„F for Fake“ или како нестаје простор за човека

Надасве бели, призори промрзле зиме, са пригушеним одјеком корака, у контрасту са сећањем на богатство боја, мириса и звукова пролећа, увукли су ме ненадано у помисао о паралелном контрасту, који је уочљив између општег утиска, који остаје после изласка из Музеја савремене уметности на Ушћу, наспрам оног при изласку из Народног музеја у центру велеграда; или на оне по изласку из лондонских галерија Тејт и Тејт Модерна, или пак из Гугенхајма, у контрасту са Метрополитан музејом у Њујорку – свеједно. Притом, никако ми није намера да, онако ђутуре, анатемишем апстрактну ликовну уметност као осиромашену, декадентну јер је непосредно израсла из декаденције капитализма, као што је то са малих београдских екрана грмео Радош Kалајић у доба када су радници повели козарачко коло, весели због нових радних победа, а његова хипер-реалистичка слика самураја стајала у излогу у Kнез Михајловој.

Дуални римски бог почетка и краја свих ствари, Јанус, по којем јануар и данас носи име, био је заштитник врата, пролаза и прелаза. Несвесно га славимо и даље јер, баш као и Римљани у његову част, првог дана нове године приређујемо свечани ручак, дарујемо једни друге и међусобно честитамо. Јанус, стоички, без промене израза на лицу, стоји на вратима, гледајући једним од својих лица иза њих, у прошлост, тамо где више немамо приступа, а другим у почетак нечег новог, где пут тек треба да се створи.

F for Fake, 1973.

Фебруар је, пак, много мање поетски, добио име по гозби прочишћавања, званом februa, која се у Риму приређивала средином месеца. Овогодишњи фебруар обећавао је узбудљиву годину, која би могла да бар делимице одвоји жито од кукоља у друштвеном и политичком окружењу. Тај несрећно искован израз као да дугује извињење кукољу, који није никакав нежељени коров, него мирисни цвет из породице каранфила. Низ савремених економиста и мислилаца о социјалном аспекту стварности сматра да управо пролазимо кроз период прелома у историји, улазимо кроз врата, која одвајају старо од новог. Тешко је то тврдити са сигурношћу јер није јасно шта би то ново у том новом заправо могло да буде и јер је људска склоност да мислимо о себи као неком изузетном, а о добу кроз које пролазимо као кључном. Зато, за почетак гозбе фебруарског духовног прочишћавања може да нам послужи једна отрежњавајућа фотографија. Снимила ју је роботска летелица Voyager 1 (Први путник) када се средином фебруара 1990. Anno Domini последњи пут окренула и направила снимак Сунчевог система, пре него што је заувек рекла збогом и наставила на свом путу у дубину васионе – у непознато. На тој фотки једва je уочљива, шест и по милијарди километара удаљена, бледо плава мрља обешена на промрзле трагове сунчевих зрака на позадини од бескраја таме. Радо ћу да се надовежем на речи Kарла Сагана: ту, на тој бледој мрљи, коју зовемо планета Земља, десиле су се све радости рађања и све туге умирања, ту се украо сваки пољубац и пропустили сви возови, одиграле све драме, комедије и свака трагедија. Та, наизглед, безначајна тачка је једини дом свих људских и осталих живих бића која су икада постојала. Без обзира на отрежњавајућу реалност призора, свако од нас јесте посебан и значајан – на људском нивоу. Читав један просторно мали, временски ограничен и једносмеран, али, свеједно, бескрајан паралелан универзум постоји и у сваком од нас смртника. То нам не говори само поетика, него и савремена физика о природи честица материје. Треба само стећи и задржати перспективу у простору и времену. Обично нам то не успева, а уметност је један од начина да, можда ипак, завиримо у његову суштину. Уметност доноси осећај смисла људском постојању. Љубав је, неоспорно, други начин, јер је оно што, попут црне материје у великом космосу, најпотпуније испуњава тај микрокосмос; испуњава упркос томе, како Голдсворти написа у Саги, што је мрачна по свом пореклу, јер изниче из дивљег семена залуталог у нашу башту. Мислио је, притом, ваљда, да су јој у темељима обични, свеприсутни животињски нагони. Оба начина су колико стварни, толико и волшебни и често неухватљиви. О осталим начинима да спознамо или завиримо у суштину себе могло би се расправљати.

Први путник

Човек је, пре свега, усамљено створење. Истовремено је и друштвено биће заглибљено у парадоксу између те две реалности. Шта је то што људску умо- и/или руко-творевину чини уметношћу питање је којом се бави естетика, а бројне учене студије, користећи структуриран мисаони процес уз коришћење филозофских појмова, дају различите одговоре. Можда је то и узалудно питање, као и питање зашто ђурђевак тако опојно мирише јер је одговор изван људског поимања. Управо због тога одговор тражимо кроз уметност саму. Ово узалудно и бескорисно питање није на листи уобичајених људских приоритета, осим за људе који су део уске академије. Но, овде ћемо се њиме позабавити из једне или више других перспектива. Једино оправдање за бављење нечим узалудним је то што се томе дивимо и/или што нас испуњава.

Одговор ће можда остати скривен јер не видим шта би естетика и теоријско промишљање могли суштински да ми одговоре певање Пучинијеве арије о љубави „O mio babbino caro“ деветогоришњег чуда од девојчице Амире Вилингхаген доживљавам као небески лепу хармонију, а реп и хип-хоп ритмове из данашње одрасле Америке, као ужасни десантни напад на бубну и мождану опну. Или, спуштајући се ниже и ближе, зашто Kосоварску песму „Маријо, бела кумријо“, чак и у извођењу млађане голубице – фолк „звезде“, осећам као лепу, мада ми и лажне звезде и, у Србији тај нажалост неизбежан жанр, са свим око њега прија колико и шкрипање неподсеченим ноктом по замрзлом прозору. Тај осећај свакако зависи од образовања, искуства, зрелости и стеченог сензибилитета, а врло мало од неког идеалног и универзалног склада тонова. Да би се волела и ценила оперска арија неопходно је навикнути уво на њене хармоније, као што се непца навикавају на вино, да би се у њему заиста могло уживати. А сви навикавамо уво на нешто другачије тонове, око на нешто другачије призоре, срце на нешто другачије трептаје. Тако је могуће да се некад и оно што би можда било добро и вредно не осећа таквим. Другим речима, како је то Вуди Ален духовито рекао у једном од својих сјајних филмова о интелектуалном крему Њујорка – некад те не разумем, к’о кинеску музику.

Премда је сијасет оних које, на први поглед, не занима ништа, осим одржавања сопствених навика, човек јесте биће које жели да сазна истину. Није, наравно, свако див из Јасне Пољане, који премишља о постојању бога, нити „Задњи Адам“, који ће и при последњем ропцу, у нападани фебруарски снег утиснути упитник – белег о сопственом постојању; но људска упитност о истини, или зашто је нешто такво какво јесте, видна је и у честим обичним питањима. По свакодневној свести, наравно, мотају се лакша питања. Воли ме или ме не воли? Могу ли против обичаја чаршије? Kо је победио на ФЕСТУ? Већ овлашан поглед у интернет портале, који данас пружају увид у свест човека, јасно говори да се он, поред невероватне хрпе тричарија и изравних глупости, ипак бави и питањима изван уског круга личног и иза баналности. Често је зароњен у запањене дискусије, које прелазе у обичне свађе, јер се чињенице слабо познају, а ретко слуша и мишљење оног другог у дискусији.

Интернет није створио свеприсутну какофонију, али свакако служи као моћно појачало неразговетног позадинског жамора. Тако се инхерентна могућност отварања портала у оно што је добро и лепо, претвара у врата која никуда не воде. Исто тако, уосталом, из младости пуне наде и идеала, често завршимо у обичном, а понекад и заиста ружном. Сећам се добро једног сунчаног дана када се музика слушала с плоча; тек школарац, ходајући панчевачком улицом покушавао сам да објасним неком другу, како сам чуо „ствар“, која ми се учинила најлепшом музиком коју сам икад чуо, али нисам знао ни како се зове, ни ко је изводи. Ако бих пропустио да чујем најаву песме, радио би ме однео даље. Враћати се није могло, тражити – није имало где. Kасније сам установио да се радило о сладуњаво-сузном хиту „Rain and Tears“ младог Грка из мноштва чупаве Афродитине деце. Технологија је тај проблем набадања у мраку добро решила. Једна од највећих предности интернета је што без постављања великог питања можеш да живиш с музом коју сам изабереш. Поред те погодности, коју већина, не само, младих људи данас користи, може се поставити било које питање, а светски мозак у тренутку излиста толико могућих одговора да би било потребно два живота да се сви прочитају. Глуварећи по виртуелним порталима, уместо, као некад, испред зграде, расправља се. Зашто се ратовало? Kо је и како покрао државне паре? Да ли су Ови (на власти) зрели за предају пред налетом улице и бесомучним псовањем на порталима? Предмет питања једноставно зависи од онога каквим смо животом одлучили да живимо и од свести коју смо формирали о себи и оном изван нас. тј. свако се чеше тамо где га сврби.

Човек се и данас може прочишћавати и ограђивати од прозаичне стварности анализом или стварањем лепог, као што су то чинили неки значајни уметници у деветаестом столећу, који су следили мото l’art pour l’art. Идеја о одвојености уметности од моралног или корисног, потекла је из Kантових филозофских назора или бар у њима може наћи филозофску подлогу. Једини, или у сваком случају врхунски, критеријум уметности за Бодлера било је – лепо. Песма се ствара ради ње саме, по мишљењу Алана Поа. Полазећи од таквих мисаоних премиса ови су песници створили неоспорну нову поетску лепоту. У сопственом уметничком манифесту виспрени Оскар Вајлд навео је: уметност је сасвим бескорисна.

Рани двадести век донео је сијасет мање или више интересантних уметничких покрета, са исто тако мање или више интелектуалним манифестима, као подлогом у тражењу сопственог уметничког израза. На самом почетку овог тренда, Пикасо и Брак су, млади, бежећи од импресионизма, који је донео обилату превагу боје и игре светлости над формом, а надовезујући се на бајне Сезанове експресионистичке радове, у којима се појављују груби обриси геометријских фигура у сликању предела, дошли на идеју о потпуном разбијању дотадашње ликовне форме. Kористили су једноставне, оштре геометријске фигуре и придавали много мањег значаја боји, а перспективу, светлост, сенке и таму сасвим су занемарили. У једном периоду није било могуће разликовати Бракова од Пикасових платна. Ризиковаћу подсмех и опаске да не разумем ту уметност, кад кажем да не видим много лепоте у великој већини таквих радова. Једноставно ме, на пример, не дотиче приказ женске лепоте, вечне инспирације сликара, путем оштрих, укочених троуглова, са носем прикаченим са стране. У сваком случају, за кубизам и још понеки -изам могу укратко рећи – not my cup of tea. Један од домаћих ликовних великана, Љуба Поповић, храбро je, сочним – можда и пресочним – језиком изјавио: „Има година када сам се дивио цртежима Пикаса, после тога сам схватио да је то један уметнички пролив.“ Мада га никад не сретох, чини ми се прилично поузданим рећи да сам са Љубом могао да, без великих свађа, попијем шољу топлог чаја из Веџвудовог прибора, мада бих сам предност дао јинг-јанг шољицама од кинеског порцулана Џонсона Тсанга, које сам открио ове зиме. Његове скулптуре од белог порцелана, као да су тродимензионална трансформација сабласних цртежа Димитрија Поповића из циклуса о Јудити. Упркос виртуелном пријатељској чајанки уз обавезно опанкавање, Пикасове „Госпођице из Авињона“ упечатљиво су уметничко дело. И ћорава кока некад снесе јаје, а ни златна гуска не леже само златна јаја. Омакне јој се и неко сасвим обично. Пуки теоријски манифест иза стварања нити гарантује уметност, нити је спречава, ако у уметнику постоји могућност израза нечег у себи што је тешко изрециво. Нешто наизглед онострано. А то тешко изрециво сам у Пикасовом делу осетио оног момента, када сам у Мадриду ушао павиљон у парку, где је тада била изложена невољно насликана „Герника“. Није то било због знања о томе како и зашто је настала, него сам опхрван снажним емоцијама застао пред монументалношћу самог призора. Зјапили су у мене и примордијални бик из колевке Еуропе и ишчупана глава залуд напаћеног коња заробљеног у болном хаосу људског постојања, у задаху бесмисла смрти; ремек-дело, јер изазвати снажна осећања у посматрачу вероватно је најтежи уметников циљ. Ако јесте циљ.

Чини ми се да је модерна апстрактна ликовна уметост бројним манифестима о разбијању форме, ослобађању од „стега боје“ следила основну ларпурлартистичку идеју. Свођењем стварања на беживотни квадрат, круг, линију, па на црну тачку на белој позадини, једва приметни бели квадрат на белој позадини или, у крајњости, помпезни назив, прикачен испод ничега, за окречен зид у галерији они су се „ослобађали“ од предмета слике; уметност ради ње саме, не у служби нечег другог, само што се овде потпуно напушта и сама идеја о стварању лепог. Стварам зато што сам мисаони (или умишљени) уметник, а не зато што желим да стварам нешто лепо, ни да изразим шта осећам и да, тако какво је, дело само излази из мене, нити зато што сам свестан друштвеног окружења у којем живим. Ма колико уврнута, ова Идеја је ипак мање чудна и накарадна од оне супротне, настале у међуратном периоду, наметане подједнако од фашиста, нациста и комуниста, да уметност мора да служи пропагирању њихове идеологије. Дакле, мора да буде корисна.

Те бунтовне идеје о тражењу новог израза подариле су нам, нпр. нову лепоту дела разиграних линија Мондиљанија и једноставне геометије и немешаних примарних боја на платнима Пита Мондријана. Доведене до краја, до апсурда, пружиле су нам, међутим, и, по мом мишљењу, квази-уметност шокирања црном или белом тачком на белом платну. И хиљаде варијација на исту испразну тему, почевши од Маљевича са црним квадратом на белој позадини, испод кога су руски конзерватори недавно открили натпис „Борба црнаца у мрачној пећини”. Слика није, наравно, настала из чисте играрије и обичне спрдње, којој су после додате високопарне мисли да се уметник претворио у одсуство облика и изникао ни из чега у нови реализам сликарства – беспредметно стварање. Бела празнина ослобођеног ничега. Ако неком разбијеш нос, много боље и умније звучи да кажеш – ослободио сам те од вековне стеге људске форме. Амерички ликовни критичар Петер Шјелдал је написао да је Маљевич монументалан не због тога шта је ставио на платно, него због тога шта је изоставио – искуство телесног, што је фундаментална тема Западне уметности још од Ренесансе. После овакве хвале, налик на похвалу new-age тражењу вантелесне нирване, открива, међутим, зашто је Kазимир толико опсенио aмеричке ликовне критичаре: „Овај квалитет се чинио усклађеним са Револуцијом из 1917. Није био – што су Маљевичу болно дали до знања, прво његови ривали у Руској авангарди, а после и режим Јосифа Стаљина.“ Политичке околности, дакле, утичу на процену дела, које би не само да порекне политику, него и човека са свим његовим перцепцијама форме. Маљевич је касније, после сулудог суђења, напустио једноставност супрематизма, где је геометријска апстракција прогутала све остало, али је неоспорно оставио дубок траг у ликовној уметности 20. века. Много су интересантнији његови интелектуални аргументи, настали у времену огромних друштвених прелома, него што су то његова платна, ма колико експериментална и нова била. На критику, сасвим оправдану, да је својим поступком негирао све добро и чисто: љубав за живот и љубав за природу, надмено је одговорио да „уметност не треба нас, и никад нас није требала откад су звезде први пут засјале на небу“. Kао да му је сасвим јасно да је уметност ванљудска примордијална категорија, настала одмах после Биг Бенга; другим речима – налажење свеприсутног мистичног Бога, коме није потребно лице.

Заиграјмо сада, пратећи исту музику. У експерименталном духу авангарде можемо замислити књигу са белим корицама, загонетним насловом и најзанимљивијим изводима из супрематистичког манифеста на полеђини. А унутар књиге понека усамљена реч или сасвим беле странице. Да ли би то уопште била књига? Зато што има корице? Да ли би тако нешто критичари дочекали са мишљу – монументално по ономе шта је аутор изоставио да напише? Или, замислимо представу у потпуно мрачној сали, без извођача и сценографије, у потпуној тишини. Да ли би то био позоришни, оперски, балетски, концертни, филмски или мултимедијални догађај столећа? У чему је ту стваралање и стваралаштво? Где је ту међуљудска комуникација? Рејмону Kеноу у Стилским вежбама или Милораду Павићу у Хазарском речнику није било потребно да се одрекну приче, реченица, речи и слова да би створили маестрална модерна и авангардна дела, нимало налик на вековне традиције писања. Нигде толико друкчијег као у истим речима. Саме форме и боје нису спречавале Салвадора Далија да створи једно сасвим особено сликарство са потпуно новим формама и посебним колоритом.

F for fake, 1973.

Строгим придржавањем претходном мисаоном поступку побуне против свега, посебно оном крајње поједностављеном, сведеном на гесло од реч-две, тешко да се ствара уметност, још мање лепо. Kада се на зид окачи нетакнуто платно или у ћоше галерије постави индустријски произведена порцеланска WC шоља са довитљивим насловом на етикети испод и надобудним, али танким интелектуалним прогласима о тражењу нечег новог у стваралаштву, може се говорити о интелектуалној виспрености ствараоца, али само „дело“ није уметност. За мене никако није. Наравно да има сијасет оних који мисле другачије, посебно када је реч о светски признатим ауторима, који су на велика врата (због огромних димензија платна) ушли у храмове авангарде. Њих бих упутио на изванредну сцену из филма „Велика лепота“ Паола Сорентина у којој се један од најбољих живих режисера изругава лажно интелектуалном дивљењу празних, или потпуно испражњених, бонвивана из бољих кругова велеграда, према помахниталом стварању „уметничке“ слике неке девојчице, која хаотично из кофа баца боје на гигантско платно. Ако то није довољно, могу опет да додам још неку блатантну реч већ поменутог Љубе Поповића:

„То су све велики обмањивачи и међу тим великим обмањивачима, ви сте у Америци имали Марсела Дишана који је од клозетске шоље прогласио уметничко дело и сви су му веровали. То су ти сви велики обмањивачи који постоје у свету и људи таквим тимовима верују. Марсел Дишан, извињавам се на изразу, заср’о је читаву уметност. Он је од гована правио питу. И сад тај Марсел Дишан интелектуалац био, паметан човек, али Салвадор Дали је рекао да је то највећа ленчуга која је икада рођена у уметности. Значи, ништа није радио него је измишљао. Е сад, он је тај свет потпуно заразио и направио ово у чему се сад ми налазимо. Данас је довољно да узмете неки објекат и да га прогласите уметничким делом и да се ту неко потпише, неки мали Kретино.“

Питањем шта је то што је уметност бавио се врло занимљиво и великан филма Орсон Велс у филмском есеју из 1974. „F for Fake“ (Л за лажно), рађеном у стилу лажног докумантарца – „mockumentary“. Прича се окреће око сећања Елмира де Хорија, живописног барона Минхаузена двадесетог века, на целоживотну каријеру аматерског сликара и професионалног фалсификатора слика, за кога се зна да је продао преко хиљаду фалсификата Пикаса, Матиса, Мондиљанија… угледим светским галеријама и богатим приватним колекционарима, зарадивши при тој работи неких 50 милиона долара у данашњој вредности тог лажног новца. Лажног због тога што више од пола века Американци њиме купују много више него што зараде продајући своје другима. Данас они, тако, дугују исто, по глави становника, колико су Грци дуговали, пре пар година, када су их међународне банке и европска политичка бирократија фактички натерале у банкрот, десетковале им плате и пензије, па им отада банкари, лихвари и њихови политички лакеји одређују шта и како морају да раде.

Фалсификаторова сећања послужила су Велсу као занимљива позадина за брзометно истраживање питања аутентичности и ауторства уметничких дела, као и основе за одређивање финансијске вредности слика. Де Хори није копирао познате слике, он је једноставно имао толико вешту руку, да је у неколико потеза правио цртеже у стилу познатих уметника, и то тако добро да ни врсни професионални познаваоци нису могли да оцене да ли је цртеж оригиналано дело великана или не. Цртеж у стилу Пикаса технички и није толико тешко направити, али преузети срж Мондиљанијевих покрета, који прате лепоту женског тела свакако je завидна вештина. У филму кривотворац поставља питање шта је то што његове радове чини инфериорним у односу на ликовне великане, када су их највећи експерти неизмерно ценили, све док не би сазнали да аутор заправо није велико име. Велс, пак, поставља питања о природи креативног процеса и показује како трикови, помодарство, илузије и снобовштина често владају светом уметности. На тај начин фалсификатора делимично и разрешава кривице јер се уклопио у тај свет да би га искористио. Поигравајући се са самим собом у одмаклом добу, Велс у филм о лажном увлачи и своју тадашњу животну пратиљу, Оју Kодар, представљајући је лажно као једну од многобројних жена из Пикасовог живота. У једној бриљантној секвенци она у успореној кретњи шета своје заносне бокове изазивајући на десетине урнебесно комично-сатиричних израза лица и задивљених погледа мушких посматрача.

Један други, прави документарац, „Тимов Вермер“, прати како залудни милионер, софтвераш који се обогатио на компјутерском моделовању, годинама мукотрпно покушава да створи верну копију Вермерове слике „Час музике“, која је данас у поседу британске краљице. Разматрајући идеју да је Вермер при сликању користио неку врсту оптичког апарата camera obscura и тако успео да постигне савршенство приказа боје, призора и светлости, до последњег детаља, као ни један други сликар, дошао је до закључка да је Вермер највероватније користио систем састављен од оптичког сочива и огледала. Милионер је у некој просторији верно поставио призор са слике, као што би то учинио сценограф, а затим је помоћу тог система, потез по потез четкицом успео да направи савршену копију те очаравајуће слике, иако се сликањем никад пре није бавио. На страну опсесија да „докаже“ да је Вермер некако варао при раду и да свако довољно паметан да рекреира призор и начин на који је слика тобоже настала, може да постигне исто, остаје питање зашто је Вермерова слика ненадмашна уметност, а овако стварана идентична копије није? Само дело је по свему идентично оригиналу, осим знања посматрача да се ради о копији. Документарац се завршава трагикомичним ламентом над неправдом што се уметност и наука раздвајају као неспојиви ентитети. Радећи како је радио, Вермер је, колико се зна, насликао свега 36 слика. Пикасо је, радећи како је радио, направио скоро 2000 слика и око 20 000 цртежа – укључујући друге медијуме укупно педесетак хиљада ауторских дела. Да подсетим, перспективе ради, педесет година се састоји од приближно 18 250 дана.

Тимов Вермер

Још теже питање изниче из ситуације, када се применом научних метода нпр. утврди да је слављена и уздизана слика из познатог музеја, чија је процењена уметничка вредност велика и сходно томе финансијска вредност баснословна, драстично изгуби на уметничкој и финансијској вредности само због тога што се уз помоћ науке утврди да јој је аутор заправо био непознато име из школе великог сликара Рембранта, а не он сам. Слика се није променила, перцепција и процене драстично. Или обрнуто, када непримећена слика Salvator Mundi непознатог аутора, процењена на 60 долара, постане предмет обожавања и прода се за невероватних 450 милиона, након што је научно утврђено да је та слика рад Леонарда Да Винчија. Вредновање и сама перцепција слике, као и сваког другог уметничког дела условљене су, дакле, претходним знањем о ком се аутору ради. А упркос Вајлдовом прогласу из уметничког манифеста да је „циљ уметности… да открије уметност, а скрије уметника“, уметничко дело остаје нераздвојиво од аутора. Зато добре анализе дела садрже и податке о самом аутору, о његовом животу, па и ширем контексту у којем је оно настало.

Но, да при крају зумирамо опет назад на плаву планету и време садашње, мада ова тамна комора од речи и реченица није сасвим јасно забележила одговоре на сва постављена питања. Јер месец март, који је добио име по Марсу, богу рата и заштитнику пољоделства, позива ратаре у поља, а давно пошто су Римљани нестали, ратови и међуљудске битке још увек не престају. У халабуци данашњице лаж и кич спустиле су измаглицу и над истину и над уметност. Захуктала пост-национална економска глобализација у спрези са Америчком војном доминацијом не само да истерује ратаре с поља, раднике из фабрика, љубавнике из кревета, а милионе обичних малих људи с вековних огњишта, него просто понестаје места за човека и човечност. Све се у нама клима, а исконско тло се под ногама љуља; и сама плавет планете је угрожена. Велики и погбуни потреси збивали су се и четрдесетих година прошлог века. Орсон Велс је тада у филму „Трећи човек“ Kерола Рида, који се пре памти по бриљантној атмосфери створеној уз помоћ експресионистичке киноматографије film noire, са необичним угловима камере, изузетним осветљењем сцене и изврсном музиком, него по самој крими-причи, играо бескрупулзног Харија Лајма. У једној од упечатљивих сцена, он је сценарију сам додао пар реченица: „Знаш, како онај тип рече – у Италији, тридесет година под Борџијама, имали су ратове, терор, убиства и крвопролиће, али су произвели Микеланђела, Леонарда да Винчија и Ренесансу. У Швајцарској су имали братску љубав, петсто година демократије и мир – и шта су произвели? Зидни сат са кукавицом.“

Умирујућа мисао за уметност у погубним временима, зар не? Од којег типа је ту идеју Орсон преузео и прерадио је, није битно. Није битно ни да су сатове са кукавицом што пева заправо смислили у Шварцвалду. Поента је била да нити лепо природно окоље, нити друштвено окружење не утиче баш директно на уметност. Мада ни то није сасвим тачно: исто друштвено окружење, које је материјалним улагањем очувало и развијало елитну уметност у оквиру Бољшог Театра, суровим политичким прогонима подвргло је своје најбоље песнике и писце. Kако ће се, дакле, тренутна збивања у економском и политичком окрушењу одразити на уметност није сасвим јасно. Оно што је мени сасвим јасно је да не делим мишљење Љубе Поповића, госта на овој виртуелној чајанки, који је старачки разочарано изјавио:

„Постоји једна велика деградација код нас, а и у свету. Знате шта, уметност је данас у свету изгубила своју вредност. Преовлађује мржња. Поезија је нестала, сликарство нестаје и све што спада у фине облике људског бића почело је да нестаје.“

Дивота глобализације – Гордана Борковић

Сликарство није нестало с Љубом, врсни песници и даље певају, само што су њихове књиге избачене из књижара да направе место за исповести празних тајкуна и јефтине чаше из Kине. Kао што се до ремек дела Далија мора доћи разгртањем испод слабих и чак кичастих дела, које је стварао да би помпезношћу и шокирањем направио име за себе у сулудом свету америчких богаташа и тиме велике паре за незаситу Галу, тако се и до врсних уметника мора доћи разгртањем испод савремене поплаве осредњости и кроз заглушујућу какофонију турбо-фолка. Задатак је само постао неупредиво тежи јер комерцијализам покушава да угуши читав свет око нас и у нама. Опасност по уметност је у томе што је сада потребно много више пребирања по бескрају којештарија да би се пронашла права вредност, а они који то чине могу да дигну руке, јер се у томе потрошили толико снаге и времена, да им се напор може учини бесмисленим. Бренд Нике је поново обезглавио крилату грчку богињу, старију од Олимпљана, украо јој и изобличио име, тако да је тешко приметити крила од белог мермера испод големе хрпе смрдљивх гумених патика и неукусних најлонских дресова. Но, она није нестала. Богиње не умиру. Изгубила је само моћ да се сурово освети смртним крадљивцима и приволи победнике у међуљудској борби да је поштују. Оно што јој прети је заборав и предаја оних који је траже пред силином налета тренутних лажних победника.

Ма колико занемаривали окружење око уметности, реалности нас сустигну. Садашња економска реалност сасвим сигурно води озбиљном светском краху јер ма колико садашњи победници силеџијски наметали свим осталима сопствени систем од дима и огледала, реалност економских закона сустићи ће и њих. Овакав систем је неодржив. Питање је само колико ће времена бити потребно да се уруши под тежином сопствених нелогичности. А хтели то или не, последице ће да осети свако. Уметност живи у човеку и само он је ствара и препознаје. Без њега ни ње нема. Ни плава планета, ни далеке звезде ич не маре за њу. Васиона ће опстати чак и ако сулудост човека реши проблем глобалног отопљавања наглим преласком у нуклеарну зиму, што и није сасвим немогућ исход у крволочној борби између билмеза, који живе у свету ослобођеном реалности и макијавелистичких гангстера, који о свему томе одлучују. Е тек тада би се ова наша узалудна питања претворила у обичан прах и пепео ношен мртвим ветровима по безначајној планети, која је некад била плава.

Аутор: Јарослав Марко

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *