме.. када филозоф не разуме уметника, уметник је, опет, тај који не разуме. Једна песма у себи садржи хиљаду филозофија живота, а хиљаду филозофија живота у себи једва садржи једну песму Песници пишу из живота, док филозофи пишу о животу. Видећете, стога, да су прави песници одани филозофији, а филозофи неверни поезији.

Сун Цу-ово дело се зове Уметност Ратовања, а не Филозофија Ратовања.. филозоф нема стомак за бој. „У филозофији нема грешака, јер то су логичне истине из премиса“, са осмехом себи каже филозоф, док чита многобројне филозофске текстове о истини.

photo-amandine-van-ray-05Досада је најподмуклији непријатељ обичног човека – стога је Хегел живео своју филозофију, као сам своја антитеза: желео је да приближи филозофију обичном човеку, а у исто је време био досадан. Филозофија је оно што се добије када се реторика, уметност говорења, окрене против себе саме. Филозоф ће учити друге истини брака, иако никада није био ожењен: из тог разлога филозофију треба да учи човек који није упознат са филозофијом.

Мастиљари сваку филозофију чепркају и траже разна значења, иако је филозофија самопрозвана као најпрецизнија могућа дисциплина. Уметничко дело себе представља метафорично, али се, за филозофа, тумачи једнозначно. Обичан човек ужива у уметности и мрзи филозофију: „Приближити човека филозофији“ је човек у очима филозофа. Ја кажем: „Приближити филозофију обичном човеку“.

За дисциплину која се бави свим сферама живота, филозофији измиче управо та сфера живота… да није тако, не би било потребе за „приближавањем“.

*

Усудимо ли се рећи да никада нећемо видети безбожника који тврди да су свете књиге по њему истините, добре и лепе? Није ли то управо зато што он у њих не верује и тиме их разумом одбацује као лаж и заблуду? Ако се у нешто верује, то се и оправдава, јер је то истинито, добро и лепо? Ко је онда уметник? Није ли онај који верује у своје стварање и створено дело? Није ли Бог оличење истине, доботе и лепоте? Није ли тиме уметник творац свога Бога, свог дела, истинитог, доброг и лепог дела? Није ли за уметника Бог управо у чину стварања? Није ли уметничко стварање и однос према своме делу управо Бог, који је симбол вере, истине, доброте и лепоте? Не налази ли се Бог у сваком уметнику и његовом делу?

Није ли стварање највиша моћ, божанска моћ сједињења способног, умног и вољног? Није ли највиша моћ уметност, она која ствара лепоту, истину и доброту? Нецете на свету видети уметника који у своје дело не верује. Радије га неће створити, него га створити лажног, извештаченог и празног, или радије неће бити уметник. Љубав ствара уметност. Ја ово кажем: „Права уметност ствара богове!“.

the_gifts_of_blind_fate_by_amandinevanray-d6jutl9

.

Ни уметност ни филозофија нису за установе. Ни један вид стварања није за установе. Не постаје ли у установама свако дело празно? Није ли свака установа гробница богова? Не посматрају ли ти студенти празне речи на папиру, празне системе, празне истине, нечије истине! Нису ли им прсти толико мекани од објективног живота, да не кидају странице натопљене знојем читајући књиге које су некада боравиле у рукама филозофа, који су умором бежали од својих крвника? Није ли им нос превише неосетљив, па пропусте да примете и одвоје које су речи настале мастилом, а које крвљу? Није ли им душа превише хладна? Може ли осетити топлину уметника који са љубављу ствара? Није ли небројено много богова удављено, бачено на дно, осакаћено у тим хладним морима непристрасности? Не сакате ли богове, као вране Прометејеву јетру кроз векове? Нису ли установе гробнице богова?

*

Вулгарне треба одбранити од пристојних.

Помислите и замислите само било какву вулгарност.. Ако језик јесте једна форма уметности, уметности стварно доступне свима, онда вулгарност представља врх те уметности и њено највише достигнуће. Вулгарно је, наиме, оно што се представља као директно, а у исто време је метафорично, спој две противречности, највиши израз бића, тј. бити са интенцијом познатом и очигледном, несакривеном, делатном, мислити речено. Обичан човек је вулгаран човек, он живи вулгарно, интензивно, не размишљајући о значењу, јер је поприлично јасно све што јесте, а ипак може бити и другачије, он живи осећај и артикулацију докле је год могуће, он није учитељ ни ученик, ни проблем, ни решење проблема.. Песник је само обичан човек.

Објаснићу вам, сажето, како почиње свако филозофско дело: „Нико пре мене није био у праву али Ја сам, брате, пронашао и размислио о једном и првом начелу бића. Нећеш веровати колико ниједан филозоф пре мене није био у праву, мада је било пар изузетака који су ме подстакли да будем највише у праву, свака част њима, имају пиво од мене, а ови остали кретени, они су погрешно мислили битак од почетка, слепи тиквани и остаци античких пањева..“

Уметник је онај који живи вулгарно и не тражи пристојну утеху за себе. Он није, као филозоф, пристојни пацифиста, он води бој, или боље рећи да бој води њега, док је филозоф уморан од боја, од муке и мучнине, па се у пристојности крије од вулгарности; он сједињава и пристојно се понаша да не би стао некоме на жуљ, да не би показао да нема смисла за тешке речи. Филозоф пристојношћу скрива да нема стомака да тврди, па гледа да умири све око себе. Он нема стомака да напише песму о љубави у мору песама о љубави, не, он каже да он зна љубав, да је он судија љубави! surreal-artworks20Сетимо се, драги читаоци, било које игре која укључује судију.. између играча и њихове битке, ко, мислите, има највећу моћ ту, ко се заузима као најјачи од свих и од кога сви зависе? Или још боље, присетимо се државе која успоставља законе који кажу да не треба волети човека и живот.. треба их се плашити! Тек када је човек уплашен и одвојен, држава може стати између њих и судити праведно, судити о праведности. Филозоф је законик, филозоф је судија, он суди између играча: није он ни играч, ни ван игре, он је ту, да буде меродаван! Ови сцхоларс (читајте у духу текста, „школарци“) јесу све само не подучени, квалификовани да причају (читајте само биографију пристојног господина Канта у успоредби са његовом филозофијом). Из уметности треба себе учити животу, лепоти, достојанству, муци, а не нормалности, обједињености, формалности. Треба знати рећи „НЕ!“ и рећи „ДА!“, знати пљунути и бити пљунут, причати живот и живети причу.. то је немогућност филозофа. Платон ипак није тврдио да мрзи уметност, он је истином оправдао да је уметност зла „по себи“ ; Русо је причао о искуству и одгоју деце (као један од зачетника примитивне дечије психологије), а није се научио, из искуства, да не треба остављати децу као сирочад.. или можда треба.. Кант није имао жену, стога је истина оправдала жену као ствар којом се мора „управљати“ – недостојну једног тако великог човека, којем она није била чак ни вредна „узимања“; Епиктет, који је из своје судбине створио врлину и „непомућеност душе“, поставши камен који мисли, пред којим ништа није свето, ништа није вредно – а опет сви симболи несаломивости, као планина или океан, настају из потреса и бура.. да ли му је стоа пала на главу ниоткуда или се однекуд подигла, па се онда сручила? – да ли се икада иједан стоик, чије је начело „Оно што је изван мене „не тиче ме се“,  упитао себе, да ли га се стоичка филозофија можда не тиче? Тако стоицизам постаје филозофија уморног човека, задовољног човека, човека који не пише бајке.

То је филозоф: господин који не сме да тврди да га боли, да не зна, да не уме, да је поражен, да може другације или не уопште – он, укратко, није уметник!– он би радије оправдавао или чак лажирао прошлост него стварао своју будућност, уместо „зашто не?“, боље негирати срце и пресветлим умом обасјати га – просветлити га питањем: „зашто да?“ – јер нико не жели да буде озлоглашен због свог дела или недела, непристојне приче… осим ако му се, којим случајем, при руци не нађу десет до двадесет књига филозофије као оправдање.. права Минервина сова, онако Хегелијански..

Аутор: Димитрије Остојић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *