Egzistencijalna pitanja (drugi deo)

Nakon prvog dela teksta o egzistencijalnim pitanjima, nepobitnim gravurama duha čoveka, pred vama se nalazi drugi deo ove studije.

Egzistencijalno pitanje smisla života

„Živi se samo jednom, ali ako to učiniš na pravi način, jednom je dovoljno.“

Na egzistencijalno pitanje smrti nadovezuje se pitanje o smislu života. Ograničeni životnim vremenom koje prosečno ljudsko telo uslovljava, pitamo se: Šta je smisao života?

Tematiku smisla u svoju praksu uveo je popularni psihoterapeut, dr Viktor Frankl, i stvorio logoterapiju koja doslovno znači lečenje smislom. Frankl navodi da je jedan od bazičnih ljudskih motiva „volja za smislom“ i to je ono što nas čini ljudima. On, zajedno sa Jungom, govori o tome da veliki broj ljudi dolazi na terapiju zbog gubljenja osećaja svakog životnog smisla. Ljudska bića su bačena na ovaj svet lišen svoje sržne komponente, unutrašnjeg smisla. Život svakog čoveka orbitira oko težnje da se pronađe neki unutrašnji ili spoljašnji smisao kako bi ispunio tu hladnu i opustošenu sredinu. Irvin Jalom tvrdi da je jedan od najvećih zadataka da pronađemo smisao koji je dovoljno otporan da održi život i „izvedemo varljivi manevar poricanja da smo sami stvorili taj smisao. Na taj način, zaključujemo da je on postojao negde i čekao na nas“ da ga otkrijemo.

Smisao života nije isti za sve, kolektivan i apstraktan. Niko nam ga ne može ponuditi niti trgovati sa njim, već je na nama samima da otkrijemo i upotpunimo upražnjeno mesto u sebi. Ne postoje naučno validirani dokazi koji idu u prilog tome da tačno postoji određen smisao življenja. Doduše, postoje neki psihološki zakoni koji deluju na emocionalnoj dimenziji kao zakoni fizike u materijalnoj ravni, ali smisao se mora otkriti. Neki ga nalaze u altruizmu, neki u umetnosti, hedonizmu, spiritualnosti i kreativnosti. Frankl, kao neko ko je preživeo teror Drugog svetskog rata u logoru Ošvjenćim, i u njemu izgubio celu porodicu, naglašava da čovek može pronaći smisao čak i u najtežim životnim okolnostima. Akcenat egzistencijalne psihoterapije jeste na prevazilaženju apatije, otuđenosti, anksioznosti, zavisnosti, besmisla, stida, adikcija, depresije, krivice, besa… promocija smislenog i ispunjenog života u kome je čovek u mogućnosti da voli, brine za druge, brine za sebe i svoju okolinu, ostvaruje značajne veze i uči da uživa u čarima života.

Egzistencijalno pitanje slobode

„Ljudi nesposobni za slobodu – koji ne mogu izdržati užas svetog što im se prikazuje pred očima – moraju se okrenuti tajnovitosti, moraju sakriti istinu“ – Karlo Levi.

Veza između slobode i anksioznosti nije na prvi pogled očigledna, jer se čini da termin sloboda ima samo pozitivnu konotaciju. Na kraju krajeva, nismo li se kroz čitavu civilizaciju čovečanstva žudeli za političkom, socijalnom i društvenom slobodom i borili se za nju? Međutim sloboda ima i svoju senku – mračnu stranu. Gledano iz perspektive samog delanja, stvaranja sebe, izbora koje pravimo, motiva, sloboda je duboko prožeta anksioznošću.

Mi smo, u najdubljem smislu govoreći, odgovorni za sebe. Mi smo, kako je Žan Pol Sartr rekao „autori samih sebe“. Kroz povećanje naših delanja i propusta da delamo, mi konačno stvaramo sebe. Ne možemo izbeći tu odgovornosti – slobodu. Sartrovim rečima „osuđeni smo na slobodu“.

Naša sloboda seže mnogo dublje od našeg životnog plana. Pre više od dva veka, Kant nas je učio da smo odgovorni za „obezbeđivanje forme i smisla“ ne samo za unutrašnji, već i za spoljašnji svet. Spoljašnji svet doživljavamo samo onako kako je on obrađen kroz naš neurološki i psihološki aparat. Stvarnost uopšte nije ni nalik tome kakvu smo je zamišljali u detinjstvu. Dakle, ne ulazimo u dobro struktuiran svet niti ga takvog napuštamo. Umesto toga igramo glavnu ulogu u stvaranju sopstvenog sveta, i stvaramo ga tako da izgleda da je njegovo postojanje nezavisno.

A koji je značaj mračne strane slobode za psihoterapijski klinički rad? Jedan odgovor se može pronaći ako se pogleda na dole. Ako smo mi tvorci primalnog sveta, šta je onda pod nama? Das nichtogromno halapljivo ništavilo, kako bi se izrazili nemački egzistencijalisti (Niče, Hajdeger). Bezdan slobode. A i sa saznanjem o bezdanu, dolazi duboka anksioznost. Stoga, iako se termin sloboda ne pominje u psihoterapijskim priručnicima, njegovi proizvodi – htenje, želje, očekivanja i delanja lebde u vazduhu prostorijama psihoterapijskih seansi.

Egzistencijalna pitanja o izolaciji

„Čovek se rodi sam i umire sam“ …kaže izreka. Čovek je prvo stvorenje izbačeno iz taktilne strukture prirode, odvojeno od instinkta jednim prokletstvom zvanim svest, svest o tome da za njega ništa nije predviđeno osim smrti (neki Amerikanci bi rekli „i poreza“), da njegova egzistencija nije osigurana i uljuljkana u naručje prirode, svest da će se taj život ionako nesiguran, neizbežno završiti, a da on tu neće moći ništa da učini. Svest da je sam u svom postojanju – u čoveku izaziva strah i usamljenost koju Erih From naziva „izolovanošću“.

Irvin Jalom govori o:
 1. Svakodnevnoj izolaciji - otuđenost od ljudi (strah od bliskosti, krivica, stid...)
 2. Egzistencijalnoj izolaciji – nepremostivi ponor između sebe i drugih

 a) Rođeni smo sami i umiremo sami
 b) Naš svet je samo nama poznat

Egzistencijalna izolacija je najjača pred smrt. Zrela sposobnost za rad umanjuje čovekov osećaj izolacije, daje osećaj smisla života i slobode.

Autor: Nemanja Kurlagić (psihološki savetnik i psihoterapeut, 064/020-92-97)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *