Egzistencijalna pitanja: smrt

Da li ste znali da čovek poseduje dva modusa bitisanja ili dve dimenzije postojanja? Nemački filozof Martin Hajdeger ih je podelio na: svakodnevni i ontološki.

U svakodnevnom modalitetu ophrvljeni smo prolaznim elementima koji nam privlače pažnju, kao što su: imovina, prestiž, izgled, status, i uglavnom smo fokusirani na vidljive elemente, one koje su dostupni čulima. Ova dimenzija našeg postojanja je transparentna i svakako površinska. Međutim, postoji i drugi, Ontološki modus bitisanja, koji je nedostupan ljudskim čulima i koji je „sistemski“ ugrađen u nas i neizbežan deo ljudske egzistencije. U Ontološkom modalitetu svesni smo postojanja, slobode, smrtnosti i drugih nepromenjivih karakteristika života. Usredsređeni smo na postojanje per se – drugim rečima, čudimo se zašto stvari postoje u svetu. Ovaj modus je svojevrsni motivator koji nas podstiče da preispitamo sebe, živimo autentičnije i odbacimo trivijalnost, preuredimo svoje životne prioritete, uživamo u iskrenoj komunikaciji sa drugima i divimo se čarima prirode. Dakle, iako smo prolazni, trudimo se da postanemo dobri ljudi i ostavimo trag svog postojanja  na Zemlji.

Irvin Jalom (američki psihijatar i psihoterapeut) tvorac egzistencijalne psihoterapije kaže da „unutrašnji konflikt koji nas muči ne proizilazi samo iz naše borbe sa potisnutim instinktivnim težnjama, internalizovanim značajnim odraslima ili fragmentima zaboravljenih traumatičnih sećanja, nego i iz našeg suočavanja sa „datostima egzistencije“. A šta su te „datosti“ egzistencije? Ako dozvolimo sebi da svoje svakodnevne brige stavimo i da se duboko zamislimo nad svojom situacijom u svetu, neizbežno dolazimo do dubokih struktura postojanja (ili do „krajnjih zabrinutosti“ da upotrebim izraz Pola Tiliha).

Četiri krajnje zabrinutosti, egzistencijalna pitanja su:
 1. Smrt
 2. Smisao
 3. Sloboda
 4. Izolacija
Foto: Misha Gordin

1) Egzistencijalna pitanja o smrti

„U ranoj mladosti, dok razmišljamo u životu koji je pred nama, mi smo poput dece u pozorištu pre podizanja zavese, sedimo tamo sa visokim očekivanjima i željno iščekujemo početak predstave. Blagoslov je to što ne znamo šta će se zapravo dogoditi. Kada bi smo to mogli da predvidimo, ponekad bi nam deca  mogla izgledati kao osuđeni zatvorenici, osuđeni ne na smrt, nego na život, a ipak potpuno nesvesni šta njihova kazna znači“ – Artur Šopenhauer.

Iako je Šopenhauerov stav bio izrazito obojen njegovom ličnom nesrećom, ipak je teško osporiti očaj ugrađen u život svakog pojedinca. Da bismo se nosili sa životom, smrt kao njegov neizbežan pandan moramo duboko potisnuti u sebe i stvoriti iluziju o svojoj posebnosti, nadajući se da ćemo joj uteći ili da će nas smrt nekako zaobići. Međutim, suočavanje sa ovim značajnim pitanjem, iako nadasve turbulentno i poprilično uznemirujuće, dovodi do uskrsavajućih transformacija. Jalom navodi brojna svedočanstva koja prebacuju čoveka u ovaj modus bitisanja, a to su: neizlečiva bolest, duboka starost, smrt bližnjih, godišnjice, odlazak u penziju… Jedan od Jalomovih klijenata rekao je poraženo: „Kakva šteta što sam morao da čekam sve do sada, dok mi telo nije postalo izrešetano od raka, da bih naučio kako da živim.“

Mnogi romani i priče rakođe slikovito prikazuju ove trenutke. U Tolstojevoj priči Smrt Ivana Iljiča, halapljivi birokrata Ivan Iljič se suočava sa smrću na najbanalniji mogući način, tako što nezgodno pada na bok kačeći zavesu. I pošto doktori nisu u mogućnosti da mu pomognu, a njegov bol se sve brže širi, on se spotiče o iznenađujući uvid: shvata da umire tako ružno i banalno baš onako kako je živeo. Taj uvid u njemu rađa ogromnu ličnu promenu i njegov život je u poslednjim danima preplavljen mirom i smislom koji nikada do tada nije ostvario.

Foto: Misha Gordin

Jalom i Ernest Beker ističu strah od smrti kao najistaknutije i najmučnije vrhovno pitanje. Strah od smrti je ugrađen u našu protoplazmu, govori Jalom, i određuje način na koji ćemo živeti. Za prevazilaženje ovako nepojmljivog straha, ljudi su vekovima razvijali mnoštvo metoda da bi ublažili strah od smrti. Neke metode su uspevale, a neke su nedelotvorne. Braneći se od smrti, ljudi mogu da joj prkose (tako što preduzimaju sulude rizike), da je negiraju psihološki se stapajući sa voljenim bićem, idejom, zajednicom, božanskim bićem. Mogu premalo uživati u životu kako ne bi imali mnogo toga da izgube, mogu se preokupirati materijalizmom, moći, bogatstvom, prisilnom seksualnošću. Pitanje je samo koliko to „pali“.

Intenzitet strepnje od smrti je u visokoj korelaciji sa osećajem neproživljenosti života. Što je manje životno zadovoljstvo, veća je strepnja od smrti. Ispunjavanje životnih zadataka daje osećaj ispunjenosti života i umanjuje strah od smrti. Jalom naglašava prenošenje kao jedno od najdelotvornijih načina za umanjivanje straha od smrti. Ideja prenošenja koja počiva na uverenju da čovek može da istraje, ne samo kroz svoju individualnu ličnost, već kroz vrednost i dela koja se kasnije prenose na buduće generacije, može biti silno utešna svakome ko strepi zbog svoje smrti. Ako osetimo da nam neko šalje poruku: „Ugradio sam jedan tvoj deo u sebe. To me je promenilo i obogatilo, i to ću preneti na druge“ osećamo da takva poruka produžava život nekog ključnog dela našeg bića. Sve u svemu, poruka je jednostavna i nadasve duboka: „Iako nas fizički aspekt smrti uništava, ideja o smrti nas može spasiti.“

Nastavak u sledećem članku…

Autor: Nemanja Kurlagić
(psihološki savetnik i psihoterapeut O.L.I. metoda)
064/020-92-97
psihoterapija@otkrovenje.com

Jedno mišljenje na „Egzistencijalna pitanja: smrt“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *