Džejk umire pevajući

(Ivi Vajld, Sve ptice pevaju, izdavačka kuća Dereta, 2016)

„Jesi li to ti ili sam to ja?
U poslednje vreme kao da nisam sasvim svoj
Mislim da mi treba promena
Dok tražim sreću, mogu da sanjam
Ulica Šortland“
(Oto, Sve ptice pevaju, singl iz Ulica Šortland)

Idavačka kuća Dereta nedavno je objavila novi roman britanske autorke Ivi Vajld Sve ptice pevaju. Delo je objavljeno u okviru projekta „Otuđenje i identitet u savremenoj evropskoj književnosti“ nastalog u saradnji sa programom „Kreativna Evropa“. Roman je nagrađen Evropskom nagradom za književnost, kao i književnom nagradom „Miles Franklin“ za prikaz života u Australiji. Knjiga romantičarski intoniranog naziva Sve ptice pevaju, ne samo da potvrđuje dar britanske autorke, već strukturalno, tematski i idejno pomera granice njenog dosadašnjeg stvaralaštva. Koliko je odvažna u formulaciji novih principa stvaranja i razumevanja književnosti, toliko je provokativna u odbacivanjem starih, sve sa jasnom namerom – pružiti čitaocima jednu bizarnu, jezivu i opsesivnu priču od čijeg čitanja se ne odustaje lako. Samim početkom romana Ivi Vajld intrigira i zavodi čitaoca, prepuštajući njemu – homo ludensu, detetu koji se igra sa tekstom, da se u ovoj misterioznoj literarnoj igri prepozna i ostvari.

13sheep„Još jedna ovca je ležala raskomadana i krvava, rasutih creva koja se još nisu ni skorila, pušila su se kao vreo puding. Vrane sjajnih kljunova su graktale, odletele na drvo i posmatrale me odande, širile krila i pevale, ako se to može nazvati pesmom“.

Ivi Vajld je, kao što se može primetiti iz navedenog fragmenta ekspert za detalje, kojima čitaoce, postepeno, upoznaje sa primarnom pričom i junakinjom romana, upoznajući nas i sa okruženjem gde su „ista stabla, isti vetar, iste ovce“. Čitaoce od prve stranice prati zavodljiv i često odbojan miris atmosfere u kojoj se nalaze junaci priče (miris mokre vune i pokislih brabonjaka, miris dizela, miris pokvarenog mesa, prženih jaja, sve miriše kao novo, miris vlage i prašine, miris nove krvi i paprikaš). Ovim Vajldova, još jednom, pokazuje opredeljenost da sitnim detaljima ukazuje na važne psihološke i fiziološke promene junaka, i na taj način formira njihove identitete. Jednom kada shvatimo da je glavni narator romana, Džejk – žena (vešto nazvana muškim imenom) i još da je farmer na neimenovanom britanskom ostrvu, „snažna, spartanska žena“ na slabo naseljenom ostrvu izloženom nemilosrdnim vremenskim nepogodama – stvari postaju posve intrigantne ili bar izrazito zavodljive u svoj svojoj sumornosti.

Roman, u prevodu Đorđa Tomića, predstavlja spartanski život junakinje, intenziviran i začinjen sećanjima na teško i tumorno detinjstvo u Australiji, počinje kao svojevrsni triler, a razvija se u jednu snažnu i komplektnu životnu priču.  Sigurnost koju je osećala kada je ugledala kućicu, „zdepastu i belu“, kao komad krede u podnožju tamne padine, svojevrsnu sreću koju joj je ulivala činjenica da neće biti nikoga da je gleda – sve to kao da je ubrzo postalo deo nekog prošlog života, teškog i sumornog. Ispostavilo da idealan život neće ni ovde biti moguć.

Džejk čuva ovce, to čitaocima uskoro postaje jasno, a društvo joj pravi Pas, upravo tako i imenovan. Posao netipičan za ženu, koji ona veoma vešto obavlja, srdačno i s ljubavlju preteći da „će pucati ako uhvati nekoga blizu njenih ovaca“. Meštani koji žive sa njom su već odavno prilagođeni nepovoljnoj klimi, neotesani su i grubi, nespremni da prihvate njenu ličnost, koja je drugačija od tipično ženskog senzibilititeta. Autorka ovim delom ne samo da jasno ističe stav o nasilju nad ženama, već pruža svojevrsnu feminističku borbu za emancipaciju žene, i ravnopravnost i izjednačenost u poslovima kojima se bave i muškarci. Džejk (još jednom obratiti pažnju na muško ime) bira distanciranje, izolovanje, asketski način života koji građani ne mogu da prihvate. Ona je žena koja lako ulazi u pab u kojem viski toče u šoljama, koja ubije kengura da bi ga spasila od mučenja ili ovcu da bi dokazala da ona to može, niko se nije čudio što takvu ženu vide u vunari gde limeni krov zadržava vrućinu i gde smrdi na mokraću i nagorele dlake. Vreme na nemilosrdnom ostrvu prolazi i njeno stado polako se smanjuje, neko ili nešto ubija njene ovce. Time klupko misterije počinje da se odmotava..

image003-928x500Džejk nosi jasne ožiljke iz prošlosti, ali i vidljive fizičke ožiljke na leđima, čiji uzroci i posledice se otvaraju čitaocima postepeno do kraja romana. Radnja u prošlosti junakinje i ova sadašnja odvija se u sličnom miljeu, uprkos geografskoj razdaljini. Ovo je roman vremenskog i prostornog diskontinuiteta u kojem Vajldova na specifičan način prepliće vremenske nivoe priče – smenjujući život na ostrvu i onaj iz ranijeg života (iz Australije), dok pokušava da ga zaboravi, da tešku životnu priču ostavi za sobom i da započne novi život. Takva igra vremena daje romanu besprekoran ritam i neophodnu napetost. Čitav roman pripoveda upravo ove dve priče koje se neizmenično smenjuju po poglavljima – trenutnu situaciju naratorke i njen pokušaj da otkrije šta joj to ubija stado, i priču o njenoj prošlosti i jezivim događajima koji su je naterali na beg.

Njen usamljenički život, koji provodi u društvu ovaca i psa, prouzrokovan je, između ostalog, nizom disfunkcionalnih, patoloških veza sa muškarcima, pa otuda i ovakav naslov. Njima priča deliće svog života, ali samo one deliće koji dolaze u obzir, samo one delove koje poznau svi, koji se primete i shvataju lako. Ono neotkriveno i nepredstavljivo čuva samo za sebe. Buđenje pored njih u istom krevetu postaje nešto uobičajeno. Ne gledaju jedno drugog dok spavaju, kao u filmovima. Ko se prvi probudi, prodrma i probudi onog drugog – „Hej, buđenje“. Takva je veza bila sa Gregom, kao i sa drugim muškarcima. Stoga ne čudi da će ulazak svakog novog muškarca u njen život biti propraćen strepnjom i paranojom koja će oživeti traumatične uspomene na prošlost. A sve češće Džejk oseća želju da bude sama, da nikome ne odgovara, da bude negde daleko gde je niko ne poznaje. I to osećanje i ta potraga se primećuje kroz celu radnju romana.

Ivi Vajld je uspela da sumornu i tešku atmosferu romana razbije duhovitim, britkim dijalozima i opaskama naratorke. Čitaoce upoznaje sa brojnim vrstama flore i faune iz Australije, za čije tumačenje nam je neophodan poseban čitalačko-tragalački senzibilitet. Upoznajemo vrste kao što su: Crni kuravong (ptica pevačica iz Tasmanije), Džakaranda (cvetno drvo tropskih predela), Kurlu (austrijska ptica nalik šljuki), Vombat (kratkonogi austrijski torbar), Padamelon (mali austrijski torbar), Valabi (austrijski torbar srednje veličine), Goana (vrsta velikog australijskog guštera). Humor naginje ka crnom humoru, ali pokazuje intelekt naratorke i time ga još jače vezuje za čitaoca i budi njegovu zainteresovanost i empatiju.

Ono što Vajldovu izdvaja u grupu istaknutijih savremenih pisaca jeste način na koji „uvlači“ svoje čitaoce u priču. Napetost svakom stranicom raste, kao i želja čitaoca da sazna šta je ono što se desilo u Australiji u njenom detinjstvu, kao i šta je ono što noću šeta po njenom posedu. Predstavljena je junakinja koja je, pored svega, željna promene, kao što kaže Oto, jedan od njenih ljubavnika „Mislim da mi treba promena, dok tražim sreću, mogu da sanjam, ulica Šortland“.

Autorka: Milena Kulić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *