Dva čoveka bez imena Lenarda Koena

i njihovi refleksi na (post- ) jugoslovenskoj muzičkoj sceni

ili

O (ne)uspešnom kalemljenju

Onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima.
Branko Miljković, „Poeziju će pisati svi“

I pre nego se, pre pola veka, pojavio njegov prvi album The Songs of Leonard Cohen,1) mogao je da čuje izvođenja svojih pesama od strane Džudi Kolins, Noela Harisona, Čeda Mičela, kao i bendova poput The Enchanted Forest ili Spanky & Our Gang, Hamilton Camp… Tokom godina, njegove su pesme prepevane na poveći broj svetskih jezika,2) što ostavlja utisak da je svaki od autora ovih prepeva želeo svom jeziku, tj. svojim jezikom da podari makar tračak energije zarobljene u dijalektičkom odnosu reči i muzike Koenovih pesama.

Prvi je, (na) srpskohrvatskom/hrvatskosrpskom, Jugoslaviji Koena darivao Arsen Dedić, prepeva(va)jući „It seems so long ago, Nancy“ na svom albumu Kantautor iz 1985. godine pod naslovom „To je davno sad“ – prepev je uradio Nikica Petrak. Ivo Amulić je, na tada već hrvatskom jeziku, 1994. godine Koenovu „Dance me to the end of love“ pevao kao „Sanjaj na nogama“, da bi pet godina kasnije Ibrica Jusić čitav jedan album posvetio Lenardu Koenu, sa prepevima Srđana Depola.

U skorije vreme, Kaliopi je snimila „Hallelujah” (na engleskom), a slovenački kantautor, Matej Krajnc, je takođe posvetio jedan album obradama pesama Lenarda Koena.

To je što se tiče „zvaničnih“, „izdatih“ obrada, gde je Koen potpisan kao autor. Što se tiče nezvaničnih, onih koje se danas mogu naći uglavnom na golemom, globalnom vašarištu video zapisa – u vremenu kada termin „nosač zvuka“ postaje arhaizam i anahronizam – dodajmo još tri izvođenja Koenovih pesama – po svemu sudeći, sve u prepevu Nikice Petraka – od strane Arsena Dedića: „Strančeva pjesma“ / „The Stranger Song“, „Partizan“ / „The Partisan“ i „Ulične priče“ / „Stories of the Street“, koje sve spadaju u ranu, „akustičarsku“ fazu Koenovog stvaralaštva.

Ne tako davno, Kralj Čačka je, u/na svom kutku pomenutog golemog vašarišta, objavio snimak sa koncerta na kom izvodi svoju obradu pesme „Partizan“.3)

Pomenimo i, na kraju, sa albuma Sevdah za Paulu Horvat, obradu Branimira  Štulića Džonija iste pesme, iako su kao autori, na albumu, navedeni „Marly, Zaret“, koji i jesu izvorni stvaraoci pesme, tj. njenog prepeva na engleski.4)

Možda treba poći upravo od ove pesme, „The Partisan“.

Za Arsena Dedića – gotovo doslovno, pritom se trudeći da sačuva metrički obrazac koji je nametala muzika – prepevao ju je Nikica Petrak – snimak postoji na globalnom vašarištu – a veliki Arsen je preuzeo čak i pevanje delova na francuskom, po uzoru na Koena.5)

Ipak, da li zbog velike konkurencije u vidu Arsenovih autorskih pesama, da li zbog činjenice da je šansonjer traumatično doživeo slučajno uništavanje traka na kojima su bili zapisi njegovih obrada Koena – nikada izdatih na zasebnom albumu –  tek, pesma nije postala standardna u Arsenovom koncertnom repertoaru.

Daleko je interesantniji pristup pesmi od strane Branimira Štulića. Kod njega izostaje trenutak prelaska neprijateljske vojske preko granice, kao prvo (They poured across the border). Potom, kod njega se ne javlja trenutak gubitka žene i dece, ali se otvara daleko širi dijapazon mogućnosti gubitka koji je preživeo lirski subjekt – od zemlje do nekoga bliskog – stihom: Kako gordo teku suze. Koenov lirski subjekat sakriva starica, Štulićev – djevojka, jedna u kući, druga u duši, nakon čega obe stradaju. U obe pesme, ujutro su bila trojica, uveče je ostao jedan – kod Koena, to je narator, lirski subjekat, kod Štulića – taj nisam ja. Koenov subjekat nastavlja, ostavlja za sobom mrtve drugove i, zarobljen granicama, provodi život u bekstvu – dosta slično likovima Eriha Marije Remarka u knjigama posle Tri ratna druga – dok Štulićev junak zauvek ostaje, mrtav – Grobnica je javna kuća. Motiv, kod Štulića dodatno pojačan simbolikom čempresa, koji simbolizuje, tj. nagoveštava smrt – što suptilno koristi i Hus Hasanafendić u „Jesen u meni“ – kod Koena, kao i u originalu, izostaje.

Poređenje poslednjeg stiha, pak, možda je najinteresantnije – kod Koena, kao i u originalu, vetar duva preko grobova, ali – sloboda će doći. Onda ćemo izaći iz senki, kaže on,6) dok se Štulić koristi parafrazom stihova Branka Miljkovića: Da l’ će [sloboda] znati da pjeva?7)

U poslednjih godinu dana, na različitim se mestima mogla čuti obrada iste pesme od strane Kralja Čačka, koji možda i najviše odstupa iz kanona, prilagođavajući pesmu u potpunosti svojoj pesničkoj misli. Kod Kralja, kao i kod Štulića, izostaje trenutak „prelaska granice“, kojim Koen otvara pesmu, te radnja počinje in medias res: Kad su hteli da se predam / ja sam hteo da se ne dam / Jer ja nisam broj / Sklonjen sam u stranu. Već je na početku jasno u kom će se smeru kretati Kraljevo odstupanje od kanonske verzije pesme, ako se može tako reći. Ono prestaje biti borba pojedinca, okruženog malom grupom ljudi, protiv okupatora, tj. neprijateljskih jedinica – koje su od originalnih Nemaca, kod Koena postali „oni“, da bi kod Štulića i Kralja već postali, praktično, bića koja se ne oslovljava, koja se ne imenuju, čime je mogućnost poistovećivanja slušaoca sa pesmom daleko proširenija, a pesma biva izvučena iz jednog vremenskog odsečka da se prostire u decenije koje dolaze – već stihom jer ja nisam broj prerasta u borbu za slobodu identiteta, koliko i egzistencijalnu slobodu.

Silom uzeli mi ime / ženu decu nemam / sam sa dvojicom / borim se i idem, drugi katren Kraljeve pesme, kojoj se može pridružiti „tihi stih“ Kuda to idem? U Koenovoj verziji, čoveka se želi uništiti, istrebiti, obeskoreniti – pritom je akcenat na činjenici da je korene, u vidu porodice, već imao – dok se kod Kralja, pre, radi o nemogućnosti, ako se može tako reći, ukorenjavanja čovekovog. Broj bez imena kao da ne može da zasnuje porodicu. Lišavanje imena znači postupno lišavanje celokupnog identiteta čovekovog, pri čemu zasnivanje porodice već prestaje biti institucija utemeljena na bilo kakvom drugom osećanju do dužnosti reprodukcije u cilju opstanka vrste. Subjekat pruža otpor – sa dva čoveka – i ide, ali tiho, za sebe, postavlja pitanje – Kuda­?

Koenov subjekt skriva starica, Štulićev devojka, sklonište Kraljevom lirskom subjektu pruža starac: Starac koji nas je krio / reče dobro biti neće / posle vetrova / ispred nas i u nama / (iza nas i u nama).8)Središnja strofa kao da najavljuje ono što će se dogoditi u četvrtoj, uz huku vetrova koji dominiraju emocijom subjekta, po njegovoj spoljašnjosti i u unutrašnjosti, koji ga donose i odnose u nemir: Jutros bila su tri druga / sad sam sam, a noć je duga / svi su nestali / pod olovnim nebom. Nisko, sumorno nebo koje donosi kišu, praćeno vetrovima koji duvaju i ispred i iza, samo intenziviraju osećanje bespomoćnosti čoveka u dehumanizujućim procesima koje nije u stanju da zaustavi – da li je u stanju i da ih razume, sagleda u potpunosti? – a protiv kojih zna, oseća, ne vidi drugu mogućnost nego da se pobuni.

U zaključnoj strofi, vetar nastavlja da se oglašava: Sa mora vetar duva / i sa groblja vetar duva / svud se smeje smrt / pod zastavom života. Pesma, vrati li se slušalac na njen početak, počinje buntovnički. Ipak, od kraja druge strofe, kada se javlja klica pesimizma, ona se – klica – kreće progresivno i stoga ovakav kraj ne iznenađuje. More, večiti simbol slobode, takođe donosi vetrove koji unose nemir, koji se širi i preko groblja – jedan od retkih stihova koje, zapravo, Kralj Čačka preuzima u celosti iz kanonske verzije – i smeh smrti je neminovnost. Kralju se mora odati priznanje na jezgrovitosti skrivenoj u paradoksalnoj slici poslednjeg distiha, koja otvara čitave spektre značenjskih mogućnosti.

***

Inicijalna ideja rada jeste, možda, bila da se uporedi kako su se na (post-) jugoslovenskim muzičkim scenama adaptirala dva Koenova „čoveka bez imena“, gde bi prvi bio „Partizan“, a drugi Stranac iz „Strančeve pjesme“, tj. Hazarder iz istoimene, obe obrade „The Stranger Song“. Međutim, ma koliko autor uživao slušajući i prepeve N. Petraka i S. Depola, u izvođenju A. Dedića i I. Jusića, dva jugoslovenska klasika, prepevi ovih pesama kao da su ostali na nivou omaža, sa izraženom tešnjom da – ako već ne u prevodu, a ono duhom – ostanu što bliži izvoru, originalu. Jusića se posle moglo čuti kako izvodi neke od drugih obrada Koenovih pesama (Pančevo, 2016. na primer), dok se čini da Koen kod Dedića, iz ranije navedenih razloga, nije zaživeo. Premalo je „arsenovskog“ ili „jusićevskog“ upleteno u navedene pesme.

Štulića se, istina, nije moglo slušati – ili bar ne dugo – kako ovu pesmu izvodi na koncertima, usled činjenice da prestaje biti koncertno aktivan početkom devedesetih, par godina pre nego ova pesma izlazi u studijskoj verziji. Ali ona se savršeno uklapa u korpus njegovog – istina, šarenolikog – stvaralaštva.

Nije li, upravo, motiv palog, razočaranog, ratobornog ili upitanog/zapitanog revolucionara opšteprisutan – eksplicitno ili implicitno – u Štulićevoj poeziji? „Pavel“, potom „’68“, stih koji se odnosi na Kišovu knjigu – polemika koja je nadživela sve njene inicijalne aktere – Grobnica za Borisa, čovječe! A tu su i „Jablan“, „Uradi nešto“, „Tko to tamo pjeva“ „Kurvini sinovi“, „Poljska u mom srcu“,  „Proljeće je 13. u decembru“, „Kad fazani lete“… U tom kontekstu, pesma „Partizan“ služi i kao preludijum, ukoliko uzmemo da se radnja, kao u originalu, dešava od početka Drugog svetskog rata – što je, pak, Štulić donekle možda i izbegao menjajući prve stihove pesme – i kao finale sudbine jednog lika, koja završava 1995. godine, kada je album izdat – iako je, po svemu sudeći, nastala dosta ranije, ali ne toliko, pak, ranije da ne bi govorio o propadanju jednog istog ideala nekoga ko je, poput Štulića – a na stihove M. Vitezovića – znao da točak Mercedesa nije točak historije.

Dete koje odrasta / […] / Polako se pretvara / U hladan čelik/ Novog veka („Bum!“). Ja to ne bih voleo da vidim / Mada gledam i mnogo se stidim („Jesen stiže u naš grad“). Čekić kuje, čelik misli / Ko je bolji nek bolje smisli / Kroz isti prozor gledamo / U različitu stvar („Konac nam je prekratak“). Ka nama dolazi oblak ljut / Gordo nam staje na put / Šta smo imali nestalo je („Još jedan kišni dan“). Pusti da sada promeni juče / Pusti da juče odleti u zaborav / Kad te pitaju kako izgleda jutro / Ti im reci da nisi bila tu („Kako izgleda jutro“). 'ajd' ustani, znam, problemi vole svaki tren / Isto i ja padam sto tri puta na dan / Al' ustajem, kada vidim da smo mi / U slabosti jedno drugom potrebni („Pomoć prijatelja“).

Nije potrebno mnogo napora da se iz navedenih stihova različitih pesama Kralja Čačka pronađu veze sa stihovima u pesmi „Partizan“, koju je isti obradio pre oko godinu dana. Ona je, već sada se može reći, snažno povezana sa ostatkom njegovog stvaralaštva. Može se nadati i pretpostaviti da ona neće tek tako nestati iz njegovog repertoara.

***

Vigerie, originalni autor teksta „La complainte du partisan“ je preminuo 1969. godine. Iste godine, pesmu je, svojom interpretacijom, obesmrtio za generacije koje dolaze Lenard Koen. Nije je preuzeo u izvornom obliku, sa pomalo defetističkim  završetkom, nije priključio još jednu strofu, iako je poznavao francuski original. Promenio je, odnosno, prihvatio je izmenjeni prevod na engleski, prepoznajući u njemu sadržaj koji je duhom blizak njegovom senzibilitetu i pesma je postala integralni deo njegovog stvaralaštva, sinoniman sa njegovim imenom. U tome leži veličina stvaraoca, kada stupa u odnos sa kanonom, sa tradicijom: on ga ne kopira slepo, ne podražava, već osavremenjuje – pa neka se radi i o svega dvadeset pet godina od nastanka dela do njegove obrade, kao u slučaju Vigerie-a i Koena – prilagođavajući ga sopstvenoj poetici, koja je valjana ako se u njoj prepoznaje nerv autorove – pa bio on pesnik, prozaista, slikar, vajar ili scenarista – sadašnjice.

Koen se iznova vraćao tradiciji, prošlosti, kanonu – nazovimo to kako želimo – i izranjao je na površinu iznoseći iz prošlosti ono što je i u njegovo i naše vreme vitalno, živodatno, bez obzira da li je distanca iznosila četvrt veka ili dva milenijuma.9) Od tajnog akorda Davidovog, do sečenja kose Samsonove i Josifa koji traži prenoćište („Hallelujah“, „The Stranger Song“); od „Hallelujah“, preko „Amen“ do Hineni, hineni („You Want It Darker); od Kavafija („Alexandra leaving“) do Frenka Vilijamsa („Tower of Song“); od Vigerie-a do Pola Sajmona („The Sound of Silence“)…

Biće da nije ni lagao ni preterivao kada je rekao da je on mali Jevrejin koji je napisao Bibliju („The Future“).

Autor: Rastko Lončar

FUSNOTE:   [ + ]

1. Iste godine – pomenimo i to – kada su i Bitlsi izdali Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band, a  The Doors i The Jimi Hendrix Experience svoje prvence.
2. Zainteresovani čitalac je dobrodošao da pregleda spisak koji – za sada – zauzima oko pedeset strana zvaničnih obrada Koenovih pesama: https://www.leonardcohenfiles.com/covers-b.pdf (pristupljeno oktobra 2017. godine).
3. Zahvalnost za ovu informaciju dugujemo D. Zaharijeviću, Kraljevom (nezvaničnom) glavnom tumaču.
4. Pesma je, naime, nastala 1943. godine. Reči je, na francuskom, napisao Emmanuel d’Astier de La Vigerie, a muziku Ana Marli, francuska kantautorka ruskog porekla. Hi (Hajman) Zaret je, potom, prepevao tekst na engleski, što je doprinelo popularizaciji pesme. Od tada, pesmu su mnogi obrađivali i uvrštavali u svoj repertoar, s tim što je, vremenom, pesma postala praktično vezana isključivo za ime Lenarda Koena, što uopšte nije retka pojava u popularnoj kulturi (niti nužno mora biti negativna, za razliku od, na primer, učestalog verovanja da je Goran Bregović autor proročkih stihova „Ko ne sluša pjesmu / slušaće oluju“). U slične pojave, kada obrada stekne popularnost veću od originala, možemo uvrstiti i obradu „Hurt“ Džonija Keša, „Hey, Joe“ Džimija Hendriksa, Prislijevu „Hound dog“, Kleptonovu „Cocaine“, izvođenje „The Man Who Sold the World“ od strane Nirvane i tome slično.
5. Pritom, nije zgoreg primetiti da je Koen, što se tiče originalnih stihova pesme, na francuskom, to jest, snimio prvu, treću i četvrtu strofu, dok je drugu, koja u originalu glasi: „Personne ne m’a demandé / D’où je viens et où je vais / Vous qui le savez / Effacez mon passage“ (u slobodnom prevodu: Niko me nije pitao / odakle dolazim ni kuda ću / Vi, koji to znate / sakrijte mi trag). Istu strofu ni Štulić ne uključuje u svoju obradu, što sugeriše da se, prevodeći i prilagođavajući tekst, ipak vodio Koenovim primerom.
6. Nije zgoreg ni primetiti to da poslednji distih originala zvuči: On nous oubliera / Nous rentrerons dans l’ombre, tj. Bićemo zaboravljeni / Vratićemo se u senku, što je Zaret, u svom prevodu, adaptirao. Ovakav bi završetak pesme dao mogućnosti za otvaranje čitavog niza pesama.
7. Zaključni stihovi pesme „Poeziju će pisati svi“. Na njih je, rugajući se liku oca, odgovorio dr Nele Karajlić, u pesmi „Od istorijskog AVNOJ-a“: Sloboda očigledno nije umjela da pjeva, čime je završena jedna, bezmalo bizarna, komunikacija između Branka Miljkovića, Branimira Štulića i Nenada Jankovića, u još jednom dijalektičkom sudaru istorije i poezije na Balkanu.
8. Ne deluje sasvim proizvoljan ovaj odabir. Starica može predstavljati majčinsku brigu čoveku koji je ostao bez porodice, devojka ljubavnu ili seksualnu utehu čoveku čiji je gubitak nesaznatljiv, dok starac može biti nosilac iskustva, naročito ako se u obzir uzmu njegove reči. On jedini ne strada – bar ne eksplicitno – možda upravo zbog znanja kako treba opstajati.
9. Kod nas, iako se radi o različitim žanrovskim pristupima muzici, jedan od retkih autora koji je u ovolikoj meri ponirao – što u davnu, što u skoriju – prošlost, jeste već pominjani B. Štulić, kod koga se komunikacija sa prošlošću odvija od Heraklita do Roling Sto(u)nsa.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *