Fanfare za književne heroine

Bez obzira na lične umetničke afinitete, čitaoci oba pola, kojima je jednako poznato i ćirilično i latinično pismo, ne mogu u bogatoj književnoj bašti da zaobiđu opus Isidore Sekulić, Desanke Maksimović, Svetlane Velmar-Janković, a da ga ne stave u istu ravan sa svetski priznatim, i neretko nagrađivanim, rukopisima spisateljica koje su pisale na nekim drugim jezicima kakve su npr. nobelovke Perl Bak i Doris Lesing – retke žene koje su zanatski stale uz rame našeg Andrića.

Onaj ko oštrim okom i čistom dušom ceni književnost može da ima posebnih simpatija prema nekom od žanrova, ali to ne podrazumeva isključivost u odabiru onog što će se čitati/pisati. Tako su u današnje vreme dame koje pišu svestrane i ne zadovoljavaju se pisanjem isključivo proze, ili pak silovite poezije. U opticaju su njihovom rukom pisani: aforizmi, kratke priče, poetski zapisi za decu i odrasle, romani, eseji, kritički zapisi, angažovano novinarstvo… Jedno ne potire drugo, niti utiče na umanjenje kvaliteta, naprotiv, neretko se značajno prepliće i upotpunjuje. Život je ubrzaniji, u odnosu na recimo vreme sestara Bronte, pa su i teme znatno raznovrsnije no što su ih Ana, Šarlota i Emili postavile pred čitaoce. Osim toga, pisanje, većini, nije jedino zanimanje te su i iskustva mnogobrojnija što je za ideje i pokretanje mašte veoma značajno. Granice su se pomerile, i etički pogledi, tako da za pero skoro da nema neprikladnih kombinacija. Žene razgrću svoje potencijale,  slobodno otvaraju dušu, ne pišu samo stručne radove već su u stanju da naglas polemišu, hvale, grde, upiru prstom, uzdišu… sve kroz papirne ili virtuelne stranice, čisteći dobrano i ono što je čamilo ispod tepiha. Ispušten glas danas je u mogućnosti mnogo brže i dalje da se čuje. Kad se samo setimo Resavske škole petnaestog veka.

Barabar sa laureatima značajnih nagrada, kakav je kod nas nivo Ninove, gde prednjače muškarci, vreme je sazrelo za ravnopravnost da žiri bez predrasuda prati kvalitet rukopisa, pa uz njih staju neke značajne knjige napisane ženskom rukom. Ivani Dimić pošlo je za rukom da pođe stopama pomenute Svetlane Velmar-Janković, Dubravke Ugrešić, Grozdane Olujić i Gordane Ćirjanić koje su na spisku sa Kišom, Davičom, Ćosićem, Krležom, Ćopićem, Selimovićem, Lalićem, Bulatovićem, Tišmom, Crnjanskim, Selenićem, Pavićem, Arsenijevićem, Danojlićem, Albaharijem, Basarom, Velikićem, Pištalom, Gatalicom i drugima kojima se, s razlogom, posrećilo.

Tiraži knjiga su, u našoj sredini, uglavnom mali tako da mnoga dela ne dopru do onolikog broja čitalaca koji eventualno zaslužuju jer je i odlazak u biblioteku postao balast u kotrljanju s vremenom i nametnutim obavezama, a svakako svaku novoobjavljenu knjigu ne možete imati u vlasništvu. U poplavi novih imena, mnoga tako bivaju izostavljena iz savremene književne autostrade gde je non-stop špic i prisutvo nedozvoljenih preticanja. U neku ruku elektronska izdanja popravljaju sliku, ali za sada nedovoljno. Zahvaljujući internetu, čak iako niste pratili redovno stanje izdavaštva, tako možete kako čitati kratku prozu Zorana Škiljevića npr. tako i uživati u poetskom opusu Zorice Tijanić, da se nakratko zadržim na onima koji hodaju beogradskim asfaltom. Ranijih godina, Milica Jakovljević poznatija pod čuvenim nadimkom Mir-Jam, imala je masovnu promociju svojih ljubavnih romana čiji su tekstovi objavljivani u nedeljnom ženskom časopisu Bazar, a kasnije ekranizovani doživeli su zaokruženi prijem. Već dugo Tamara Lujak posmatra sa stranica brojnih elektronskih časopisa oči svojih vernih, zadovoljnih čitalaca. O nagradama Helene Himel, ili recimo Dijane Uherek Stevanović, pa novim dostignućima mlade Ane Ilić posredstvom svetske mreže lako se informisati. U spisateljskom radu, mada ne do nagrađivanih visina Ane Ristović, oprobale su se i srpske glumice Eva Ras, Olivera Katarina, poznate i manje znane slikarke, novinarke, voditeljke, lekarke, socijalne radnice, pravnice, arhitektkinje, diplomirane muzikološkinje, profesorke… Dosta je i uspešnih penzionerki, što ne čudi, jer žena, dok je maksimalno zaokupira rad, i porodica, nije u situaciji da posveti dovoljno neophodnog vremena sebi i svojim hobijima i životnim opredeljenjima. Znanja i životna iskustva se gomilaju, a njene ljubavi ne zamiru, samo se potisnu do trenutka kada sunčev zrak stigne da obasja i tamom obavijene prozračne misli koje su se u dubinu tananosti duše nekad, negde značajnom snagom utisle. Na kraju, njeno cenjeno ime, bila to i uspešna Bojana Stojanović Pantović ili njena izuzetno mlada i perspektivana imenjakinja Stošić, sa iste staze, nije najvažnije. Ono što ostavlja za sobom, drugima na procenu, zadovoljstvo, negiranje ili omrazu je centar mete. Najbitnije od svega je da plagijata ne bi trebalo da bude ni u tragovima.

A kritičara ima na sve strane. Tolerantni, koji unapred ne pristupaju ismejavačkim potezima štivu koje im se nađe na putu procene, što namerno, što slučajno, pa vide i dobro i manje dobro u onom što pažljivo čitaju i ukazuju na to bez dlake na jeziku, do onih drugih koji imaju samo negativne tonove u kritici, ne sagledavajući sveukupno delo, tj. neretko, usuđujem se da s razlogom primetim, a na osnovu pročitanih brojnih recenzija knjiga, ne čitajući do kraja. Takvi gaje ironičan ton i besmisleni aplauz za sve one kojima pisanje nije primarno. To postavlja pitanje svih onih sa diplomom koji se u svom poslu nisu snašli. Na stranu, kako su do diplome došli (za neku drugu je to priču, i službu).

Cenim da ima šunda, da smo okruženi kičom, malograđanštinom, neukim, nedovoljno preciznim, nesmotreno otetim ali da svaka roba nema kupca, ne bi se uvrežilo suprotno mišljenje. Naravno, pristalica sam ukazivanja nekvaliteta i nepoštenja da se kriterijumi ne bi srozali do najnižih granica i obesmislio stvaralački proces. Mnogima nije najjasnije da nije dovoljno pomenuti boga, božansko, ili na drugoj strani pisati o putenom na najneprimereniji način, banalno i degutantno da bi se privukla veća pažnja i podigao tiraž. On, sam po sebi, nije po pravilu merilo kvaliteta. Rupa u konzumiranju vrednosti ima na sve strane. Neko ih uoči na prvi pogled, drugi nikad. Tačno je da mnogo toga, najčešće zbog finansijske nelagode, biva, mnogo češće nego u ranijoj izdavačkoj praksi, štampano bez neophodnih proceduralnih radnji nad tekstom, po sistemu da četvoro očiju bolje vide i da to bode oči intelektualne javnosti. Sve dok se greške (slovne, gramatičke i druge) uoče, dobro je. Nema bojazni da su vijuge zarđale. Naravno, bilo bi bolje da materijala za ispravke nema, da su na vreme omaške korigovane autorski. Duga je priča. Svako u tom domenu ima bar jednu svoju. Jezički i stilski filteri moraju biti uključeni besprekidno da se ne bi potkrala neprikladna upotreba deminutiva npr. Škakljiva tema. I najbolji znalci mogu da imaju previd. Više čitalaca, više primedbi – bolji tekst.

Kad je u pitanju uzrast autora, ni to nije pravilo, kada se radi o dostizanju kvaliteta. Dokaz su anonimni konkursi. Tek kada se poveže šifra sa napisanim, biva obelodanjeno ko je anonimni autor. Događaju se iznenađenja. To je kao u životu. Opštem. Neko proživi svoj vek pa ne odraste, ostane u primarnoj zabludi, neko je već sa malo godina starmali. Valjda se priroda postarala da tako udesi. Pravila i nelogičnosti se isprepliću na svakom koraku. Nečija slava traje čitavih pet minuta. Neki ne dožive ni toliko. Neko se u ličnom vapaju, otme kontroli, zaplete u prevelik zalogaj kome nije dorastao. Počne, makar to bilo iz najbolje namere da se ne zaboravi, onda ne uspe da se iskobelja sam, a ipak ne traži dovoljnu količinu konsultacija od onih koji bi stručno mogli biti od koristi jer im je oblast bliža. To se posebno odnosi na istorijske škakljive činjenice gde se ne sme biti pristrasan ni kada nam se istina ne sviđa. Treba je prepustiti istoričarima po profesiji jer pristup ne može biti poput putopisa, zapisa sa putovanja, ili mitoloških priča gde je lična impresija dobrodošla. Jednom stavljeno na papir, i objavljeno, obavezuje.

Najgore je kad te „otkriju” posthumno. Mada, svejedno ti je. Tada. Nemaš ultimatume, nemaš zahteve, miran k`o bubica, ne cepidlačiš, ne bi da polemišeš ni vodiš rat ni sa samim sobom, a kamoli sa drugima. Tu gde si, nije od značaja tvoj izgled, zanimanje, godine prakse. Niko te ne pita čuveno, od upotrebe otrcano: „Šta je pisac hteo da kaže?” U neku ruku to je nepristojno pitanje koje ne zaslužuje odgovor autora. Treba znati da je pisanje stvar inspiracije koja dođe kad joj se prohte, ne kad je prizoveš, u obliku koji nije za prepričavanje. Nadahnuće biva i ode. Uhvatiš ga, usmeriš, ili nestane, kako volimo da kažemo u vidu lastinog repa. Šta je izvodljivo i šta u realnom životu nije, s lakoćom stane na papir. Ženska misao odluta do neslućenih visina, a onda sklizne i do najcrnjih dubina. Nema tu posebnog objašnjenja ni za jedno. Kome se svidi, razumeće, kome ne, konglomerat različitosti je na raspolaganju. Nekima je već u ranoj mladosti dozvoljen pristup takozvanoj ozbiljnoj literaturi, neki je ne upoznaju za celog svog veka. Tako se i bira afinitet prema jednom, i stvara  animozitet prema drugom. Iskustveno. Dopadne ti se jedan pisac i onda ga istražuješ. Ne mora da znači da će te sve što je napisao/napisala oduševiti do trajne fascinacije. Svi imaju i uspone i padove. Pisanje nije egzaktna nauka. Šeme tu nisu poželjne. Što si originalniji, to si bolji i draži. Jedinstven, svakako. Tako treba gledati na raznovrsnost žanrova. Svako će naći onaj koji mu najviše u datom trenutku prija. A pisci imaju slobodu da se okušaju u više njih, da se traže, da ispituju. Što da ne? Tako, NN osoba nije samo pesnikinja, već  više od toga. Kada se humanost uplete u stvaralaštvo, bolje kombinacije nema. Mnogi konkursi igraju na tu kartu. Najvažniji je krajnji ishod i da nema izigranih igrača. To što žene počesto izazovno lirizuju svoju prozu, uz mnošto metafora, može pripovesti dodati novi, dopadnjiv ton i krajnjoj priči asocijativnim scenama i neočekivanim figurama dati specifičan šarm složenosti literarnog iskaza.

Talenat je slučaj srećne zvezde, ali nedovoljan alibi ako se ne nadograđuje. Nekima pođe za rukom da u svom prvom pokušaju naiđu na puno razumevanje i podršku, dok drugi, iz dana u dan, ulažu u svoj talenat i emociju koja ga pokreće jer kao što vetar svaku vlas na glavi pomera tako i slovo na papiru pometnju mozgu nametne baš kao što je samonikla divlja ruža sitnim roze cvetovima raskošno, gde je niko da nikne očekivao ne bi, cvala, i oči prolaznika, bez izuzetka, lepotom oblika i mirisa svesrdno odmarala. Još će mnoga energična žena, kad oseti da joj je život na prekretnici, saviti tabak i početi da piše, ili pak nastaviti tamo gde je negda iz nekog ličnog razloga stala. Svakoj takvoj budućoj, dubokih saznanja ko je, odakle je, kako je, čemu teži, držim fige da se suvereno ostvari makar i tiraži knjiga bili mali! Ako nakon čitanja tuđeg dela u srcu čitaoca ostane značajan trag, vredelo se hrabro potruditi. Ne može se porediti biti lak na peru sa lakoćom prsta na oružju. Nikad! Drage vešte pesnikinje i prozaistkinje široko vam inspirativno polje, dobra lektura i korektura, prevodilaštvo i zahvalne izdavačke kuće. Za marketing su zadužena vaša dobra spisateljska dela. Usavršavanju nema kraja.

Oni koji imaju šta od integriteta da drugima u amanet ostave, kao intelektualno blago, srećni su ljudi jer kako reče esteta i francuski književnik Anatol Frans  „Obrazovanje se ne sastoji od toga koliko ste zapamtili ili koliko znate. Sastoji se od toga da razlikujete koliko znate, a koliko ne.” Sva složenost mukotrpnosti kontinuiranog procesa spoznaje ostaje za nama, sa svim putanjama i puteljcima kroz koje se neminovno, kao kroz lavirint, provlačimo, u cilju usavršavanja, iz dana u dan.

Autorka: Snežana Marko-Musinov

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *