ЕРОС И ТАНАТОС У ПОЕЗИЈИ АРХИЛОХА, МИМНЕРМА И САПФЕ

Као што је хармонија код Хелена произвела могућност редефинисања космоса тако је и целина сачињена од самог Ероса, у покушају хармоничности еволуирала, увођењем Танатоса. Но суштина Ероса, од његовог почетка до данас јесте: тежња за целином, било да га посматрамо кроз цепање Андрогина или кроз чежњу и бол бића због неостварене љубави, напослетку и као силу која се спушта и одабира под велом званим Агапе. 

Прве знакове преласка митоса у логос у песничкој уметности налазимо код Архилоха, а из перспективе посматрања самог Ероса, Архилох следи орфички модел, који почиње чулношћу, а завршава се најављивањем новог Ероса који, сједињујући се са Танатосом чини једину оствариву целину у човековом покушају досезања љубави.
13535635_1113499528689482_248334732_nУ песми „Необулина лепота“ Архилох представља овострану, појавну лепоту његове драге и то из перспективе једног мушкарца у којем ври страст иу којем се екстатичко стапање прелива са лица,преко рамена до недара. Архилох губи своју индивидуалност у тој лепоти која је довољна сама себи и у целини космичка, чиме оправдава дефинисање Ероса као елеутхериоса (Ελευθέριος), ослободитеља. У тој профаности лепоте која једнако живи, управо тим преклапањима и стапањима, ми можемо уочити Архилохов утицај на симболичку синестезију у којој Бодлер описује своју драгу, чак са истим мотивом осмеха, у песми  „Накит“:

„Тај свет што се металом и камењем прелива
 усхићује ме, и ја волим бесно и страсно
 ствари у којима се звук са светлошћу слива

 На дивану је тако лежала, сасвим горе
 и смешила се мило ономе ком се дала...“

Али Архилох, за разлику од Бодлера своју драгу никада није имао, а његова индивидуалност удаљила се од орфичких игара у славу Диониса, где се колективни оргијазам противио пролазности управо узвишеним осећањима. Први пут у књижевности покренуто је питање последица неостварене љубави и природног нагона у човеку који се не може исцелити слављима и здравицама, нагон за умирањем, Танатос (грч. Θάνατος). По Фројду, Ерос и Танатос једнако живе у јединки, као пранагон живота и смрти, чиме представљају основ сваког бића, док у песничком смислу и супротно од њихове супротности, један другог допуњују, уобличавају правећи целину, увек у заједништву, један кроз другог говоре. На овај начин треба схватити еподу „Несрећан од чежње“ где је приказана рефлексија неузвраћене љубави и основе у којој сам Ерос лежи-чежњи. Та чежња разара Архилохово биће и он долази готово до самоуништења, у којем влада крик:

  „Све ми кости љути болови
   по вољи божјој прожели“

Но да ли бисмо веровали његовом осећању љубави да је остало на оној станици пожуде,да ли бисмо могли да кажемо да Архилох, као отац ироније може да воли? Управо ови стихови представљају снагу разарања која је еквивалент снази стварања, у служби космичке љубави. Овом еподом дата је нова димензија Ероса која се удаљава од овоземаљског и креће ка остварењу целине у којој изречена количина бола говори о неизреченој количини љубави, кроз јасну индивидуалност. Чист weltschmertz из перспективе Ероса заблистаће двадесет шест векова касније, у романтизму, где Архилохова представа није избледела, јер је Архилох поставио књижевне темеље пранагону живота и смрти, па Оскар Вајлд одговара на питање постојања љубави овако:

 „Желиш знати кад ће јој крај бити:
 срце ми слути, стрепња ми зна
 дуго ће чезнути, сузе лити,
 ал' живети-све док  живим ја

А можда бисмо ове стихове Архилоха могли да разумемо и кроз глас песника између симболизма и надреализма, Бранка Миљковића, који у песми „Бол и сунце“ каже:

 „Је ли то љубав што се из срца тамног
 у ватру премешта, из ватре у дан
 љубав ван нас и у успомени“

Да се ради о вишем ступњу љубави, о новом Еросу који се противи једино чулној љубави која по Платону припада првом од три ступња Ероса, а која би се могла изразити и првом фазом петраркистичког романа, у којој песник још није прободен Купидоновом (Еросовом) стрелом, сведочи и „Прекор Афродити“, где јој се песник који пева и умире овако обраћа:

 „Толика љубавна страст у твоме срцу би
 да твоје очи лудачком тамом засенчи.

 А твоје чисте мисли из лепе душе скри“

13563216_1113499535356148_1978546085_n

Но насупрот овом прекору уследиће период слављења Афродите у хеленској књижевности, па упознајмо је. Афродита је богиња чулне љубави, лепоте и плодности, оличење сексуалности које је заједно са богом рата, Аресом, дало Ероса.Отуда и преплитање Афродите и Ероса у песмама хеленских јамбографа и меличара као и у њиховим тумачењима. Сама орфичка мистерија претпоставља се да је дошла са истока, као што је и Афродита сматрана сликом источне богиње Иштар. Но не заборавимо да хеленска лирика као и хеленска култура нису самопорађајуће, већ су преузимајући темеље са истока градили нама препознатљиву аутентичност. Ипак, за тумачење песника који следи, Мимнерма, неопходно је дотаћи прве облике слављења Афродите која се својим примарним одредницама: лепотом и сексуалношћу, супротставља старости, а доноси осећај који укида пролазност. У том смислу Мимнермо, повезан са „источњачком мекопутношћу“ слави је као краљицу живота стиховима:

  „Има л' живота,има л' весеља без Афродите
  Злаћане?“

Она је за њега „медних сласти ужитак“, дакле нематеријализован приказ љубави, складна симетрија између младости и страсти. Но она је у Мимнерма симбол пожудне љубави која испуњава егзистенцију и штити од самоубилачких покушаја услед свести о пролазности, који нису били страни старим Грцима, и као таква њена чежња је пролазна, краткотрајна као мехур од пене (грч. ἀφρός-пена), али је уједно и ватра, самоуништавајућа у којој би песник, што је могуће дуже, да гори. Јер та ватра је само слављење пролећа као рађања и младости којем су се препуштали Дионисови верски поштоваоци: сатири с јарчевим ногама и рутавим Силенима, Тијаде, Менаде, Бакхаме са слушкињама и пратиљама…

13535847_1113499538689481_410131481_n

Тек наговештај Мимнерма преселиће се у целовиту представу љубави већ код славне Лезбљанке Сапфе. Нигде се тако не преплићу Ерос, Афродита и филотес са својим супарницима Танатосом и неикосом у чему и лежи непролазна величина ове Лезбљанке. Као Мимнермо, и она подиже стубове чулног задовољства у којем се телесно и младалачко слави на препознатљиво хеленски начин, али тек упознавши песме где се љубав пење лествицом врлине, ми смо у стању спознати и оне наочиглед профане приказе љубавног осећања. Песме „Онај“, „Лепа девојка“ и „Песма о девојци“ стоје под велом партенофилије одн. љубави те „свештенице муза“према ученицама своје школе, у којој је негован спој музичког образовања и гимнастике као што је и њена љубав била тачка на којој се спаја „мило обличје“ са „очима пуним драгости“ и „смехом меденим“ са једне стране и моралном вредностима којима их је подучавала са друге, где је знање највиши степен  лепоте.

Та целина за коју се након изгнанства залагала Сапфа назива се калокагатија, а коју су заговарали Питагора, Сократ, Платон и Аристотел у времену хеленизма, док ће у ренесанси бити састављани трактати о лепоти, као једној од главних тема филозофских дијалога, у којој је калокагатија представљала општи предуслов. Са увођењем калокагатије и изражавање љубави је добило нови сјај, преиначено у узвишено и недодирљиво лице оно може сијати и идејом саме платоновске љубави. Међутим, постоји нешто веће од калокагатије због чега славимо Сапфу, а то је њен гранични положај који је истовремено додиривао архе живота и архе смрти, та гранична нит која је била сама Сапфа, спајала је и прожимала највеће силе стварања и разарања.

13535860_1113499525356149_99989656_n

И као оваплоћење Орфејевог лика, она награду блажених Афродитиних висина плаћа додирујући само Хадово царство, па њено срце, као зумбул „згажен лежи и у пурпуру крвари“. То срце уједно и у ватри Ероса гори, у страсти буре царствује, а свој врхунац доживеће у „Химни Афродите“. Изван општег и индивидуалног, Афродита је сам прапочетак и једина која може из „љутог јада“да спаси песничку душу и „сама заштита да буде“. Она је почетак и крај, у чијем је средишту, као баланс, сама песма. Величање љубави по оваквом принципу наћи ћемо још код Емпедокла, који љубав види као свепрожимајућу нит између четири елемента и као врховни принцип постојања. Са друге стране, у јеку развоја психологије, Карл Густав Јунг видеће у Еросу више од Фројдовог сексуалног тумачења, баш као што је и у овој тачки дошло до еволуирања, управо истичући либидо као психичку снагу у целини. Напослетку, без обзира да ли се та сушаствена снага спушта на земљу или се Сапфа уздиже висинама самих богова, засигуран је топли и присни однос између Сапфе и Афродите, крајње земаљски и пријатељски,

 „Онда ме ти, о блага,
 с осмејком на бесмртном лицу пита,

 шта ме опет мучи,и зашто опет
 призивам тебе,

 И шта желим највише да ми има
 срце лудо“

Осим тога, Сапфа зна и како ће она доћи и какав ће јој одговор бити, и да нема овог „бесмртног“ ми бисмо могли поверовати да се ради о веома блиској и драгој особи. То је у својој суштини, опет, Емпедоклов филотес, дакле, више од сексуалног нагона, то је приближавање које одговара магнетизму у космосу. Ипак, Сапфа је ближа неикосу када пише ову песму, што сведоче стихови прве строфе:

 „не дај да од туге и јада, госпо,
 срце ми пуца“

И као песникиња мртве Орфејеве главе она пати баш као што и Орфеј, изгубивши своју Еуридику, болну крв над жицама лире растаче у немогућности да добије још једну шансу у Хадовом царству. Из те боли, насупрот свим књижевним периодима који су уследили, проговара један оригинални хеленски оптимизам који уобличава саму песму,

 „Дођи и сад! Из љутог јада спаси
 душу моју!За чим ми срце чезне
 дај ми да се испуни!Ти ми сама
 заштита буди!“

13530615_1113499532022815_1459077808_n

Стога је ванвременска Ничеова констатација да у „Дионисовим мистеријама, у психологији дионизијског стања, избија основна чињеница хеленског стања-његова воља за живот“. Ово чињенично стање обухвата читав хеленски период, па тако ни Сапфа не губи из вида примитивно схватање божанства љубави, она ту нит негује као појаву која има свој прапочетак и која се услед развоја исте у песми „Химна Афродити“ наново осветљава, али правећи нова схватања ових веза, као да осветљава мрачне станице овог пута који се у животу сваког бића и сваког времена приказује са својим недовршеним одговорима. Напослетку, Сапфина Афродита, иако пријатељица, уједно је и симбол који би се могао поистоветити са Плотиновим Еросом који, осим што је посредник између душе и апсолута, представља у исти мах и идентичност са апсолутним, „Бог је љубав, и то jе љубав према самом себи“, а такве су и Сапфихе песме-живе, песме које су саме по себи аутентичне и самодовољне својом духовношћу као што је Необулина лепота била својом профаношћу.

У тој оригиналности бола коју Ерос собом подразумева,  у песми „Лепота“ изражен је и незаобилазан „женски принцип“ стиховима:

 „Жена је врло осетљива срца
 јер непромишљено открива своје тајне осећаје,
 и зато често, јадна, у болу грца“

а само питање на које одговара ова песма јесте шта је најлепше „на црној земљи“, где је Ерос у служби „женског принципа“проговорио кроз Афродиту, земаљску. И не можемо, за крај, не споменути елеусинске мистерије, где је слављењем Деметре и Персофене придаван огроман значај, осим слављењу земаљске плодности, много више телесној (Персофена) и духовној (Деметра) плодности. Трагови елеусинске, као и орфичке мистерије присутни су у целокупној хеленској мисли, било уметничкој, филозофској или пак религиозној, у којој је доживела метаморфозу која се пење златним нитима, до Агапеа. И можда бисмо песнике које смо навели, управо кроз призму Ероса и Танатоса могли посматрати као чланове елеусинске или орфејске игре, у име пролећног рађања, културе човечанства.

Ауторка: Невена Савић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *