„ДОЛИ СИТИ“ – ГРАД НЕМИРА

Роман „Доли Сити“ ауторке Орли Кастел-Блум из 1992. године ушао је на листу УНЕСКА у категорији репрезентативних књижевних дела. Године 2007. номинован је за листу десет најзначајнијих романа од оснивања државе Израел.

Орли Кастел-Блум је рођена у Тел Авиву 1960. године у породици египатских Јевреја. Њен отац је, као и отац протагонисткиње романа, радио као службеник у авио компанији. Објавила је једанаест књига прозе и једну књигу за децу. Живи у Тел Авиву и предаје креативно писање на Државном универзитету. Године 1999. проглашена је за једну од педесет најутицајнијих жена Израела.
Наслов „Доли Сити“ упућује на место радње романа – град хаоса, немира, депресије, ружноће, а како се роман развија, и поприште рата. Главна јунакиња романа уклапа се у овакво место и представља његово живо обличје. Њено име је Доли, она је докторка у тридесетим, а њена дубока поремећеност и суровост кроз цели роман непрестано запањују. У свом стану – лабораторији она експериментише на животињама на најбизарније начине, али када пронађе кесу са бебом у колима човека кога је управо убила, у њој се буде нови инстинкти, а њено лудило добија нове видове. Бебу назива „сином“ и почиње бивати опседнута покушајима да га сачува од свих потенцијалних болести и опасности. Дете сецира, отвара, оперише, али док мноштво људи и деце умире пред налетом њеног лудила, њен „син“ преживљава.

Роман је подељен у четири дела, а поглавља нису обележена бројем или насловом. Кратка су, и означавају тек брзе прелазе из једног стања у друго, са једног догађаја на други. Роман је написан у ја-перспективи. Време радње се мери годишњим добима, а некада и конкретним временским јединицама, али с обзиром на стање главне јунакиње, на њене рупе у сећању и поремећаје свести, проток радње не може се поуздано и прецизно пратити. Ауторка пише глатко, снажно и не либи се употребе псовки или ласцивних речи. Оне пак нису честе, као ни сцене секса, које, и кад су присутне, бивају праћене сценама насиља и умирања. У месту које главна јунакиња назива „огромним гробом“, секс као извор ужитка или новог живота обесмишљава се и прелази у своју супротност, па су стога и тако честе сцене абортуса и мртворођенчади.

У делу је приметна употреба симбола из Библије, односно из Старог завета, који су некада присутни тек на нивоу финих поређења или суптилних метафора, а некада јасних алузија на саме Јевреје. Главна јунакиња је Јеврејка што се најснажније истиче у неколико делова где се открива заправо наличје те чињенице – када умисли да треба да пресади сину бубрег, она одлази у Немачку да га украде. Верује да тако чини чак и добру ствар, а при том страда десетине беба. Такође, када од ствари у својој торби начини експонате и изложбу „Форте Депрессионе“, помиње се згажена рука са нацистичким бројем. Она објашњава купцу да је то рука учитељице коју је мрзела јер се због ње стидела што нема никога ко је прошао Холокауст. На тај начин се пружа једна нова перспектива за посматрање јеврејског наслеђа, провокативна и узнемирујућа.
Један од лајтмотива романа „Доли Сити“ јесте канцер. Отац главне јунакиње је умро од ретке врсте канцера изазваног азбестом на његовом радном месту, и без обзира што се то нигде експлицитно не говори, то постаје један од покретача страха који прераста у манију. Ефектне су и сугестивне слике у којима ауторка приказује халуцинације своје протагонисткиње. Доли види канцер на свакој живој и неживој ствари, он непрестано прети, расте, множи се. Без обзира на њену суровост, и хладнокрвност која се готово непрестано манифестује, она има потребу да то свеопште надирање рака заустави и људима помогне. Еволуција њеног лика, фазе њеног психичког клонућа, и развој самог романа, може се огледати управо у Долином односу према раку. Она лечи свог малог сина од непостојећег рака сигурности ради; опсесивно види рак и на дрвећу, на аутима, а покушава да лечи људе чак и дрогирајући их на улици; мири се са тиме да не може свима да помогне; при крају развија схватање да она има управо рак душе. Оваква промена у односу према болести од које докторка, како се на почетку помиње, покушава и да нађе лек, могла би одговорати и подели романа на четири дела.

Морбидност у роману умекшана је необичним хумором и иронијом, па су тако и бирократија и процедура тек уличне банде које владају градом. Бебу назива „сином“ како би, ако га икад назову кучкиним сином, могао батинама дупло да узврати. А истог тог сина у једном тренутку и пита: „Ти би да се лудираш на рачун моје неуравнотежености?“. Хумор је мрачан, сличан лудилу кроз које пролази Доли. Такав хумор производи шок, који у једном тренутку прелази у згроженост, а већ у другом у смех. Распони оваквог хумора обухватају и слике Долине поремећене свести, али и слике саме стварности, у таквој мери да роман изазива појаву низа питања: где су границе лудила? Да ли лудило може уопште имати границе? Да ли је стварност ван тог лудила, или само један од његових нус-ефеката?
У радњи романа која се протеже на године, чак и деценије, није присутно мењање само главног лика и њеног психичког стања. Видно је одрастање сина, као и мењање самог града, који Доли, без обзира на сва путовања и лутања, никада сасвим не напушта. Њено лудило управо сраста са ратним лудилом града, надовезује се на њега, допуњује га, објашњава се њиме. Више пута истицана ружноћа и збрка града сада бива још бруталнија, још одвратнија. Син који у тринаестој години добровољно одлази у војску подвлачи бесмисао рата који продире у све поре друштва. Управо таква ратна стварност јесте она која би се могла назвати „нус-ефектом“ лудила, његовом последицом, или можда – дубљим узроком? Син, дете напуштено и пронађено као Мојсије, рањаван је, мучен и сечен – попут целог израиљског народа – али је успео да преживи. Успео је да преживи и рат. Индикативно је што је на његовим леђима урезана карта Израела чије се границе мењају чак и на његовој кожи. Он је пун рана и ожиљака, али одлучује да се не враћа у прошлост, већ да се бори са новим пошастима.

На самом крају мајка допуњује алегорију сина као целог израиљског народа – она зна да после свега што је проживео „метак или нож у леђима нису нешто са чим он не може да се избори“. Тако наставља да живи и син, и Израел, али и роман „Доли Сити“, неисцрпан у питањима којима интригира и дан-данас и у читалачким перспективама које изнова и изнова отвара. Изазивајући запитаност над судбином главне јунакиње Доли, овај роман изазива и запитаност, донекле и забринутост, над општечовечанском судбином. Једно од решења које ауторка нуди, у свету болесном од лудила и канцера, јесте неодустајање од борбе и спремност да се упркос свему оздрави и – живи.

Ауторка: Сања Веселиновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *