Филмска прича о аристократском стопалу

(Оливера Катарина, Аристократско стопало, Контраст, Београд 2017)

Читање књига о позоришту представља један од најбољих начина за оживљавање најпролазније од свих уметности. Било да говоримо о успелим аутобиографским књижевним делима или о једноставним записима позоришних делатника, овај вид књижевног стварања изузетно је важан јер истовремено представља интимна промишљања уметника, као и релевантне књижевно-уметничке сусрете, описе и ситуације, које до читалаца, иначе, никако не би доспеле. Размишљајући у том правцу, намеће се утисак да је веома значајно поновно објављивање Аристократског стопала Оливере Катарине, у издавачкој кући „Контраст“, иако је тек мали фрагмент ове књиге посвећен позоришној делатности познате филмске уметнице. Иако се уклапа у концепт аутобиографског дискурса и не израња из њега, ова књига се, свакако, истиче извесном аутентичношћу у тематском и структуралном смислу. За разлику од књиге Шака соли Мире Ступице која, по мишљењу Петра Марјановића, представља (михизовски речено) „аутобиографију о другима“, у књизи Оливере Катарине истицано је и илустровано оно Деридино ЈА – полазна и завршна тачка сваког аутобиографског дела. Као и увек када је реч о аутобиографијама, субјективан однос према одређеним догађајима мења контекст и значење приказаног. Стога, неопходна је обазривост приликом прихватања садржаја Аристократског стопала јер временска удаљеност умногоме мења објективну слику о људима и времену о којем сведочи, иако ауторка чини видљив напор да приказује веродостојно и истинито. Сам чин читања, у мом случају, посредован је снажним утиском да Аристократско стопало, поред свих квалитета и искрених сведочанстава, не представља у потпуности успело књижевно дело, као што је, рецимо, Шака соли Мире Ступице, „позоришне мајке“ Оливере Катарине. Пре бисмо могли да кажемо да је ова књига, на пример, успешан мозаик филмских кадрова у јаркој боји, са добром музиком и снагом у дијалозима. Услед те филмске монтаже, процури тек по који лирски и књижевно устројен запис.

Изрицање такве вредносне оцене не подразумева и одрицање сваке књижевне вредности ове књиге, али је потребно исказати да је искреност у тону достигнута, најпре, једноставним приповедним поступком и стилски уједначеним током, а управо у приповедним и емотивним амплитудама налазе се оне књижевне и архивске вредности Аристократског стопала. У двадесет и осам поглавља о уметничким збивањима, Оливера Катарина искрено приповеда, пропуштајући истину кроз призму интимног и субјективног, а у самом тексту непрестано кореспондирају музика, филм и позориште.

Ове године обележава се пола века од премијере филма Скупљачи перја, те је овај филм поново приказан на Канском фестивалу у оквиру програма „Кански класици“. Тада се Циганка Ленче у зеленој балској хаљини поново појавила на Канском фестивалу и на тај начин направила кружницу око сопствене уметничке фигуре, као што је „сићушна плавоока девојчица“ трчала око стола, певајући Belle amie. Таква кружна путања присутна је и у књижевном тексту, непрекидним реминисценцијама на успех који је постигао филм Скупљачи перја, наметнувши се тако као централна тема ове књиге. Након детињства у разрушеном Београду 1941. године и завршене Друге женске гимназије, Оливера Катарина сетно пише о својој првој љубави Милану Мушкатиревићу Галету (декан на Технолошком факултету), који се, потом, појављује и у јесени живота када се глумица пита: Да ли је јава или је сан, да ли мртва сањам или је мртав сан?

Након уписаног правног факултета, Оливера је страсно читала и волела Бодлера, Лазу Костића, Тина и Рембоа, на предавањима цртала Исидору Данкан, свесна да је њој позориште „као вода рибама, као небо птицама, као сунце дану, као звезде ноћима“. Изручивши монолог Лавренсија из комада Лопе де Вега пред Јозом Лауренчићем, који је седео у комисији на пријемном испиту, Оливера Катарина је, након неколико година, напокон уписала Академију у класи проф. Огњенке Милићевић, заједно са Петром Краљем, Бранком Зорић, Станиславом Пешић, Миленом Дравић и другима. Када је Мира Ступица питала због чега жели да постане глумица, млада и још увек неискусна глумица одговорила је: „Зато што сам рођена за то“. Након тога, Ступица постаје њена „позоришна мајка“, Милош Ђурић њен „учитељ етике“ (често је препричавала онај Ђурићев одговор „Док си ти свирао у дипле, ја сам предавао етику“), док их је Огњенка Милићевић зналачки и са великим стрпљењем уводила у свет глумачког заната. У паузама су (као што се и данас чини) седели код Коларца, пили кафу и вруће вино и расправљали дуго о позоришту које им се чинило „узвишено и недостижно“.

Сањала је о позоришту све док није постала део њега. Најпре, Атеље 212 и насловна улога у Станковићевој Коштани. У периоду док је песник Велимир Лукић био директор драме, а у димном Бифеу седели Милош Жутић, Мира Ступица и други, често су се управо у том Бифеу глумци разигравали до те мере да „њихова игра ван сцене почиње да личи на представу коју они ту у бифеу спонтано стварају“. Након премијерног извођења Коштане, у том позоришном замку одиграна је луцкаста игра уметника, права животна драма двоје младих протагониста. Вук Вучо, позоришни критичар и режисер, завео је Оливеру Катарину, најпре, оштром и провокативном позоришном критиком („Милолика приучена балерина“), а потом просидбом. Венчаше се исто то вече. Вук Вучо, чији је стриц познати надреалиста Александар Вучо, упознао је Оливеру Катарину са интелектуалним људима тадашњег Београда. Водио је у салон Душана Матића, причао о позоришној критици и позоришним критичарима који се све више доказују као књижевни теоретичари, а мање као позоришни аналитичари. Свестан је био Вучо да је све мање позоришних критичара као што су Ели Финци, Милосав Буца Мирковић, Влада Стаменковић и Мухарем Первић. Покушавајући да буде духовит и да „пецне као убод осе“ често је долазио у мислени сукоб са својом супругом, Оливером Вучо, као на пример када је након представе Мадам Сан Жен Мире и Бојана Ступице објавио уоквирену умрлицу за представу и екипу: „Дана тог и тог, преминули су“. Упознали су се уз Станковићев дерт, а развели уз Албинонијев „Адађо“, испијајући црну кафу.

Позоришну каријеру је завршила припремајући представу Масна чорба у режији Соје Јовановић. Ту улогу јој је, како приповеда, одузела Мира Траиловић, која је, не једном, била препрека њеном позоришном стварању. О том сукобу доста је писано и нагађано, а готово истовремено са прекидом позоришних веза, дешава се одлазак на Кански фестивал и огроман успех. Тек након тридесет година одлучила је да поново крочи у позориште, на премијеру драме Хенрика Ибзена Непријатељ народа у режији Боре Драшковића. Више од три деценије њено „увређено аристократско стопало“ није крочило у Народно позориште и тај премијерни дан одиста је био празник театра за њу. То је пробудило у њој заборављено осећање позоришне радости. Један од тих тренутака јесте онај када је играла у драми Никола Тесла, а након тога је и упознала великог писца Милоша Црњанског, уморног и уснулог лица, необичног, дубоког погледа и повијених густих трепавица.

Пише о Вави Христићу, о Михизу, о Ратку Дражевићу, о избегаваном сусрету са Крлежом. Писала је о црвеним длановима Салвадора Далија који јој је аплаудирао, а потом јој показивао своје дланове који су се „упалили од скандирања“. Пише о Оскару који је био намењен филму Скупљачи перја, а који је био намештен чешком филму. О разговорима о Јапану са Ивом Андрићем, о етеричном и исцрпљеним Куросави кога је упознала након његовог покушаја самоубиства. Одувек је сматрала да је глума њен основни позив, а музика страст. У глуми и музици опила је управо слобода, чиста и неомеђена! Слобода коју је показала, на пример, одлуком да не пева пред Титом, да путује у Русију коју је знала само из књига и очевих прича. Широкогруду слободу и лет лепоте света доживела је плешући са Прелетом, који је у том тренутку остао без обе ноге, подсећајући је вечно на величанствену и силну уметност човека. Људима који „улицом пролазе као надувани балони што ледбе изнад тла“ приближавала се тек толико да их „иглицом боцне да спласну и спусте се на земљу“, у животу није навикла на људску доброту, коју је, рецимо, препознала у делима Василија Калезића, Аце Кораћа итд.

Раздрагана Циганка Ленче превела је своју песму и дерт у ову књигу, у покушају да прикаже све своје страхове и патње. Иако се често чинило да је њен живот прошао у кавезу, биће да је била у праву „њена позоришна мајка“ Мира Ступица: то је био „живот у златном кавезу“, у златним и чврстим оковима позоришне и филмске уметности. Иако је јасно да није реч о зрелом и потпуно успелом књижевном делу, реч је о нечему много важнијем: о најискренијем сведочанству о истинама позоришно-филмске прошлости. Ова књига је, наиме, филмска игра нотног записа Оливере Катарине, и у њој треба уживати.

Аутор: Борис Милетић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *