Društvo koje postavlja mnogo pitanja

Iščuđujemo se. Svakodnevica jeste burna. Jedna od najvećih istina je da je život težak. Promene su jedina konstanta. I preokreti. Oni su nešto kao njihova podvrsta. Najjednostavnije je reći da je to blizak rođak promeni, treće koleno. Doduše, izrazito podmukao i perfidan, što ne važi za promenu. Pritom, nikada se ne najavljuje. Upada u sred noći, prišunja se, viri iza ugla, čeka priliku da se i najmanje opustiš, te da tvoje mišiće napusti neprijatan grč a preplavi ona dobro poznata toplina i mekanost, čija je gospodarica razbibriga. Kratka, vrlo.

Zamišljam pitanja kao balone. Različitih su boja i materijala…oblika. Svaki balon imaju svoju iglu, tj. odgovor. Neki ljudi misle da dati odgovor na svako pitanje isto je što i znati, dok drugi misle da postavljati mnoga pitanja i to često činiti znači, takođe, znati. Rekla bih da ni jedni ni drugi nisu u pravu. Lako ih je raspoznati. Prvi jedva dočekaju da im neko postavi makakvo pitanje. Znate, ovako kreće: „Kako ste danas?“ Zatim, sledi odgovor: „Poprilično dobro. Od jutros sve teče po planu, nadam se da ništa neće narušiti ovaj sklad. Da si me srela juče, ne bih se mogao pohvaliti dobrim raspoloženjem. Poseta zubaru se odužila… Na sastanak sam zakasnio, naravno. Ma, čak i kad sam došao… ne pitaj me. Obraz mi je celo veče bio zakrivljen, a sir je nalazio uvek put na strani gde je zub popravljan. Fuj…“ Baš tako. Druge interesuje kuda idete na letovanje, koliko je koštao aranžman, zbog čega niste izabrali drugo mesto, zbog čega baš avionom kada može da se sruši i kojeg dana ćete se razboleti na vašem putovanju… I da, postoji još jedno, da li biste radije da vam se avion sruši u Egejsko ili Jonsko more. Ima tu i filozofskih rasprava, zapitkivanja, nabrajanja svih planina koje znaju, sasvim slučajno i nonšalantno ih provlačeći kroz bezazlene rečenice. Uglavnom pružim tišinu i shvate je veoma rečito. Pojedini, naravno.

Nikada nećemo prestati da se čudimo. Valjda je to uobičajeno za nas, kao vrstu. Ali, koja je njegova svrha? Jednog starca takođe je moguće iznenaditi. Ugledaćete ga kako se iščuđava. Moja neiscrpna zanimacija i izvor začkoljica, koje golicaju moju ljubopitljivost, jeste istraživanje u svetu reči. Taj svet sam za sebe ne postoji, niti može postojati. Prožima ljudske. Čovek misli u rečima i sve što čini može njima imenovati. Jedan od razloga takvih mojih istraživanja jesu vožnje. Vožnje autobusom i automobilom, naročito, nekada je odviše mučno trpeti. Stoga, uvek isto odlučim. Provešću je govoreći, neprestano govoreći i analizirajući sve što izustim. U autobusu ne govorim uvek, razume se, jer nekada me zadesi i nesreća da bude skoro sasvim prazan. Tako ja govorim… Samo govorim. Obavezno propustim reči sagovornika da se izmigolje i žurno pobegnu kroz malko otvoren prozor, tek jedan centimetar, jer tako je sasvim prijatno. One se izgube sa vetrom, ali često mi se čini da je tako najbolje za njih. I za druge, dobro… Ne treba doživeti ovo kao savet. Treba slušati sagovornika, jer samo tako on to i postaje. Svako vas nečemu može naučiti. No, beskrajno je zabavno iznenaditi sebe. Samo, pustiti misli da nadolaze, rastu. Pustiti i cvetove i korov da nađu put do usta. Češće se odlučujte za cvet. Zbog drugih, a samim tim zbog sebe.

Ljudi su izvori pitanja. U nedostatku odgovora, postavljaju ih isuviše. Svoje neznanje zatrpavaju čuđenjem. Mnogi bi veliki deo svoga života prećutali, kada ne bi postavljali pitanja. Egzistiraju u svetu reči i ta pitanja, koja su odevena u drugačije ruho. Kamuflirana su u konstatacije, koje nesigurno i kolebljivo biće mogu zbuniti i usisati u mračan kovitlac  njihovih optužbi, osuda i opet, čuđenja. Dakle, ne postoji zaključak. I kada bi postojao, bio bi najmanje o tome da ne treba postavljati pitanja. Prava problematika nalazi se u tome da niko nikad ne pita ono što ga zaista zanima.

Autorka: Una Martinović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *