Ekranizacija Euripidove “Medeje” u filmu Larsa fon Trira

Euripid, jedan od trojice velikih tragičara antičke Grčke, građu za svoju tragediju Medeja preuzeo je iz kruga mitova o Argonautima. Protagonistkinja je po mitu Jasonu pomogla da ubije zmaja i domogne se zlatnog runa u Kolhidi da bi povratio stričevo kraljevstvo. Ona se zaljubljuje u njega i beži sa njim u Jolk, gde neko vreme kraljuju, ali ga je njegov brat od strica Akast prognao i oni odlaze u Korint. Međutim, Jason je posle deset godina želeo da se razvede od nje i oženi Glaukom, ćerkom kralja Kreonta, na šta se Medeja razgnevila i poslala joj darove koji su usmrtili i nju i kralja i sve ljude koji su se zadesili u dvoru, osim Jasona koji je iskočio kroz prozor. Deo mita koji govori o njenoj deci ima više verzija, u nekima su ih kamenovali Korinćani, svih sedam devojaka i sedam dečaka, dok je po drugima Medeja sama ubila dvoje, ostali su nastradali u dvoru koji je zapalila, a Tesal i Fer su uspeli da pobegnu.1)

Euripidova tragedija, koja obrađuje događaje u Korintu, od svih njegovih dela u najvećoj meri je uticala na kasniju svetsku književnost, ali i umetnost uopšte. „Dakle, priča o Medeji koja ubija svoju decu da se osveti nevernom mužu izazvala je oko pedeset pesnika da se na njega ugledaju i svoju snagu ogledaju.“2) U dvadesetom veku ova priča pojavila se i u tad novom vidu umetnosti – filmu, i to najpre Medeja kod Pjera Paola Pazolinija, 1969. godine, zatim San o strasti, Žula Desana 1978, a 1988. i Medeja Larsa fon Trira.

Danski režiser Lars fon Trir jedan je od napriznatijih, ali i najkontroverznijih režisera evropske kinematografije. Trajan uticaj na evropsku kinematografiju ostavio je svojim filmovima Nokturno, Melanholija, Kroz talase, Ples u tami, Dogvil. S druge strane, TV film Medeja (1988) bio je u senci druga dva filma, sve dok nije izašao i na videu 2003. godine, kada je konačno dobio priznanje publike.3) Ovaj film zapravo je trebalo da režira poznati danski režiser Karl Teodor Drejer, i to je trebalo da bude njegov prvi film u boji. Drejer je tekst napisao u saradnji sa Prebenom Pomsenom sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka i on jeste baziran na Euripidovoj drami, ali je takođe vrlo slobodno interpretira. Film nije snimljen jer je Drejer 1968. godine preminuo od upale pluća, a operska pevačica, Marija Kalas, koja je trebalo da igra u Drejerovom filmu, sledeće godine odigrala je ulogu Medeje u Pazolinijevom filmu. Fon Trir na početku filma ubacuje kadrove samo sa tekstom, poput onih u nemim filmovima i u njima se poziva na Drejera.4)

Drejerov uticaj na Fon Trira vidljiv je i u samoj atmosferi, estetici i krupnim kadrovima u filmu. Takođe, jedna od bitnih karakteristika koja se ne poklapa sa Euripidovom dramom jesu dijalozi, koji su u filmu svedeni na minimum, dok su u drami oni najdominantiji. Umesto naturalističkog prikaza likova, film mnogo više sadrži simbolične i estetski upotpunjene slike. Ovome još doprinosi i laboratorijski radna filmskim trakama, gde je postignuto da slika deluje kao da su boje izbeljene i na prelazu između zrnaste strukture slike i monohromatskog mraka. To nije slučajno urađeno već se time postigla gotova arhaična i mistična atmosfera.5) Estetici filma doprinosi i to što radnja nije prikazana u stilu linearnog pripovedanja, već se scene menjaju po značenjskom i simboličnom planu.

Euripid ovom tragedijom oslikava jednu univerzalnost ljudskih konflikata i ženskih patnji, naglašavajući određene aspekte i razlike među polovima i politike, dok fon Trir ovu univerzalnost prikazuje i kroz prizmu hrišćanstva, jer bi Medeja bila mučenica poput Isusa Hrista. Ona je predstavljena kao duboko usamljena i povređena žena, ali ipak mudra i jaka. Njena mudrost je čak ono čega se Kreont najviše i boji. Jasonovim činom, povredom svetinje braka, ali i pre svega nje same kao ljudskog bića, ona je okrutno i nepravedno, iz čiste ljudske pohlepe gurnuta u stranu. Ono što je takođe karakteriše, jeste i rešenost da ne prihvati ulogu žrtve koja se u društvu očekuje od nje.

Već uvodna scena, koja je kod Euripida rešena dramatičnim monologom Medejine dadilje,  ima veliku simboliku: Medeja je potpuno obučena u crno, sa tesnom crnom kapom na glavi koja joj skuplja čitavu kosu, leži na plaži zatvorenih očiju i opuštenih ruku. Najednom oštro uzdiše i zariva „kandže“ u pesak, a slika počinje da se rotira, sve brže i brže. Ova scena gotovo savršeno prikazuje napetost i neizvesnost njene situacije, njen život se„okrenuo naopačke“.6) (Ova scena na samom kraju filma postaje utoliko simboličnija, jer Jason završava bespomoćno ležeći na travi, u pozi gotovo jednakoj Medejinoj sa početka filma, dok se sa tom slikom preklapa i slika Egejevog broda koji plovi morem, a na kome odlazi i Medeja). Nakon toga, nadolazi plima i more je zapljuskuje na duže vreme nego što bi to običan čovek izdržao; ali, ona posle duže pauze izranja. Ovim se stvara efekat čuđenja njenoj izdržljivosti i otpornosti. Ona je ipak tesno povezana sa prirodom, između ostalog jer je njen deda bog Sunca Helije. Medeja je, za razliku od svih ostalih likova u filmu, apsolutno povezana sa prirodom i u njoj se najbolje snalazi, dok je od ljudi izopštena. Jedina sa kojom je bliska je upravo njena dadilja. Zvuci iz prirode poput talasa, kiše, vetra, crvkuta ptica jednako su efektni i simbolični kao i dijalozi kod Euripida, koji se nije ustručavao damitskim bićima postavi jednostavan jezik sasvim običnih ljudi.7)

Problem hora fon Trir takođe rešava ubacujući tekstove u kojima ukratko izlaže Medejinu i Jasonovu istoriju. Pored njih, na neki način funkciju hora predstavljaju i Kreont, Glauka i Kreontove sluge i posada.8) Egej, atinski kralj, Medejin prijatelj u drami se pojavljuje samo jednom, i to po mnogim kritičarima bez logične razložnosti osim da bi potvrdio Medeji da bi je primio u svoj polis kad je oteraju, ali da sama mora putovati do njega. U filmu se Egej pojavljuje tri puta, i to na samom početku, sredini i kraju. Ovim se na izvestan način rešava uzročnost njegovog dolaska, pogotovo na kraju kada Medeja odlazi sa njime brodom, a ne sama. Glauka, koja se u Euripidovoj drami imenom uopšte ne pominje, i samo igra ulogu bezimene ćerke kralja, a koju Jason ženi iz čiste koristi, u filmu pak igra jednu od vodećih uloga. Njeno ime je zato preuzeto iz mita. Venčanje traje prilično dugo, dok se Glaukana ekranu pojavljuje ili poptuno gola ili u beloj haljini, potpuno raspletene kose. Ona je poput nimfe, što joj Jason i govori da znači njeno ime dok ga ona prekorava što se obraća samo njenom ocu i posadi, a njoj ništa ne govori. Tako bela, devičanska i erotizovana Glauka predstavlja kontrast Medeji. Takođe, bitan momenat je i kada ona sama odbija da podeli bračnu postelju sa Jasonom dok ne otera Medeju iz kraljevstva; izgnanstvo tako postaje njen zahtev, a ne Kreontov kao u drami.9) Nasuprot tome, ono što se poklapa sa tragedijom jeste da Kreont dozvoljava Medeji da ostane jedan dan pre nego što zauvek ode. Svoju genijalnost fon Trir potvrđuje i rešenjem Glaukine smrti. Kao u drami, Medeja se izvinjava Jasonu na gnevu i šalje po deci Glauki darove (doduše samo krunu sa venčanja, ne i plašt). Krunu je otrovala biljem, a dejstvo otrova vidi se kada mlađi sin slučajno poseče konja dok odlaze kod Glauke da joj predaju darove. Paralelno se prikazuju scene Glauke kako stavlja krunu i divi se sebi, a pritom i poseče prst, i konja koji je sve uznemireniji i istrčava iz dvora i posle iscrpnog trčanja pada i umire,vidno u velikom bolu, dok iznad njega leti jato crnih ptica, nagoveštavajući isti ishod i kod Glauke. Ovim je Fon Trir ispoštovao i pravilo antičkog grčkog teatra o glasnikovoj rečitosti, koji opiše krvav događaj da previše okrutne scene ne bi morale da se izvode pred publikom.

Dok je u drami ključni momenat smrt Jasonove nove žene i Kreonta, u filmu se fokus prebacuje na decu, pogotovo u sceni kada Medeja izvodi monolog i priča o ženama i njihovoj patnji, o tome kako bi radije bila muškarac i krvarila u ratu nego na porođaju. Pozadina je najpre mutna, a zatim se iza nje sve jasnije vide dva mala dečaka, kako spavaju i svetlost sada pada na njih, a veličina njihovih glava se povećava, dok ne postane nesrazmerno velika u odnosu i na Medeju i na njenu dadilju. Kada veličina dečjih glava dostigne vrhunac i prestane da raste, Medeja izgovara da želi osvetu, a postaje i potpuno jasno čime, odnosno kime će se osvetiti. Jasonova poseta i njihov razgovor protiče mnogo mirnije nego u drami, gde Medeja njega žestoko napada rečima. U filmu ga samo opominje da nije mislio na svoju decu, inače ne bi doneo ovakvu odluku. Njegov odgovor je da to radi zbog njih, baš kao što i u drami navodi da to radi zarad njihovog boljeg života. Kao odgovor da nije mislio na decu navodi da bi voleo da se deca mogu imati i bez žena. Baš kao što u drami kaže:

„Potomstvo odrugud bi moro rađat svijet,
A toga roda ženskog ne bi smjelo bit,
Na svijetu onda više ne bi bilo zla.“10)

Dok razgovaraju, zrak duge pada na nju, on simbolizuje i hrišćanstvo, ali i njenog dedu Helija.11) Vidna je njihova nepovratna otuđenost, a jedina stvar koja im je zajednička jesu deca, zato ona moraju biti uklonjena. U drami više nego u filmu utiče i pojava Egeja koji je došao da bi se posavetovao sa prorocima iz Delfa, jer ne može da začne decu, ali on ne razume proroke i Medeja mu obećava da će mu pomoći ukoliko je primi u Atinu. Tako se dodatno potvrđuje da će za Jasona najsnažniji udarac biti ubistvo njegove dece. Ono predstavlja klimaks ovog filma. U Drejerovom tekstu stoji da ih Medeja otruje i ona umiru u snu, dok ih u drami prosto zakolje. Fon Trir je vešanjem dece postigao određeni kompromis za ovu scenu, nije previše krvava, a itekako je dramatična i jeziva. Ovaj segment počinje tako što Medeja vuče decu koja spavaju kroz močvaru i livadu dok se penje na planinu prema cilju, usamljenom drvetu u obliku krsta. Sve ovo podseća na Isusovu Golgotu (takođe, film je prvi put emitovan na Uskrs, 1988).12) Kada stignu, mlađi dečak je uplašen i pun pitanja, dok je stariji začudno pribran i kao da shvata zašto su tu, dolazi do majke i govori: „Znam šta mora da se desi“. Čak i asistira pri vešanju svoga brata, nakon što ga je dovukao jer je ovaj pokušao da pobegne. Ono što je još jezivije jeste i to što posle određenog vremena on sam dolazi do majke i pita je za pomoć da se obesi. Ona ga pridržava dok on sam vezuje konopac i stavlja ga sebi oko vrata. Medeja ga drži dokle god može, u tim trenucima na njenom licu vidna je i više nego očigledna velika patnja što mora to da uradi, pušta ga tek kada joj ponestaje snage.

Radnja Euripidove Medeje odvija se tako, da se zaključna katastrofa čini neizbežna. Ipak, ona „postaje manje simpatična“ kada na kraju drame po nju dolaze Helijeve kočije, mehanički i opet bez logičnog smisla (postupak u tragediji pod nazivom deusexmachina).13) Fon Trir je ipak svojom predstavom Medeje nju potpuno lišio odgovornosti za ishod radnje, prikazavši sav njen bol i nepravdu koja joj je naneta, naročito na kraju kada sedi na Egejevom brodu i konačno skida kapu i pušta kosu, potpuno drugačija i ogoljena, a na licu ima paćenički izraz. Učinio je da se svaki gledalac empatiše sa njom, videvši da ovaj, za svaku majku demonski, a za Medeju neizbežan poduhvat njoj zapravo zadaje najviše bola.

Euripidova drama završava se stihovima zborovođe:

„Na Olimpu mnogo određuje Zevs-bog.
Preko nade će štošta bozi izvršit;
Kad tvrdo se nadaš, izda te nada,
Gde nade i nema, put nađe božanstvo.

I ovo se sada završi tako.“14)

Sa druge strane, film se završava tekstom i citatom podudarnim sa stihovima u drami, ali naravno ovoga puta i u hrišćanskom maniru: „Ljudski život je putovanje u tami gde samo Bog može pronaći put. Ono u šta se niko ne usuđuje da veruje, Bog može ostvariti.“

Literatura

1. Aristotel, O pesničkoj umetnosti, Beograd, 2015.
2. Baertschi, A, Rebel and Martyr: the Medea of Lars von Trier, u: Konstantinos P.Nikoloutsos, Ancient Greek Women in film, Oxford, 2013.
3.Euripid, Medeja
4. Grevs, Robert, Grčki mitovi, Beograd, 1995.
5. Leski, Albin, Povijest grčke književnosti, Zagreb, 1951.

Autorka: Alisa Pajtić

FUSNOTE:   [ + ]

1. R. Grevs, Grčki mitovi, Beograd, 1995, 351.
2. M. N. Đurić, Medeja u: Aristotel, O pesničkoj umetnosti, Beograd, 2015,191.
3. Baertschi, A, Rebel and Martyr: The Medea of Lars von Trier, u; K. P. Nikoloutsos, Ancient Greek Women in film, 2013, 118.
4. Isto, 119-120.
5. Isto119-120.
6. Isto, 123-124.
7. Isto, 126.
8. Isto, 125.
9. Isto, 130.
10. Euripid, Medeja, 21-22.
11. Baertschi, A, Rebel and Martyr: The Medea of Lars von Trier, u; K. P. Nikoloutsos, Ancient Greek Women in film, 2013, 132.
12. Isto, 133.
13. A. Leski, Povijest grčke književnosti, Zagreb, 1951, 367-8.
14. Euripid, Medeja, 58.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *