Додирнути нечије тело својим умом – о чему нам то Ленард Коен пева?

(поводом пола века од објављивања уметниковог првог музичког албума Songs of Leonard Cohen)

Када је пре непуне три године требало да напишем своје прве редове о стваралаштву Ленарда Коена, у чији сам свет ступила посвећено и силовито, без жеље да икада из њега изађем, дочекала ме је душевна и стваралачка апорија чија снага не бледи и ове ноћи када поново, са значајним поводом на уму, нижем мисли о канадском уметнику; дочекала ме је заправо иста она збуњеност што колеба биће између, са једне стране, изразите тежње да се што више каже о ономе који песковитим, тихим, мудрим гласом комуницира са језгром ствари, и свести, са друге стране, о немогућности сагледавања целовитости његове уметничке праксе и свих далекосежних праваца њеног простирања. Свој текст о Коену сам, пре нешто мање од три године, започела параграфом: „Причали су ми о човеку / који речи изговара тако лепо / да ако им само помене име / жене му се саме дају“, стихови су којима Леонард Коен отвара „Песму“ из збирке Хајде да поредимо митологије (1956). Иако се, како истиче у једном интервјуу, у својим бројним, самотним ноћима бескрајно смејао репутацији шармера и миљеника жена, наведени стихови, упркос чињеници да указују на особину друге, неименоване особе, рефлектују, попут огледала, управо лик свог творца. Личност овог песника и романописца блиставог реторског дара испрва се обзнанила као отелотворење познате Отелове беседничке вештине захваљујући којој Дездемона пада у љубавни жар. Недуго потом, када је песник Коен посегнуо за гитаром пожелевши да забележене речи преточи у мелодију, његова фигура испољила је и своје орфејске црте најевидентније у, за антички свет својственој, синтези лирске поезије и музике. Коенове песме, међутим, премда лишене милозвучног и раскошног орфејског гласа што је Канађанина јеврејског порекла деценијама чинило несигурним и малодушним у погледу своје извођачке ефективности, највише су орфејске због свог искреног тона, непатворене осећајности, због дубине у којој се певање као неопходност зачиње и због дубина до којих то исто певање у другим бићима допире.”

Упркос склоности да критички, крајње немилосрдно испитујем, и кад год је потребно ревидирам, сва запажања које сам поводом било које теме икад забележила, чини се да се наведени пасус и сада одржава својом језгровитошћу, истинитошћу спрам Коеновог лика и дела и складом између онога што се мислило/осећало и начина на које се то унутрашње меандрирање рефлексија и емоција језички уобличило. Оштроумна, ингениозна једноставност Коенове поезије, његово реторско умеће, орфичко завештање које песник својим искреним, истински дубоким певањем испуњава, харизматичност и козерски дар – сва поменута својства и данас, када је ствараочева лабудова песма, најзад, у виду албума You Want It Darker начињена, фигурирају као кључна обележја његове уметничке и животне путање.

Све је, међутим, почело 1967. године албумом Songs of Leonard Cohen, тим стожером целокупне Коенове уметничке делатности, прецесијом његових опсесивних тематско-мотивских чинилаца и индикатором потоњих специфичних лингвистичких квалитета заснованих на тајновитој једноставности, снази погођеног израза, хуморном и медитативном тону. Једна од Коенових карактеристичних црта – спој религије и љубави према жени – запажа се већ у песми Suzanne којом не само да албум почиње, него се и читава Коенова каријера под њеном егидом бокори и сазрева. Иако подразумева емпиријску укотвљеност – јер пева о Сузан, жени Коеновог пријатеља, која је заиста живела поред реке у монтреалској луци, носила половну гардеробу и хранила га чајем и наранџама, детаљи из Коеновог живота само су повод за књижевно преосмишљавање, далеки одсјај стварности развијан у пољу лирске имагинације и етерниран у уметничко дело. Кроз три строфе низане у спорој, спокојној, репетитивној мелодији, описи начина на који је лирски субјекат проводио време са Сузан, њихове ритуалне шетње уз обалу над којом бди статуа Богородице („our Lady of the harbour“) са монтреалске цркве Нотр Дам де Бон Секур (фра. Notre Dame de Bon Secours) смењују се са сликама Христа, замишљеног, усамљеног, напуштеног на крсту („lonely wooden tower“). Мотив воде и ентитета који су јој блиски представљају кључну спону за разумевање односа међу напоредним лирским љубавним и религиозним призорима. Топос воде не само да се везује за фигуру Сузан која живи поред реке, успева да лирског субјекта, увереног да не може да јој пружи љубав, усклади са својом таласном дужином и тако му захваљујући шуму реке пренесе поруку о љубавној предодређености, него се исти мотив воде и њој иманентних наутичких појава запажа као осовина песничке слике изразите религиозне провенијенције. Именовање Христа морепловцем који хода по води директна је алузија на пасаж из Јеванђеља по Матеју у којем Христ иде по мору и доноси помоћ апостолима чију је лађу захватила бура;1) истовремено мотив морепловаца подједнако асоцира поменуту монтреалску цркву чија је статуа Богородице означена као Stella Maris, заштитница бројних досељеника што су прелазили Атлантик како би досегли тло нове, прекоокеанске Француске.

Песнички стихови о Христу који је, сасвим сигуран да га само дављеник види, људе прогласио морепловцима све док их море не ослободи поновна је алузија на библијску причу о спасењу апостола на мору, о неопходном истрајавању у вери током овоземаљске, тегобне пловидбе не би ли се захваљујући том непосустајању непрекидно чувала веза са Христом и земаљско путовање, коначно, разрешило царством небеским. Најинтензивнија контактна тачка између фигуре Христа, који самотан тоне попут камена испод површине наше мудрости, и лика Сузан остварује се посредством мотива огледала којег вољена жена држи и његове води аналогне, одражавалачке природе: баш као што Христ спасава своје ученике на мору, тако и Сузан спасоносно делује на лирског субјекта на копну; баш као што лирски субјекат жуди за окрепљујућом, животодавном водом иманентном Христовом бићу,2) тако тежи и ка водама реке која евоцира Сузан. Овим се тесна блискост између љубави према жени и религиозних осећања у песми не исцрпљује: варијације рефрена у којем лирски субјекат најпре жели да путује са драгом и да јој верује, да би затим своја стремљења управио ка путовању са Христом и вери у њега, указују заправо на истоветну суштину љубавничке и религиозне сфере будући да обе почивају на ирационалности, имагинацији, потпуном предавању и силовитом уздању – у оба случаја „you want to travel blind.“ Варијабилност последњег стиха рефрена додатно оснажује преклапање религиозних и љубавничких заноса наглашавајући њихову повратну спрегу: када лирски субјекат додирује тело вољене жене својим умом, када потом и Христов ум дотиче тело лирског субјекта, да би, најзад, и ум драге предузео исти потез, тада се заправо оцртава замишљена кружна линија која, по својој природи лишена почетка и краја, укида сваку разлику између љубави према жени и љубави према Христу, између овоземаљског и божанског. Па ипак, када Коен пева о додиривању нечијег тела својим умом, шта се тиме у ствари казује?

У потоњим музичким композицијама и другим лирским творевинама Коен је у великој мери истицао плотску димензију љубави посредством које се досеже стање готово божанске милости, апсолутна хармонија и утапање у виши поредак ствари: „У знојавом, страственом, опсценом загрљају, у бајној моћи његовог расточеног времена, усред таквог загрљаја нема разлике нити граничне линије између духовног и профаног. Ово сагласје се, макар у мом случају, постиже пре кроз профано него кроз спиритуално. Управо то је портал, то су врата што воде ка срцу целе ствари. У том моменту не постоји раздвајање духа и тела, не постоји сукоб, нити је икада постојао. Тада се све разрешава.“3) На исказивању еротских искустава религиозним дискурсом, на тој апартној концепцији светости заснованој на ставу да је тело ослонац духовном, његово материјално упориште, те да се Дух налази у сваком телесном бићу „čineći svetim čak i ono što je nisko“,4) Коен је изградио целокупан роман Дивни губитници и већину својих љубавних песама. Мада на извесним местима у песми Suzanne постоје врло крхке слутње телесног додира, прилично непоуздане и херметичне (лирски субјекат истиче да су он и Сузан љубавници, али да је провео ноћ крај ње (beside her), а не са њом (with her) што је деликатна, али значајна семантичка дистинктивност), суштински отворени, конкретни еротски апели у овој песми не постоје. Све се одвија на равни наговештаја, мистичне, дисперзивне, али изванредно постојане и јаке блискости која кулминира стихом о додиру тела вољене особе умом, зачуђујуђе сличног поетским речима Црњанског „мишљу том сам те додирно.“5) Колика је само љубавна кохезија, концентрација чежње и интуитивности потребна да би се уопште оваква врста етеричне, спиритуалне везе произвела! Ако изказ волим те, непатворен и неоптерећен погрешним разлозима и намерима (какав он у свом истинском, есенцијалном облику увек и јесте), означава пуноћу и целину, онда додиривање нечијег тела умом/мишљу, како пева Коен, али и Црњански, представља пуноћу изнад пуноће, целину изнад целине, ултимативни израз љубави, њену метафизику остварену урањањем, мимо свих рационалности и мишљења, у мистичне просторе што су thousand kisses deep.

Стварносна утемељеност својствена песми Suzanne присутна је и у песничкој творевини Sisters of Mercy: она је настала након што је Коен срео две жене Барбару и Лорену у једној снежној олују у Едмондтону у Канади и позвао их у своју хотелску собу. Иако заснована на реалној платформи, песма својим узвишеним тоном и значењским преливима прераста у метафору спасења – Коенову опсесивну тему, у слику две жене које, попут древних свештеница, доносе помоћ, утеху, милост и, најзад, песму: „седео сам у фотељи и гледао их како спавају. Знао сам да су ми нешто даровале и, све до тренутка док се нису пробудиле, писао сам песму, а онда је завршио и њима отпевао.“6) Тема спасења на снази је и у песми Teachers која се заснива на константној потрази песничког субјекта за смиреношћу духа, за „учитељем срца“ чија ће појава окончати низ пораза, падова, мучних лекција и варљивих животних стаза. Сличну туробну атмосферу, стање душевне дезоријенисаности лирског субјекта и растројеност међу поларностима („one hand on my suicide, one hand on the rose“), што је већином узроковано Коеновим тешким, раним данима у Њујорку, дочарава и песма Stories of the Street.

Принцип кружнице, цикличног поимања догађаја и времена који су евоцирани у финалним стиховима рефрена песме Suzanne подједнако су на снази у поетској творевини Hey, That’s No Way To Say Goodbye: благим, топлим, интимним тоном лирски субјекат осећа потребу да се сећа тренутака сагласја и радости са вољеном особом, а не жалосног љубавног растанка, којег покушава да осмисли кроз постулат вечно враћања истог („many loved before us, I know that we are not new / In city and in forest, they smiled like me and you“) и вечне, макар и у траговима присутне, а током времена варијабилне компатибилности са особом која одлази: „Walk me to the corner, our steps will always rhyme / You know my love goes with you as your love stays with me / It’s just the way it changes like the shoreline and the sea.“ О љубавном краху и поновном окретању животног круга сведочи и песма So Long Marianne, инспирисана највећом Коеновом љубављу Норвежанком Меријен Илен коју је упознао на грчком острву Хидра и којој је у песми пожелео тако сентиментално, нежно a-dieu да сам растанак постаје зачудно прекрасан моменат којег би, противно свакој логици и здравом разуму, безмало свака женска особа пожелела да јој се догоди: „Now so long, Marianne / it’s time that we began to laugh / And cry and cry and laugh about it all again.“

Величање свемоћи жене која, захваљујући својој свеприсутности и опчињавајућем дејству на лирског субјекта, у многоме прераста у симбол Велике Мајке (у песми One of Us Cannot Be Wrong), као и помирено, лежерно истицање сопствене ефемерности у животу потенцијалне љубавнице, што је на снази у песми Winter Lady, подједнако су значајне особине овог Коеновог албума које истовремено фигурирају као круцијална ствараочева поетичка упоришта. У песми The Stranger Song, која описује прилично узнемирујућу, деструктивну страну љубави, лирски субјекат тврди да је одувек био странац („I told you when I came I was a stranger“) и да никада није имао тајни дијаграм који га транспонује у саму срж ствари („please understand, I never had a secret chart / to get me to the heart of this / or any other matter“). Поглед на целокупно Коеново дело, извођење крајњег биланса његових величанствених стваралачких прегнућа, све његове песме чија умирујућа, блажена продорност уводи у стање атараксије чак и онда када о тамним догађајима говоре, сви концерти толико налик религиозним искуствима, ритуални и свечани, измичу ослонац овим раним, дефетистичким стиховима о удаљености од света и непознавању тајног пута до суштине човека и ствари. Музичар и песник Коен, делајући у непрестаној милости речи, инспирације и Творца, одувек је проналазио – и у тој дисциплини пандана му нема – тај secret chart, ту пречицу за дијалоге срца и еквилибријуме духа, узицу чијим се повлачењем непогрешиво, попут цвета лотоса, остварају душе његових поклоника. Запитаност из наслова текста о чему то Коен говори када у творевини Suzanne пева да се нечије тело може додирнути умом тако се окончава у коначној спознаји: сви Коенови записани редови, блистави резултати његових осећајних и мисаоних потреса, остваривалали су увек само један ефекат – додиривали наша тела, и срца, његовим умом.

Ауторка: Виолета Митровић 

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Библија или Свето Писмо, Нови Завјет, Јеванђеље по Матеју, 14: 22–33.
2. Библија или Свето Писмо, Нови Завјет, Јеванђеље по Јовану, 4: 13-14; 6: 35; 7: 37–38.
3. Видети: https://www.thesunmagazine.org/issues/221/sunbeams-issue-221
4. Dejvid Baučer, Dilan i Koen – pesnici rokenrola, preveo s engleskog Zoran Paunović, Clio, Beograd, 2008, str. 363. Корене овакве концепције Коенов биограф Либовиц открива у фигури пишчевог деде рабина Соломона Кинтски Клајна који је унуку понудио духовну, али и веома еротичну визију света засновану на преплитању духовних и телесних жудњи. Читао је младом Коену речи пророка Исаије, чија је душа била посвећена небеском, али му је језик био овоземаљски: он „govori o grešnicima kao ’semenu preljubnika i bludnica’ izjednačujući zabludele sa pravog puta sa ženom koja ’se podaje drugome’“ (Liel Leibovitz, Leonard Cohen: muzika, iskupljenje, život, превео Милош Митић, Дерета, 2014, стр. 31.).
5. Милош Црњански, Лирика Итаке и све друге песме, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002, стр. 67.
6. http://www.uncut.co.uk/features/leonard-cohen-i-didn-t-have-the-interior-authority-to-tackle-some-of-my-greatest-songs-18998/2

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *