ЕРОС И ТАНАТОС У ПЕСНИЧКОЈ МИСЛИ МИЛАНА РАКИЋА

Стварање суштински новог Ероса настало је у покушају да се  цивилизацијском наслеђу укине моћ одређивања смера развоја и положаја човека, као што је и резултат  револуционарне мисли која је европску културу превела у један посве нов концепт сагледавања стварности. Било је неопходно упливати у димензију индивидуалне дубине насупрот колективном расту и кренути смером духовног оплемењивања учењима  која су до данас задржала своју вредност и делотворност. Тако су се почетком ХХ века  Јунгова идеја процеса индивидуације и Фројдова теорија редефинисаног односа између нагона и ума, пренеле из актуелне стварности дубоко у ткиво поетичне мисли и поставиле темељ развоју љубавне мисли модерног песништва, уопште.

У песничком опусу Милана Ракића могуће је пратити генезу и резултат ова два синхрона процеса, којима ће Ракићева ингениозност подарити оригиналну уметничку заокруженост. На самом почетку  љубавног корпуса, без простора за случајност, Ракић поставља песму „Кондир“ као манифест новом доживљају љубави, где читава песма јесте момент пред стравичност од које срце може свиснути, али моменaт довољно дуг да се кажу не само речи, већ и песме, и  не оне  узвишене или патетичне, већ речи и песме „узалудно страсне“. Одигравање „одсудног боја“ пратимо кроз двоструко изневеравање, мушког, ратничко-агоналног Ероса кроз свесно одсуство даривања пре битке, са једне стране, али и утврђеног женског принципа , који се тековином традиције доживљавао као сакрална категорија са функцијом избављења, као опредмећена нада, са друге. И док је постојање Косовке девојке иманентно славном умирању и пресудној борби, ми се суочавамо са сликом ратничког поља преплављеног жртвама, губитницима и „хрпом рањеника“ која испушта колективни вапај, јер се иза сакралне идеје налази „страшна смеша“ препуштена киши и грому, напуштена од сваке врсте избављења, са свешћу да је и она последња, нада, изостала заједно са кондиром. Почетак се тако гради на самом дну, сагледавањем истине и одлучним напуштањем  једне струје да би песник, као и драга, сједињени душом, а изгубивши сакралност најавили, поред новог поимања два субјекта без ореола још битније и – нову борбу, у којој „морамо поново јести са дрвета спознаје да бисмо опет дошли у стање невиности“. На самим почецима развијања логоса, а са њим и европске културе, исто је учинио и Емпедокле, заменивши Ероса, доминантног у спекулативној мистици, Афродитом, доминантној у самој природи,и тиме је први отворио пут покушају да се природни закони примене на унутарњи живот,на појаве душе и духа. У античкој Грчкој, Афродита је, усвојивши је с  истока, доживљавана као arche потпуно иманентна свету, господарица љубавног уживања, али и као средиште свих супротности, духовних и физичких, те она као иницијатор постања,а уједно и пропадања, тек треба да створи Ероса као демиурга и покретача. Но, слављење Афродитине љубави ће, у складу са неколицином митова, након Платоновог система и тенденције ка моногамији, више од два миленијума падати у мрачни заборав, а њена фигура извлачиће се на светлост дана само како би била постављена на стуб срама, опредмећена у греху плитке љубави без идејности, каменована као рак – рана од стране културног и духовног напретка. И тек ће се почетком ХХ века, услед засићења лествицама и пирамидама вредности које су обликовале Superego, појавити одговор на њихов циљ, те ће С.Фројд, у покушају да прекине ову нит, понудити ново решење у идеји трансформације полности у Ерос, као квантитативно и квалитативно увећавање полности, чиме се отвара тежња либида ка развоју културе, али изван спољашњих утицаја и отуђеног рада, путем субјекатске само – реализације, тако да духовна сфера постаје директан објект Ероса и либида, што развија непрестан успон у еротском испуњењу од телесне љубави до љубави према лепој спознаји. Дуго најављивана борба води се управо са нагоном смрти, Танатосом, јер је смрт коначни негативитет времена, што чини радост која жели вечност и ужитак болним. Са оваквим противником који се налази у нама бори се на један сасвим нов начин, управо суочавањем са разорним силама, у којима Ерос ојачава и апсорбује циљ нагона смрти, изједначавајући се са Нирваном, у којој су природа и човек сједињени, те (од)умирање  постаје залог слободе, али на апсолутно другачији начин од оног који се славио у контексту наше традиције, у који је инкорпорирана Косовка девојка. И тек након овог излагања можемо да схватимо Ракићев манифест, јер је на ратничком пољу он захтевао нови Ерос, одбацивши стари, али не одбацујући штит попут Архилоха, већ путем умирања на мегдану, у једном тренутку као оваплоћењу вечности.

Ракић ће победу у овој бици која се води читавог живота, приказати у постхумно објављеној песми „Јасика“, у којој  слабашно, високо дрвце подражава оно рађање које долази из танатоса, и где се мртвилу супроставља треперење као знак живота, а не јасика као дрво, јер егзистенцијално постојање још увек не упућује на живљење односно треперење, кроз благе вибрације покренуте тамним нагоном смрти као засебним животом, неопходним, који се супроставља мртвилу целокупног окружења, од неба и људи до звери и биља. Песникова ингениозност одлази корак даље, ка глорификацији, у којој танатос има већу моћ и од смрти и од Бога, јер нам он даје снагу да их савладамо, те се у додиру са мртвилом превазилази сама смрт, као што њена висина превазилази смртнике, па и сиво небо, силом тренутка, са којом она не чини снажне покрете, замахе, као што ни песник међу хрпом рањеника неће говорити узвишеним  речима животне мудрости, она тек трепери, али тренутком у којем се дешава стапање субјекта са природом у вечности. Јасика на тај начин, као оваплоћени Id, насупрот животу као тешко ограниченој, мрачној категорији, говори вечношћу у облику танких конаца паукове мреже, што никада нико разумети неће, да је вечност лака као тренут, али смо је покрили црним велом егзистенције и superegа, где тек принцип Нирване може у треперењу видети наговештај нове вере. Моћ слабости у „Очајној песми“ носи жена, слабија и крепка, са снагом да смрви, да уништи и  као таква она је категорија животног нагона која дарује жуђено уништење, због чега  јој се налаже доминација и доказује да страст потире Хегелово начело, новим принципом, у којем се путем афродитске љубави може остварити  ситост и потпуност душе. Стога је реч о Еросу као сину Афродите, где жеља за чистом сексуалном страшћу води сједињењу, када идеја о двоје не служи узвишењу већ висина служи оплемењивању нагона. У том смислу, могућност да ће у једном тренутку изостати жена која воли, а са њом и страст, отвара пред нама сурову природу фактографије живота, пуко обитавање и гледање сопствене немогућности остварења циљева оне „крви црне и вреле“, чије се питање не може решити тим привидом живота, старошћу, па је и песма очајна јер старење понижава самим знањем да се никада неће претворити у Ерос и суморним падањем у крај, биће ништа више од чињенице о три димензије и законима пропадања тела које је изгубило свој Id. И зато „упиј се у мене“ значи искорак ка унутрашњости уз помоћ сласног заборава, у дионизијску крв која још увек има моћ не само да осети страст већ и да сагледавањем истине оствари метаморфозу у Ерос, категоријом момента – грозничавим струјањем, још наређујући то еротично спајање, јер је истина усамљена и очајна.

И док према Фројдовом мишљењу природне препреке делују као премија за ужитак приказујући људску победу над слепом нуждом, са улогом појачавања испуњења, Ракић ће испред нас поставити једну другачију препреку која рађа сукоб између љубавника у „Искреној песми“, где је улога жене иста као у претходној, спроводнице, али која овом приликом није у стању да буде саучесница, те је песник сам, поред жене и са силним искреним осећањем испред љубљене ласке. Са једне стране нагон не трпи реч, јер говори животом односно „бректањем жила“ и племенитим заборавом у којем је Id ослобођен, где би и једна реч била довољна да уништи тај свети поредак, са друге стране стоји посебна реч, реч жене која воли ласку, која је продукт традиционалне патетике, а  чији је мит и идеал песник сахранио још у песми „Кондир“. Тако од „драге“ она постаје „бедна жена“, због немогућности да ужива у ономе што јесте и што њена незаситост не тежи оном Еросу који песника надахњује, и који се сада бори са другим једним Еросом, којем је потребна лаж, јер она не жели да буде жена која учествује  у љубави, већ која учествује да би се оденула у жељену посебност. Тако представљена жена има двојаку функцију, омогућава и спречава, она је прозор ка Еросу и Танатосу истовремено, колико је и уплив у саму субјективност која жели самореализацију, и песник је свестан тога, због чега  је поново искрено назива драгом колико јој и искрено саопштава „не волим те“. Овим бисмо „Искрену песму“ могли сматрати програмском, позивом да два бића стану једно наспрам другог, одбацујући лаж  и маску, јер Анима у нама има способност да досегне више ступњеве, чак и светости, али је у реалности без мистике и сјаја  истина да једино што можемо да освојимо, упознамо и волимо јесмо ми сами. Јер ако напустимо идеал жене као Косовке девојке морамо напустити и идеал мушкарца као божанственог јунака, а у таквом поретку једино што имамо јесу два вечна нагона и момент као фактор вечности. Зато  „не волим те, драга“ треба схватити као позив на освешћивање и стварање искреног односа, а не као одбацивање жене и мизогинија, јер она би постојала само ако и сами подлежемо том задаху мита. Иза искрености стоји велика истина о довољности саме стварности уколико се научимо тренутку, али и о довољности сопства уколико се научимо да другом подаримо „другост“, без других тежњи, наде и очекивања да будемо вољени, јер истинско пружање не подразумева рачун и трговину, већ способност да путем и продором у Јаство остваримо сопство дајући се Другом.

Ауторка: Невена Савић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *