Dolar za (jermensku) kulturu

U jednom od svakodnevnih putovanja autobusom, imala sam priliku da razgovaram sa sredovečnim, vrlo uspešnim biznismenom iz Kragujevca koji u Srbiji nije bio preko četrdeset godina jer je sve to vreme živeo u Mičigenu (Kanada). Naš razgovor je počeo njegovim izvinjavanjem zbog uznemiravanja središnjeg dela autobusa, pošto je vrlo glasno pričao telefonom sa nadređenim, po svoj prilici prvim čovekom Simensa. Taj ugledni poslovni čovek je poliglota – kaže priča šest jezika. Imala sam čast da čujem tri – srpski, engleski i nemački. To da zna toliki broj jezika mi je priznao nakon što sam mu na njegovo pitanje: “Kako se na engleskom kaže: Živim u selu pre Vrbasa“, rekla da ne znam kako se kaže selo jer sam prespavala tu lekciju (slučajno baš tu nisam). Međutim, iznenada sam dovela u pitanje svoju budnost jer mi je sagovornik Amerikanac izgovorio prevod problematične reči koja je dobila neki čudni francuski prizvuk sa kragujevačkim akcentom.

 Dakle, imala sam čast da čujem okrnjene, siromašne, tužne verzije srpskog, engleskog i nemačkog jezika. Pritom, to ne zaključujem jer studiram srpsku književnost, engleski znam na zadovoljavajućem nivou, a i verujem da konstanto ponavljanje „ja, ja“ nije ekvivalent znanju nemačkog. To je mogla zaključiti svaka osoba iz tog autobusa koja zna da broji do pedeset jer je to fond reči koji je iskoristio u sva tri jezika u periodu od četrdeset minuta.

Njegovi životni uspesi su sledeći: radi u Simensu, putuje često iz zemlje u zemlju jer to posao iziskuje, ima porodicu – ženu, sinove, ljubavnicu (neophodno zbog čestih putovanja), ima novce koje prosečan pošten čovek u Srbiji može zaraditi za četiri života, pod uslovom da je u jednom životu bio tajkun. Ostvario je svoj američki san, njegov život je stalni moving, može slobodno da vozi putevima kao što bi voleo Pipo Fink, junak Dubravke Ugrešić. Zaključio je da je život u Srbiji neprofitabilan (koristim njegovu reč) jer je ovde čovek do dvadeset sedme godine bez nečujnog automobila, stana i nekoliko „ekonomskih jedinki“, tj. dece. Ovde čovek ne može da upiše kao njegovi sinovi „fakultet na koji se ide samo posle – podne“ u istoj dvadeset sedmoj godini, što je kako kaže izuzetno practical, pošto tada već imaju dovoljno debele džepove da bi kupili najnoviji apple – ov tablet koji bi držao pažnju njihovoj deci dok se tata ne vrati sa fakulteta, pardon koledža. Sreća pa će se tata brzo vratiti zbog dodatnih konjskih snaga BMW-a.

Ovde smrtnici u dvadeset sedmoj godini često putuju autobusom ili vozom do željenih destinacija, a besmrtnici u svom džepu nose sveže napisan “Dnevnik o Čarnojeviću“ i „Mansardu“. Ovde se materijalna situiranost gradi vremenom, radom i zalaganjem, a ne rođenjem. Ovde se bar zna da Kalemegdan nije Petrovaradin, da Skadarlija nije u Novom Sadu (sagovornik Amerikanac to ne zna). Možda se i zna da su u njoj pili Đura Jakšić, Žanka Stokić, Laza Kostić, Anton Gustav Matoš, Tin Ujević, Rade Drainac, Gustav Krklec…  Možda se zna.

Počinjem da sumnjam da se bilo šta zna osim energičnog, ustreptalog i strastvenog brojanja papirnih novčanica jer svakodnevno ostajemo šokirani pred neprepoznavanjem elementarnih činjenica i nepostojanjem razuma u postupanju, po svoj prilici, naslednika sagovornika Amerikanca.

Jedan od događaja koji to potvrđuje jeste uklanjanje spomenika jermenske porodice Čenazi iz centra Novog Sada, sa ugla Železničke ulice i Bulevara Mihaila Pupina, radi izgradnje trinaestospratnice.

Istorijski posmatrano, ovakav pokušaj uništavanja svedočanstava o novosadskim Jermenima nije nov. Jermenska tradicija i vera su narušene i 1963. godine, kada je obnovljena jermenska crkva srušena zbog, kako se tvrdi, urbanističkih razloga, mada se vrlo lako može verovati da su razlozi bili i ideološki. No, da se osvrnemo na sam početak – dolazak Jermena u Petrovaradinski šanac, tj. današnji Novi Sad. Pisano svedočanstvo o ovom događaju nam pruža letopis jermenske crkve, koji je sa jermenskog preveo na latinski monah Josif Vartan, monah reda Sv. Antonija:

U avgustu leta gospodnjeg 1739, kada su Turci Beograd već osvojili bili, mi Jermeni ostavismo Beograd i pobegosmo ispred varvarskih vojski, zajedno s našim misionarom Jakovom Erzerumskim, kaluđerom jermenskog manastira u Mlecima, i došavši ovamo, nastanismo se u Novom Sadu, preko puta Petrovaradina.

Nekoliko desetina Jermena su, uz odobrenje rimokatoličke arhiepiskopske vlasti, 1746. podigli crkvu Sv. Grgura Prosvetitelja. Među prvim priložnicima je naveden Jovan Čenazi. Ova crkva je prvi put srušena u bombardovanju 12. Juna 1849. kada je artiljerija s Petrovaradinske tvđave uništila skoro sve zgrade u Novom Sadu. Obnovljena je dvadeset i sedam godina kasnije. Za ovaj plemenit čin je bila zaslužna Marija Trandafil (darovala je 93.500 forinti), ali treba istaći i da su unutrašnje opremanje crkve potpomogli novosadski katolici koji su zbog gradnje crkve Imena Marijina odlazili na misu u ovu crkvu (navođenje Ljiljane Lazić, autorke knjige Jermenska crkva u Novom Sadu – izbrisana baština)

Pomenute 1963. komunustički režim ovu svetu građevinu ocenjuje kao „bezvredno arhitektonsko delo“ i ruši je zbog ometanja urbanističkih ideja. Zvuči poznato, zar ne? Naime, da bi se izgradio tadašnji Bulevar Maršala Tita, današnji Bulevar Mihaila Pupina, crkva je morala da se sravni sa zemljom. Na mestu nekadašnjeg groblja su postavili spomenik porodice Čenazi, a danas soliter dobija prednost.

Nedavno uklonjeni spomenik porodice Čenazi je predstavljao jedini autentični jermenski spomenik na području grada. Pre njega je nestala crkva, parohijski dom i groblje. (Ostaci nadgrobnih ploča su ugrađeni na samom ulazu Dunavskog parka, u blizini spomenika Đuri Jakšiću). Spomenik je sagrađen od belog mermernog bloka, visine metar i po. Na gornjem delu spomenika je prvobitno bilo postavljeno šest kamenih ljudskih lobanja, od kojih su ostale samo tri. Na samom vrhu su isklesana četiri spojena srca, a njima je na staronemačkom isklesana poruka o večitoj ljubavi i razumevanju. Na blokovima, sa svake strane su isklesana imena osoba čiji su ostaci bili pokopani pod njim. Tu je bila Franciska Klara Tomanović, Simeon Đorđi Čenazi i njegova supruga Marija.

Da smo pitali sagovornika Amerikanca šta misli o svemu, verujem da bismo dobili odgovor poput ovog: Lepo je što vidim da Srbija napreduje. Soliter donosi money. Onda bi dao dolar da simbolično pripomogne izgradnji (Dolar sam dobila na kraju razgovora; o mogućim razlozima tog postupka drugom prilikom). Zabrinjavajuće je što želimo da postanemo sagovornik Amerikanac – osoba kojoj svojoj deci svesno ukida mogućnost poznavanja jezika i kulture ove zemlje, osoba koja beži da bi isključivo ostvarila materijalno blagostanje, a nije svesna da bogatstvo nije samo u novcu. Želimo da budemo osoba koja srpski zaboravlja, a druge jezike ne zna. Ograničavanjem reči, ograničavamo svet i onda ne vidimo, kao u slučaju Jermenske crkve i spomenika, ono što je očigledno.

Dobijeni dolar ću proslediti. Možda uspemo da kupimo osvešćenost. Možda shvatimo da je potrebno da cenimo tuđu prošlost da bi drugi cenili našu. Možda poštovanjem osveštanog tla dobijemo mogućnost da se svetom približimo, umesto što se trudimo da bežimo od njega, kao od nečastivog.

Autorka: Mina Kulić

One thought on “Dolar za (jermensku) kulturu”

  1. Odličan tekst. Moj otac je odrastao u dvorištu te Jermenske crkve. Čak su ga zvali kad je trebalo rekonstruisati spomenik, on se setio nekih reči koje su tu nedostajale, jer se stalno pored njega igrao.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *