Eros i tanatos u pesničkoj misli Milana Rakića

Stvaranje suštinski novog Erosa nastalo je u pokušaju da se civilizacijskom nasleđu ukine moć određivanja smera razvoja i položaja čoveka, kao što je i rezultat revolucionarne misli koja je evropsku kulturu prevela u jedan posve nov koncept sagledavanja stvarnosti. Bilo je neophodno uplivati u dimenziju individualne dubine nasuprot kolektivnom rastu i krenuti smerom duhovnog oplemenjivanja učenjima koja su do danas zadržala svoju vrednost i delotvornost. Tako su se početkom HH veka Jungova ideja procesa individuacije i Frojdova teorija redefinisanog odnosa između nagona i uma, prenele iz aktuelne stvarnosti duboko u tkivo poetične misli i postavile temelj razvoju ljubavne misli modernog pesništva, uopšte.

U pesničkom opusu Milana Rakića moguće je pratiti genezu i rezultat ova dva sinhrona procesa, kojima će Rakićeva ingenioznost podariti originalnu umetničku zaokruženost. Na samom početku ljubavnog korpusa, bez prostora za slučajnost, Rakić postavlja pesmu „Kondir“ kao manifest novom doživljaju ljubavi, gde čitava pesma jeste moment pred stravičnost od koje srce može svisnuti, ali momenat dovoljno dug da se kažu ne samo reči, već i pesme, i ne one uzvišene ili patetične, već reči i pesme „uzaludno strasne“. Odigravanje „odsudnog boja“ pratimo kroz dvostruko izneveravanje, muškog, ratničko-agonalnog Erosa kroz svesno odsustvo darivanja pre bitke, sa jedne strane, ali i utvrđenog ženskog principa , koji se tekovinom tradicije doživljavao kao sakralna kategorija sa funkcijom izbavljenja, kao opredmećena nada, sa druge. I dok je postojanje Kosovke devojke imanentno slavnom umiranju i presudnoj borbi, mi se suočavamo sa slikom ratničkog polja preplavljenog žrtvama, gubitnicima i „hrpom ranjenika“ koja ispušta kolektivni vapaj, jer se iza sakralne ideje nalazi „strašna smeša“ prepuštena kiši i gromu, napuštena od svake vrste izbavljenja, sa svešću da je i ona poslednja, nada, izostala zajedno sa kondirom. Početak se tako gradi na samom dnu, sagledavanjem istine i odlučnim napuštanjem jedne struje da bi pesnik, kao i draga, sjedinjeni dušom, a izgubivši sakralnost najavili, pored novog poimanja dva subjekta bez oreola još bitnije i – novu borbu, u kojoj „moramo ponovo jesti sa drveta spoznaje da bismo opet došli u stanje nevinosti“. Na samim počecima razvijanja logosa, a sa njim i evropske kulture, isto je učinio i Empedokle, zamenivši Erosa, dominantnog u spekulativnoj mistici, Afroditom, dominantnoj u samoj prirodi,i time je prvi otvorio put pokušaju da se prirodni zakoni primene na unutarnji život,na pojave duše i duha. U antičkoj Grčkoj, Afrodita je, usvojivši je s istoka, doživljavana kao arche potpuno imanentna svetu, gospodarica ljubavnog uživanja, ali i kao središte svih suprotnosti, duhovnih i fizičkih, te ona kao inicijator postanja,a ujedno i propadanja, tek treba da stvori Erosa kao demiurga i pokretača. No, slavljenje Afroditine ljubavi će, u skladu sa nekolicinom mitova, nakon Platonovog sistema i tendencije ka monogamiji, više od dva milenijuma padati u mračni zaborav, a njena figura izvlačiće se na svetlost dana samo kako bi bila postavljena na stub srama, opredmećena u grehu plitke ljubavi bez idejnosti, kamenovana kao rak – rana od strane kulturnog i duhovnog napretka. I tek će se početkom HH veka, usled zasićenja lestvicama i piramidama vrednosti koje su oblikovale Superego, pojaviti odgovor na njihov cilj, te će S.Frojd, u pokušaju da prekine ovu nit, ponuditi novo rešenje u ideji transformacije polnosti u Eros, kao kvantitativno i kvalitativno uvećavanje polnosti, čime se otvara težnja libida ka razvoju kulture, ali izvan spoljašnjih uticaja i otuđenog rada, putem subjekatske samo – realizacije, tako da duhovna sfera postaje direktan objekt Erosa i libida, što razvija neprestan uspon u erotskom ispunjenju od telesne ljubavi do ljubavi prema lepoj spoznaji. Dugo najavljivana borba vodi se upravo sa nagonom smrti, Tanatosom, jer je smrt konačni negativitet vremena, što čini radost koja želi večnost i užitak bolnim. Sa ovakvim protivnikom koji se nalazi u nama bori se na jedan sasvim nov način, upravo suočavanjem sa razornim silama, u kojima Eros ojačava i apsorbuje cilj nagona smrti, izjednačavajući se sa Nirvanom, u kojoj su priroda i čovek sjedinjeni, te (od)umiranje postaje zalog slobode, ali na apsolutno drugačiji način od onog koji se slavio u kontekstu naše tradicije, u koji je inkorporirana Kosovka devojka. I tek nakon ovog izlaganja možemo da shvatimo Rakićev manifest, jer je na ratničkom polju on zahtevao novi Eros, odbacivši stari, ali ne odbacujući štit poput Arhiloha, već putem umiranja na megdanu, u jednom trenutku kao ovaploćenju večnosti.

Rakić će pobedu u ovoj bici koja se vodi čitavog života, prikazati u posthumno objavljenoj pesmi „Jasika“, u kojoj slabašno, visoko drvce podražava ono rađanje koje dolazi iz tanatosa, i gde se mrtvilu suprostavlja treperenje kao znak života, a ne jasika kao drvo, jer egzistencijalno postojanje još uvek ne upućuje na življenje odnosno treperenje, kroz blage vibracije pokrenute tamnim nagonom smrti kao zasebnim životom, neophodnim, koji se suprostavlja mrtvilu celokupnog okruženja, od neba i ljudi do zveri i bilja. Pesnikova ingenioznost odlazi korak dalje, ka glorifikaciji, u kojoj tanatos ima veću moć i od smrti i od Boga, jer nam on daje snagu da ih savladamo, te se u dodiru sa mrtvilom prevazilazi sama smrt, kao što njena visina prevazilazi smrtnike, pa i sivo nebo, silom trenutka, sa kojom ona ne čini snažne pokrete, zamahe, kao što ni pesnik među hrpom ranjenika neće govoriti uzvišenim rečima životne mudrosti, ona tek treperi, ali trenutkom u kojem se dešava stapanje subjekta sa prirodom u večnosti. Jasika na taj način, kao ovaploćeni Id, nasuprot životu kao teško ograničenoj, mračnoj kategoriji, govori večnošću u obliku tankih konaca paukove mreže, što nikada niko razumeti neće, da je večnost laka kao trenut, ali smo je pokrili crnim velom egzistencije i superega, gde tek princip Nirvane može u treperenju videti nagoveštaj nove vere. Moć slabosti u „Očajnoj pesmi“ nosi žena, slabija i krepka, sa snagom da smrvi, da uništi i kao takva ona je kategorija životnog nagona koja daruje žuđeno uništenje, zbog čega joj se nalaže dominacija i dokazuje da strast potire Hegelovo načelo, novim principom, u kojem se putem afroditske ljubavi može ostvariti sitost i potpunost duše. Stoga je reč o Erosu kao sinu Afrodite, gde želja za čistom seksualnom strašću vodi sjedinjenju, kada ideja o dvoje ne služi uzvišenju već visina služi oplemenjivanju nagona. U tom smislu, mogućnost da će u jednom trenutku izostati žena koja voli, a sa njom i strast, otvara pred nama surovu prirodu faktografije života, puko obitavanje i gledanje sopstvene nemogućnosti ostvarenja ciljeva one „krvi crne i vrele“, čije se pitanje ne može rešiti tim prividom života, starošću, pa je i pesma očajna jer starenje ponižava samim znanjem da se nikada neće pretvoriti u Eros i sumornim padanjem u kraj, biće ništa više od činjenice o tri dimenzije i zakonima propadanja tela koje je izgubilo svoj Id. I zato „upij se u mene“ znači iskorak ka unutrašnjosti uz pomoć slasnog zaborava, u dionizijsku krv koja još uvek ima moć ne samo da oseti strast već i da sagledavanjem istine ostvari metamorfozu u Eros, kategorijom momenta – grozničavim strujanjem, još naređujući to erotično spajanje, jer je istina usamljena i očajna.

I dok prema Frojdovom mišljenju prirodne prepreke deluju kao premija za užitak prikazujući ljudsku pobedu nad slepom nuždom, sa ulogom pojačavanja ispunjenja, Rakić će ispred nas postaviti jednu drugačiju prepreku koja rađa sukob između ljubavnika u „Iskrenoj pesmi“, gde je uloga žene ista kao u prethodnoj, sprovodnice, ali koja ovom prilikom nije u stanju da bude saučesnica, te je pesnik sam, pored žene i sa silnim iskrenim osećanjem ispred ljubljene laske. Sa jedne strane nagon ne trpi reč, jer govori životom odnosno „brektanjem žila“ i plemenitim zaboravom u kojem je Id oslobođen, gde bi i jedna reč bila dovoljna da uništi taj sveti poredak, sa druge strane stoji posebna reč, reč žene koja voli lasku, koja je produkt tradicionalne patetike, a čiji je mit i ideal pesnik sahranio još u pesmi „Kondir“. Tako od „drage“ ona postaje „bedna žena“, zbog nemogućnosti da uživa u onome što jeste i što njena nezasitost ne teži onom Erosu koji pesnika nadahnjuje, i koji se sada bori sa drugim jednim Erosom, kojem je potrebna laž, jer ona ne želi da bude žena koja učestvuje u ljubavi, već koja učestvuje da bi se odenula u željenu posebnost. Tako predstavljena žena ima dvojaku funkciju, omogućava i sprečava, ona je prozor ka Erosu i Tanatosu istovremeno, koliko je i upliv u samu subjektivnost koja želi samorealizaciju, i pesnik je svestan toga, zbog čega je ponovo iskreno naziva dragom koliko joj i iskreno saopštava „ne volim te“. Ovim bismo „Iskrenu pesmu“ mogli smatrati programskom, pozivom da dva bića stanu jedno naspram drugog, odbacujući laž i masku, jer Anima u nama ima sposobnost da dosegne više stupnjeve, čak i svetosti, ali je u realnosti bez mistike i sjaja istina da jedino što možemo da osvojimo, upoznamo i volimo jesmo mi sami. Jer ako napustimo ideal žene kao Kosovke devojke moramo napustiti i ideal muškarca kao božanstvenog junaka, a u takvom poretku jedino što imamo jesu dva večna nagona i moment kao faktor večnosti. Zato „ne volim te, draga“ treba shvatiti kao poziv na osvešćivanje i stvaranje iskrenog odnosa, a ne kao odbacivanje žene i mizoginija, jer ona bi postojala samo ako i sami podležemo tom zadahu mita. Iza iskrenosti stoji velika istina o dovoljnosti same stvarnosti ukoliko se naučimo trenutku, ali i o dovoljnosti sopstva ukoliko se naučimo da drugom podarimo „drugost“, bez drugih težnji, nade i očekivanja da budemo voljeni, jer istinsko pružanje ne podrazumeva račun i trgovinu, već sposobnost da putem i prodorom u Jastvo ostvarimo sopstvo dajući se Drugom.

Autorka: Nevena Savić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *