Фанфаре за књижевне хероине

Без обзира на личне уметничке афинитете, читаоци оба пола, којима је једнако познато и ћирилично и латинично писмо, не могу у богатој књижевној башти да заобиђу опус Исидоре Секулић, Десанке Максимовић, Светлане Велмар-Јанковић, а да га не ставе у исту раван са светски признатим, и неретко награђиваним, рукописима списатељица које су писале на неким другим језицима какве су нпр. нобеловке Перл Бак и Дорис Лесинг – ретке жене које су занатски стале уз раме нашег Андрића.

Онај ко оштрим оком и чистом душом цени књижевност може да има посебних симпатија према неком од жанрова, али то не подразумева искључивост у одабиру оног што ће се читати/писати. Тако су у данашње време даме које пишу свестране и не задовољавају се писањем искључиво прозе, или пак силовите поезије. У оптицају су њиховом руком писани: афоризми, кратке приче, поетски записи за децу и одрасле, романи, есеји, критички записи, ангажовано новинарство… Једно не потире друго, нити утиче на умањење квалитета, напротив, неретко се значајно преплиће и употпуњује. Живот је убрзанији, у односу на рецимо време сестара Бронте, па су и теме знатно разноврсније но што су их Ана, Шарлота и Емили поставиле пред читаоце. Осим тога, писање, већини, није једино занимање те су и искуства многобројнија што је за идеје и покретање маште веома значајно. Границе су се помериле, и етички погледи, тако да за перо скоро да нема неприкладних комбинација. Жене разгрћу своје потенцијале,  слободно отварају душу, не пишу само стручне радове већ су у стању да наглас полемишу, хвале, грде, упиру прстом, уздишу… све кроз папирне или виртуелне странице, чистећи добрано и оно што је чамило испод тепиха. Испуштен глас данас је у могућности много брже и даље да се чује. Кад се само сетимо Ресавске школе петнаестог века.

Барабар са лауреатима значајних награда, какав је код нас ниво Нинове, где предњаче мушкарци, време је сазрело за равноправност да жири без предрасуда прати квалитет рукописа, па уз њих стају неке значајне књиге написане женском руком. Ивани Димић пошло је за руком да пође стопама поменуте Светлане Велмар-Јанковић, Дубравке Угрешић, Гроздане Олујић и Гордане Ћирјанић које су на списку са Кишом, Давичом, Ћосићем, Крлежом, Ћопићем, Селимовићем, Лалићем, Булатовићем, Тишмом, Црњанским, Селенићем, Павићем, Арсенијевићем, Данојлићем, Албахаријем, Басаром, Великићем, Пишталом, Гаталицом и другима којима се, с разлогом, посрећило.

Тиражи књига су, у нашој средини, углавном мали тако да многа дела не допру до оноликог броја читалаца који евентуално заслужују јер је и одлазак у библиотеку постао баласт у котрљању с временом и наметнутим обавезама, а свакако сваку новообјављену књигу не можете имати у власништву. У поплави нових имена, многа тако бивају изостављена из савремене књижевне аутостраде где је нон-стоп шпиц и присутво недозвољених претицања. У неку руку електронска издања поправљају слику, али за сада недовољно. Захваљујући интернету, чак иако нисте пратили редовно стање издаваштва, тако можете како читати кратку прозу Зорана Шкиљевића нпр. тако и уживати у поетском опусу Зорице Тијанић, да се накратко задржим на онима који ходају београдским асфалтом. Ранијих година, Милица Јаковљевић познатија под чувеним надимком Мир-Јам, имала је масовну промоцију својих љубавних романа чији су текстови објављивани у недељном женском часопису Базар, а касније екранизовани доживели су заокружени пријем. Већ дуго Тамара Лујак посматра са страница бројних електронских часописа очи својих верних, задовољних читалаца. О наградама Хелене Химел, или рецимо Дијане Ухерек Стевановић, па новим достигнућима младе Ане Илић посредством светске мреже лако се информисати. У списатељском раду, мада не до награђиваних висина Ане Ристовић, опробале су се и српске глумице Ева Рас, Оливера Катарина, познате и мање знане сликарке, новинарке, водитељке, лекарке, социјалне раднице, правнице, архитекткиње, дипломиране музиколошкиње, професорке… Доста је и успешних пензионерки, што не чуди, јер жена, док је максимално заокупира рад, и породица, није у ситуацији да посвети довољно неопходног времена себи и својим хобијима и животним опредељењима. Знања и животна искуства се гомилају, а њене љубави не замиру, само се потисну до тренутка када сунчев зрак стигне да обасја и тамом обавијене прозрачне мисли које су се у дубину тананости душе некад, негде значајном снагом утисле. На крају, њено цењено име, била то и успешна Бојана Стојановић Пантовић или њена изузетно млада и перспективана имењакиња Стошић, са исте стазе, није најважније. Оно што оставља за собом, другима на процену, задовољство, негирање или омразу је центар мете. Најбитније од свега је да плагијата не би требало да буде ни у траговима.

А критичара има на све стране. Толерантни, који унапред не приступају исмејавачким потезима штиву које им се нађе на путу процене, што намерно, што случајно, па виде и добро и мање добро у оном што пажљиво читају и указују на то без длаке на језику, до оних других који имају само негативне тонове у критици, не сагледавајући свеукупно дело, тј. неретко, усуђујем се да с разлогом приметим, а на основу прочитаних бројних рецензија књига, не читајући до краја. Такви гаје ироничан тон и бесмислени аплауз за све оне којима писање није примарно. То поставља питање свих оних са дипломом који се у свом послу нису снашли. На страну, како су до дипломе дошли (за неку другу је то причу, и службу).

Ценим да има шунда, да смо окружени кичом, малограђанштином, неуким, недовољно прецизним, несмотрено отетим али да свака роба нема купца, не би се уврежило супротно мишљење. Наравно, присталица сам указивања неквалитета и непоштења да се критеријуми не би срозали до најнижих граница и обесмислио стваралачки процес. Многима није најјасније да није довољно поменути бога, божанско, или на другој страни писати о путеном на најнепримеренији начин, банално и дегутантно да би се привукла већа пажња и подигао тираж. Он, сам по себи, није по правилу мерило квалитета. Рупа у конзумирању вредности има на све стране. Неко их уочи на први поглед, други никад. Тачно је да много тога, најчешће због финансијске нелагоде, бива, много чешће него у ранијој издавачкој пракси, штампано без неопходних процедуралних радњи над текстом, по систему да четворо очију боље виде и да то боде очи интелектуалне јавности. Све док се грешке (словне, граматичке и друге) уоче, добро је. Нема бојазни да су вијуге зарђале. Наравно, било би боље да материјала за исправке нема, да су на време омашке кориговане ауторски. Дуга је прича. Свако у том домену има бар једну своју. Језички и стилски филтери морају бити укључени беспрекидно да се не би поткрала неприкладна употреба деминутива нпр. Шкакљива тема. И најбољи зналци могу да имају превид. Више читалаца, више примедби – бољи текст.

Кад је у питању узраст аутора, ни то није правило, када се ради о достизању квалитета. Доказ су анонимни конкурси. Тек када се повеже шифра са написаним, бива обелодањено ко је анонимни аутор. Догађају се изненађења. То је као у животу. Општем. Неко проживи свој век па не одрасте, остане у примарној заблуди, неко је већ са мало година стармали. Ваљда се природа постарала да тако удеси. Правила и нелогичности се испреплићу на сваком кораку. Нечија слава траје читавих пет минута. Неки не доживе ни толико. Неко се у личном вапају, отме контроли, заплете у превелик залогај коме није дорастао. Почне, макар то било из најбоље намере да се не заборави, онда не успе да се искобеља сам, а ипак не тражи довољну количину консултација од оних који би стручно могли бити од користи јер им је област ближа. То се посебно односи на историјске шкакљиве чињенице где се не сме бити пристрасан ни када нам се истина не свиђа. Треба је препустити историчарима по професији јер приступ не може бити попут путописа, записа са путовања, или митолошких прича где је лична импресија добродошла. Једном стављено на папир, и објављено, обавезује.

Најгоре је кад те „открију” постхумно. Мада, свеједно ти је. Тада. Немаш ултиматуме, немаш захтеве, миран к`о бубица, не цепидлачиш, не би да полемишеш ни водиш рат ни са самим собом, а камоли са другима. Ту где си, није од значаја твој изглед, занимање, године праксе. Нико те не пита чувено, од употребе отрцано: „Шта је писац хтео да каже?” У неку руку то је непристојно питање које не заслужује одговор аутора. Треба знати да је писање ствар инспирације која дође кад јој се прохте, не кад је призовеш, у облику који није за препричавање. Надахнуће бива и оде. Ухватиш га, усмериш, или нестане, како волимо да кажемо у виду ластиног репа. Шта је изводљиво и шта у реалном животу није, с лакоћом стане на папир. Женска мисао одлута до неслућених висина, а онда склизне и до најцрњих дубина. Нема ту посебног објашњења ни за једно. Коме се свиди, разумеће, коме не, конгломерат различитости је на располагању. Некима је већ у раној младости дозвољен приступ такозваној озбиљној литератури, неки је не упознају за целог свог века. Тако се и бира афинитет према једном, и ствара  анимозитет према другом. Искуствено. Допадне ти се један писац и онда га истражујеш. Не мора да значи да ће те све што је написао/написала одушевити до трајне фасцинације. Сви имају и успоне и падове. Писање није егзактна наука. Шеме ту нису пожељне. Што си оригиналнији, то си бољи и дражи. Јединствен, свакако. Тако треба гледати на разноврсност жанрова. Свако ће наћи онај који му највише у датом тренутку прија. А писци имају слободу да се окушају у више њих, да се траже, да испитују. Што да не? Тако, НН особа није само песникиња, већ  више од тога. Када се хуманост уплете у стваралаштво, боље комбинације нема. Многи конкурси играју на ту карту. Најважнији је крајњи исход и да нема изиграних играча. То што жене почесто изазовно лиризују своју прозу, уз мношто метафора, може приповести додати нови, допадњив тон и крајњој причи асоцијативним сценама и неочекиваним фигурама дати специфичан шарм сложености литерарног исказа.

Таленат је случај срећне звезде, али недовољан алиби ако се не надограђује. Некима пође за руком да у свом првом покушају наиђу на пуно разумевање и подршку, док други, из дана у дан, улажу у свој таленат и емоцију која га покреће јер као што ветар сваку влас на глави помера тако и слово на папиру пометњу мозгу наметне баш као што је самоникла дивља ружа ситним розе цветовима раскошно, где је нико да никне очекивао не би, цвала, и очи пролазника, без изузетка, лепотом облика и мириса свесрдно одмарала. Још ће многа енергична жена, кад осети да јој је живот на прекретници, савити табак и почети да пише, или пак наставити тамо где је негда из неког личног разлога стала. Свакој таквој будућој, дубоких сазнања ко је, одакле је, како је, чему тежи, држим фиге да се суверено оствари макар и тиражи књига били мали! Ако након читања туђег дела у срцу читаоца остане значајан траг, вредело се храбро потрудити. Не може се поредити бити лак на перу са лакоћом прста на оружју. Никад! Драге веште песникиње и прозаисткиње широко вам инспиративно поље, добра лектура и коректура, преводилаштво и захвалне издавачке куће. За маркетинг су задужена ваша добра списатељска дела. Усавршавању нема краја.

Они који имају шта од интегритета да другима у аманет оставе, као интелектуално благо, срећни су људи јер како рече естета и француски књижевник Анатол Франс  „Образовање се не састоји од тога колико сте запамтили или колико знате. Састоји се од тога да разликујете колико знате, а колико не.” Сва сложеност мукотрпности континуираног процеса спознаје остаје за нама, са свим путањама и путељцима кроз које се неминовно, као кроз лавиринт, провлачимо, у циљу усавршавања, из дана у дан.

Ауторка: Снежана Марко-Мусинов

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *