Егзистенцијална питања (други део)

Након првог дела текста о егзистенцијалним питањима, непобитним гравурама духа човека, пред вама се налази други део ове студије.

Егзистенцијално питање смисла живота

„Живи се само једном, али ако то учиниш на прави начин, једном је довољно.“

На егзистенцијално питање смрти надовезује се питање о смислу живота. Ограничени животним временом које просечно људско тело условљава, питамо се: Шта је смисао живота?

Тематику смисла у своју праксу увео је популарни психотерапеут, др Виктор Франкл, и створио логотерапију која дословно значи лечење смислом. Франкл наводи да је један од базичних људских мотива „воља за смислом“ и то је оно што нас чини људима. Он, заједно са Јунгом, говори о томе да велики број људи долази на терапију због губљења осећаја сваког животног смисла. Људска бића су бачена на овај свет лишен своје сржне компоненте, унутрашњег смисла. Живот сваког човека орбитира око тежње да се пронађе неки унутрашњи или спољашњи смисао како би испунио ту хладну и опустошену средину. Ирвин Јалом тврди да је један од највећих задатака да пронађемо смисао који је довољно отпоран да одржи живот и „изведемо варљиви маневар порицања да смо сами створили тај смисао. На тај начин, закључујемо да је он постојао негде и чекао на нас“ да га откријемо.

Смисао живота није исти за све, колективан и апстрактан. Нико нам га не може понудити нити трговати са њим, већ је на нама самима да откријемо и употпунимо упражњено место у себи. Не постоје научно валидирани докази који иду у прилог томе да тачно постоји одређен смисао живљења. Додуше, постоје неки психолошки закони који делују на емоционалној димензији као закони физике у материјалној равни, али смисао се мора открити. Неки га налазе у алтруизму, неки у уметности, хедонизму, спиритуалности и креативности. Франкл, као неко ко је преживео терор Другог светског рата у логору Ошвјенћим, и у њему изгубио целу породицу, наглашава да човек може пронаћи смисао чак и у најтежим животним околностима. Акценат егзистенцијалне психотерапије јесте на превазилажењу апатије, отуђености, анксиозности, зависности, бесмисла, стида, адикција, депресије, кривице, беса… промоција смисленог и испуњеног живота у коме је човек у могућности да воли, брине за друге, брине за себе и своју околину, остварује значајне везе и учи да ужива у чарима живота.

Егзистенцијално питање слободе

„Људи неспособни за слободу – који не могу издржати ужас светог што им се приказује пред очима – морају се окренути тајновитости, морају сакрити истину“ – Карло Леви.

Веза између слободе и анксиозности није на први поглед очигледна, јер се чини да термин слобода има само позитивну конотацију. На крају крајева, нисмо ли се кроз читаву цивилизацију човечанства жудели за политичком, социјалном и друштвеном слободом и борили се за њу? Међутим слобода има и своју сенку – мрачну страну. Гледано из перспективе самог делања, стварања себе, избора које правимо, мотива, слобода је дубоко прожета анксиозношћу.

Ми смо, у најдубљем смислу говорећи, одговорни за себе. Ми смо, како је Жан Пол Сартр рекао „аутори самих себе“. Кроз повећање наших делања и пропуста да деламо, ми коначно стварамо себе. Не можемо избећи ту одговорности – слободу. Сартровим речима „осуђени смо на слободу“.

Наша слобода сеже много дубље од нашег животног плана. Пре више од два века, Кант нас је учио да смо одговорни за „обезбеђивање форме и смисла“ не само за унутрашњи, већ и за спољашњи свет. Спољашњи свет доживљавамо само онако како је он обрађен кроз наш неуролошки и психолошки апарат. Стварност уопште није ни налик томе какву смо је замишљали у детињству. Дакле, не улазимо у добро структуиран свет нити га таквог напуштамо. Уместо тога играмо главну улогу у стварању сопственог света, и стварамо га тако да изгледа да је његово постојање независно.

А који је значај мрачне стране слободе за психотерапијски клинички рад? Један одговор се може пронаћи ако се погледа на доле. Ако смо ми творци прималног света, шта је онда под нама? Das nichtогромно халапљиво ништавило, како би се изразили немачки егзистенцијалисти (Ниче, Хајдегер). Бездан слободе. А и са сазнањем о бездану, долази дубока анксиозност. Стога, иако се термин слобода не помиње у психотерапијским приручницима, његови производи – хтење, жеље, очекивања и делања лебде у ваздуху просторијама психотерапијских сеанси.

Егзистенцијална питања о изолацији

„Човек се роди сам и умире сам“ …каже изрека. Човек је прво створење избачено из тактилне структуре природе, одвојено од инстинкта једним проклетством званим свест, свест о томе да за њега ништа није предвиђено осим смрти (неки Американци би рекли „и пореза“), да његова егзистенција није осигурана и уљуљкана у наручје природе, свест да ће се тај живот ионако несигуран, неизбежно завршити, а да он ту неће моћи ништа да учини. Свест да је сам у свом постојању – у човеку изазива страх и усамљеност коју Ерих Фром назива „изолованошћу“.

Ирвин Јалом говори о:
 1. Свакодневној изолацији - отуђеност од људи (страх од блискости, кривица, стид...)
 2. Егзистенцијалној изолацији – непремостиви понор између себе и других

 а) Рођени смо сами и умиремо сами
 б) Наш свет је само нама познат

Егзистенцијална изолација је најјача пред смрт. Зрела способност за рад умањује човеков осећај изолације, даје осећај смисла живота и слободе.

Аутор: Немања Курлагић (психолошки саветник и психотерапеут, 064/020-92-97)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *