“Dnevnik o Čarnojeviću” kao dnevnik egzilanata

Među srpskim velikanima dvadesetog veka, nijedan nije imao tako buran i promenljiv život kakav je imao Miloš Crnjanski. Njegov život obeležili su ratovi, lutanja, nemiri, izgnanstva. Proučavaoci njegovog dela smataju da je jedan od retkih pisaca čija je biografija čvrsto povezana s njegovim delom.

Poput svojih junaka, od prvog roman, Dnevnik o Čarnojeviću, sve do Romana o Londonu, koji su se potucali svuda po svetu tražeći svoje utočište i Miloš Crnjanski se na svom životnom putu stalno selio  i tražio svoje mesto pod nebeskim svodom. Od Čongrada gde je rođen 1893. godine, do Temišvara gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, preko Rijeke gde je učio eksportnu akademiju, do Beča gde je 1913. započeo studije umetnosti i filozofije. Kratak prekid stalnih seoba predstavlja boravak u zatvoru u Segedinu 1914, nakon čega svoje putovanje nastavlja preko galicijskog fronta, do bolnica u Vukovaru, Opatiji i Krakovu. Kraj rata zatiče ga u Beču, gde upisuje trgovačku akademiju, ali učenje brzo prekida i prelazi u Zagreb, odatle u Novi Sad. Da bi 1919. godine u Beogradu započeo studije istorije, a nastavlja ih u Parizu 1920–1921. Godine 1922. diplomirao je na beogradskom Filozofskom fakultetu. Od detinjstva put ga je vodio svuda po svetu, a nigde nije zauvek ostao. Kao vojnik nosio je uniformu države sa kojom nije mogao da se identifikuje. „Crnjanski, Srbin, bori se u uniformi austrougarske vojske, pa je mračno platno rata skrivalo još crnju pozadinu. Kao da se sudbina zaverila da ga baci na dno, pa da mu potom otkrije da pod tim dnom postoji još jedno, dublje, mračnije“ (Džadžić 1993: 77). Gorak ukus rata i bolno iskustvo nosio je sa sobom.

Šta je onda egzila za Miloša Crnjanskog, kada se on nije identifikiovao sa državom za koju je bio prinuđen da ratuje i koja više ne postoji? Kada je više godina proveo u diplomatiji Kraljevine Jugoslavije, od Berlina, preko Rima, do Lisabona i Londona, nego li u svojoj zemlji. Svestan da bi ga u otadžbini novonastali komunistički režim izveo na sud, Crnjanski nakon više od dve decenije izgnastva premišlja da li da se vrati. Ipak, u leto 1965. godine vratio se u zemlju. Egzil za njega nije mogao da znači samo promenu mesta boravka, izgnanstvo, dugotrajno prisilno odsustvo izvan granica svoje države. „Ideja o egzilu ne aktivira samo predstavu o izgnanstvu, dakle o nesamovljnosti u isključivanju iz celine jezika, nacije, kulture, teorije, veći konstruktivni činilac – slobodu samoodređenja “ (Nikolić 2012: 69).

Odmah nakon pojave, roman Dnevnik o Čarnojeviću biva prihvaćen kao izrazito poetsko delo, i zaista do danas ostaje jedinstvena knjiga proze koja od početka do svog kraja ispunjava sve zahteve lirike. Lirsku prirodu romana neposredno je uslovio intimni, ispovedni ton pripovedanja u prvom licu. Sama činjenica da se radi o intimnoj prozi koja je oivičena formom dnevnika navodi na veće mogućnosti direktnog prikazavanja senzibiliteta protagoniste romana i time upućuje na lirsku notu kojom je obojena ova proza. Lirsko u romanu dominira postupcima asocijacija, ponavljanja sekvenca, uvođenjem lajtmotiva, sve u svrsi objedinjavanja fragmenata u romanu. (Lajtmotivi su mahom vezani za ideju sumatraizma i sve ono što ona sa sobom nosi kao motive, lišće, drveće, oblake, nebo…). Iako je obimom mali, svega stotinak strana i ima formu dnevnika, ipak je reč o romanu, zato što su u njemu sažeti svi elementi tradicionalnog romana, ali je naracija i deskripcija zamenjena lirskog sažetošću i sugestivnošću, pa roman ne gubi na punoći i ispunjava formu romana. Pored lirskog okvira Dnevnik o Čarnojeviću može se posmatrati i kao uzor romana o egzilu, odnosno egzilantima. U njemu je na najbolji način predstavljena metafora nemogućeg povratka. Čarnojević, ali i junaci drugih velikih romana Miloša Crnjanskog (Seobe, Roman o Londonu) nikada nisu kod kuće i svuda se osećaju kao stranaci. Svi oni čeznu za nečim nedostižnim, sakrivenim nekud u prošlosti za kojom se stalno osvrću. Imaju i jednu zajedničku crtu – „svi oni nemaju svoju državu iz koje bi mogli biti prognani. A ipak su egzilanti“ (Tatarenko 2012: 55).

Ne osećajući pripadnost gde god da se našao, Čarnojević je stranac i u svom zavičaju, u bolnici, u galicijskim šumama. Time se duhovni egzil nameće kao životni izbor glavnog junaka romana. Obuzima ga svest da je svet oko njega nedokučiv ili je zapravo on taj koji postaje nestvaran. U stranim zemljama često se osećao bolje, dok se kod kuće osećao kao stranac. Sa strancima je slobodnije komunicirao, dok je u svom zavičaju, u komunikaciji sa tetkama i komšilukom nailazio na blokadu. Selidbe su za junaka romana bile sastavni deo života još od rođenja: „A kada počeh da razaznajem oko sebe kuće i ulice, kad počeh da razumevam reči, bili smo opet otišli dalje. O, selili samo se često“ (Crnjanski 1993: 8). Mi zajedno sa junakom lutamo predelima njegove svesti i prolazimo razna mesta, od njegovog prvog putovanja na krštenje koje podseća na bajku, preko junakovog odlaska u rat, putovanja s njegovim draganama, do glavnih putovanja koja su ostvarena u snovima i imaginacijama, na granici između sna i jave.

Simboličan je sam početak romana: „Jesen, i život bez smisla“(Crnjanski 1993: 5). Sumorno godišnje doba, često je simbol prolaznosti života, priziva nostalgiju, sećanje na detinjstvo, ali i određenu dozu turobnosti proistekle iz činjenice prolaznosti. Jesen ne daruje smisao života glavnom junaku Crnjanskog, ali daje smisao njegovom pripovedanju. Pisac ovom godišnjem dobu daje povlašćeno mesto. Boje jeseni, rumena i žuta, obeležavaju najrazličitija stanja junakove duše i tela. Već na prvoj stranici Dnevnika dočekuje nas neka vrsta bekstva u imaginaciju i junak odmah otkriva jedan svet za koji se vezuje njegovo biće. To nije ni napušteni zavičaj, ni majka, ni žene, ni ratni drugovi, već „ja sam zaljubljen u vode ove i drveće, iza badema, koje se gubi među barama žutim i zelenim, kraj kojih je trava tako meka, opržena i tola“ (Crnjanski 1993: 5). Junak pokazuje ljubav prema prirodi koja je jedina čista i vredna naspram haosa rata.

Na svom životnom putu junak Crnjanskog prolazi kroz mnoge egzile od početka do samog kraja romana i mnoga utočišta pokušaće da pronađe u njima. Čarnojević je vojnik: „o, niko ne zna šta to znači“ (Crnjanski 1993: 5). Biti vojnik znači biti daleko od zavičaja, od kuće, od svakodnevnog načina života. Stalni prelazak preko brda i planina i san pod vedrim nebom uvek u nekom drugom mestu. U svetu rata pojedinac se oseća izgubljeno i napušteno. On nema volje nikome da se osvećuje, on samo iznosi preda se i pred nas svoju poziciju pojedinca koji je ostao bez ikakvih moralnih načela, jedino sa strahom i čuđenjem.  Ratnik nije odgurno uspomene na rat, ali  je želeo život izvan tog iskustva. Zato se kao jedna vrsta egzila u romanu javljaju snovi u kojima se čuje groktanje mitraljeza, udar topova. U trenucima ratne strahote i noćnih mora san je bekstvo od jave, jedan lepši vid sumorne svakodnevice. San kao azil u određenim trenucima predstavlja prostor sreće za glavnog junaka.

Ritmično smenjivanje slika iz detinjsta i slika iz rata u kome glavni junak učestvuju ukazuju nam na istovetnost doživljenog sveta u prošlosti i u sadašnjosti. Posle priče o ratu i ljubavi za prirodu sledi retrospektivno kazivanje o ocu, koga pominje jedan jedini put, kao pijanicu i propalog čoveka, dok se motiv majke proteže kroz gotovo ceo roman. Junak se priseća detinjstva u kome je dominirala figura majke, udovica koja je rado igrala sa vlaškim oficirima. Motiv majke je izuzetno razvijen, od ranog detinjstva pamti je kao lepu, mirisnu ženu koja je oblačila tesnu haljinu, koju je on mrzeo, jer su mu je tada uzimali oficiri i obletali oko nje. Motiv se proteže do opisa majčine smrti – opis umirujuće prirode, tihe noći, pune zvezda, gde se jasno čuju zvuci vode koja negde blizu teče. Majka, lepa udovica, prerasta u majku-pralju. Tada je junak počeo da spoznaje duboku tugu i usamljenost i tu je počela priča o raskidanoj duši, nestalnoj i nemirnoj, koja stalno traga za svojim pravim mestom.

Dubok melanholičan ton usekao se u svaku rečenicu i nigde nema ničeg radosnog, junak se svuda osećao kao stranac. Čak ni u biografiji junaka nema ničeg radosnog: „Bolesti mi behu najlepši doživljaji […] Tuga me je rano snašla“ (Crnjanski 1993: 8). Bolesti se junak ne stidi, čak je i ponosan na nju i neguje je. U tim trenucima imamo je i majku samo za sebe. Bolest umesto da bude stanje u koje je junak prognan, ona predstavlja za njega utočište. Dani provedeni u bolnici u Krakovu samo su još jedna vrsta azila za junakov egzil. U bolnici se pojavljuje ona, Poljakinja, bledih ruku sa ljubičastim žilicama. Slika ljubavi satkana je od kantrasta – crna glava Poljakinje sa belim potiljkom, njeno belo lice i crn ogrtač. „Nad Krakovom je bilo tada blago nebo; ili se to meni činilo, jer sam opet bio mlad i živ“ (Crnjanski 1993: 35). Junakov pogled je stalno uprt nekud dalje u nedokučivi prostor neba i njegove beskrajnosti, ka prostoru njegove utehe.

Pisac oblikuje jednu objektiviziranu stvarnost koju mi posmatramo i o kojoj sudimo, a junak koji je u svemu tome prisutan, koji ujedno i pripoveda, ne rasuđuje o tome šta vidi, on je od svega udaljen i nezavisan. Junak ravnodušno i pasivno prihvata svoju ulogu na pozornici. Za njega nije važan ni rat u koji ide protiv svoje volje, niti ženidba na koju ga primoravaju tetke. On nikada ne govori o svom oduševljenju za ljubav, o tome govore žene sa kojima stupa u odnose. A kada on govori o tome, ljubav nije ni radost ni svečanost, već mračna ekstaza koja pripada đavolu. „Tek jad, očaj i želja za izgubljenim, dovode do ekstaze. Za rumene časi i prigušene krike, mi smo dali đavolu dušu“ (Crnjanski 1993: 35). U potrazi za samim sobom junak prepričava avanture sopstvene duše. Posredstvom boja, mirisa i čula govori o ženama sa kojima ga vezuje telesna ljubav. Supruga Maca, koja je povezana sa hronotop kuće, to je njen svet, bolničarka Poljakinja, koja je znatno nadmoćnija od nje jer čita Bergsona i Ničea i Izabela s našeg Primorja. Pored ove tri žene sa kojima glavni junak ima ljubavne kontakte pojavljuje se i četvrta u Puntu, Marija, Izabelina sestra. Informacije o Izabeli i Mariji teku uporedno, ali je prisutan i kontrast među njima. Na jutarnjem suncu junak Izabelu vidi kao nešto ružno, neugodno od čeka treba pobeći. Marija je viđena kao blistava zora i kao vlažni skuti neba. Kontrast je toliki da je Izabelina slika gađenja, a Marija slika čežnje i neba. I dok su brojne stranice posvećene Maci, bolničarki i sestrama Izabeli i Mariji, jedini junakov izbor, ona koju će ljubiti – Lusija, ostaje u senci. Čarnojević je sve birao sam, čime epizoda sa Lusijom predstavlja izuzetak. Nežna i strasna Lusija pojavljuje se sa zracima mlakog Sunca. Njihova ljubav odvija se u šumi, pod lišćem žutih bregova. Kasnije će vrhovi šume postati rumeni, a biće i rumena senka koja pada na junake. Prisustvo rumene boje (rumeni su članci Poljakinje, njene oči su rumene kao krv, rumene su strasti) ne predstavlja samo opis ljubavi, već se povezuje i sa nebom. Otuda u romanu ima još jedne velike i neprolazne ljubavi koja je uvek prisutna, to je ljubav prema nebu, promenljivom, a uvek istom. Ispod neba dolazi i do spajanja uzvišene ljubavi prema rumenom drveću i telesne požude. Jesen je tako oličenje tog kratkog trenutka, ali je i ceo roman smešten između dve jeseni. Jesen se izdvaja kao alfa i omega, kao početak i kraj, ona je uvod u druga prolazna godišnja doba.

Kratke rečenice romana daju nam potpuno neizvesne informacije koje dolaze jedna za drugom. Nakon smrti majke, junak napušta svoju domovinu, svoju kuću, za koju ga nakon toga više ništa ne veže. Ali mi ne znamo gde on kreće nakon toga. Na kraju Čarnojević se vraća zavičaju, vraća se ponovo kući: „Kod kuće sam. […] Ja sam došao na koji dan u moj smešni zavičaj“ (Crnjanski 1993: 66). Vratio se, ali „na koji dan“, ne da bi ostao.

Junak bira i pronalazi svoj unutrašnji egzil. Njegov izbor je sumatraizam, kao jedina vera i zapravo jedini azil. Čarnojević se jasno deklariše kao sumatraista. Svoje „drugo ja“, izgovara u trenutku kada je fizički napadnut: „Svi su vikali, rugali mu se i udarali ga, pitali su ga je li sindikalista, je li platonista ili anarhista, nihilista, nešto je morao biti […] Tada ga pritisnuše o jedno staklo i počeše ga udarati, a on raširi ruke i reče: ‚ja sam sumatraista’“(Crnjanski 1993: 43). Tatarenko upravo podvlači to „nešto je morao biti“, jer je pripadnost nečemu bila imperativ vremena i društva. Mladić nema druge vere do te, sve stare nade su pomrle, ništa iz starog sveta ne može da ponese sa sobom, zato je novu veru pronašao u sumatraizmu. U tim trenucima postojanje nečega jeste odbrana od praznine. Nešto mora da se voli inače čovekov život ne bi postojao. U toj junakovoj imaginaciji između sna i jave nailazimo i na jedan veoma značajan junakov stav: „Tako mi, vidiš, prolaze noći u groznicama i snovima, dragi moj, u snovima koji nisu mnogo luđi od jave“(Crnjanski 1993: 52). Mladi sumatraista nalazi se u snu, ali je taj san isto tako važan kao i java. Kada se glavni junak probudio na javi više nije susreo sumatraistu. Sumatraizam je san koji podstiču i neke lude knjige, jer medicinska sestra kaže glavnom junaku da nemirno spava, da plače i viče u snu, i ona smatra da su za to krive „lude knjige“. Kada se junak probudio iz sumatraističkog sna, video je slike koje potpuno odgovaraju sumatraističkoj estetici: „Ležim i gledam ledene vrhove, kako se cakle, u rumenoj mesečini. […] Da mogu da se vratim tako gde topovi grme i da kroz Ruse odem daleko nekud na Novaju Zemlju, tamo, gde je led zelen, a voda plava, pod ledom, sneg rumen. Tamo bih, od silnih boja zanesen, zagledao se i zaboravio sve“(Crnjanski 1993: 53). Glavni junak romana nosi sa sobom strašni teret rata, on oseća da je svuda praznina, da nema nigde oslonca, da je jedina uteha u bojama neba.

Čarnojevićev prostor sačinjen je od daljina. Njegov pogled je usmeren ka visinama, ka krošnjama rumenog galicijskog drveća s početka romana, ka nebu iznad zavičaja na kraju romana. Bez osećaja pripadnosti svakom mestu u kome je boravio junak ovog romana ipak najveću moguću izmeštenost doživljava time što je on izmešten iz svog imena, „a samim tim – iz jedinstvenog tela koje sa tim imenom asocira“ (Tatarenko 2012: 57). Na početku romana čitalac nema problema sa identifikacijom autora, jer sve upućuje na to da je ja-pripovedač – jedinstven i celovit. Problem se javlja od trenutka kad se javi taj koji je „više nego brat“, njegova stalno prisutna sen, sin drvara Čarnojevića. Od tada ja-pripovedač, govoriće o sebi kao o drugom, odnosno o svom drugom ja. Čitalac zapravo ne zna ništa o izgledu junaka Crnjanskog, a njegovo ime kao da se podrazumeva, dok istovremeno predstvalja nešto poput sna kojeg ne možemo da se setimo. Narator pažnju čitalaca usmerava na više mesta na svog junaka. Možemo se setiti kako se junak seća da se u pismima  potpisivao kao „siromah Jorik“ kao luda danskog kraljevića čiju je lobanju Hamlet držao u ruci,  kako ga je lekarka zvala „Pubi“ ili kako ga je neko u Primorju pozdravio sa „Addio Pierre“. S obzirom na to da se u romanu sve dešava između jave i sna, ni ime koje se nalazi na tablici iznad bolničkog kreveta, Petar Rajić, ne mora biti pouzdano jer je „kao od šale, od veselih drugova, napisano“. Tu je i bezimeni sumatraista, Dalmatinac, alter ego pripovedačev: „vi ličite na mene, da niste i vi na putu“ (Crnjanski 1993: 42). Dalmatinčeva majka liči na njegovu, a otac je veseo čovek, kao i Čarnojevićev. „Cele noći sećam se samo kao kroz san, mada me to boli, a mnogo me više ne boli, dragi moj. Pa ipak, taj čovek mi je postao više nego brat, eto tako, kako u snu“ (Crnjanski 1993: 44). Dok sluša pričanje sumatraiste on se nalazi u stanju na razmeđu između sna i jave, on dakle u svom snu gotov da sneva i seća se toga „kao kroz san“. U tom stanju izmešanosti između sna i jave, prepliću se ja, on, mi, i dolazi do spajanja junaka u jedan lik. Priča bivšeg pomorskog ofcira se pretvara u priču naratora koji počinje da govori mi. Čarnojevićeve knjige se na neki čudan način nalaze kod sumatraiste koji počinje iz njih da uči. Opsesija sina pisara na faru postaje omiljena tema sina drvara („korintski stupovi“). Rajićeva ljubav prema lišću u istoj je simboličkoj ravni sa Čarnojevićevim obožavanjem „rumenih drveta“.

Celo delo je oblikovano iz svesti glavnog junaka tako da su čitaocima predočena isključivo njegova zapažanja o sebi i drugima. Iz toga sledi da je on na drugi način karakterisan u odnosu na ostale. Gotovo svaka situacija u delu je u službi karakterizacije glavnog lika i ona je, što se njega tiče unutrašnja ili implicitna, a kada se uzme u obzir da on vrlo retko iznosi konkretne stavove o sebi i o drugima, onda je ona i indirektna. Svi ostali likovi su tu da bi uglavnom osvetlili njega i po značaju mu ne mogu parirati, ali to ne važi za lik mladog sumatraiste. On kao figura dvojnika predstavlja idealizovanu dopunu glavnog junaka i potpuno je u ravnopravnom položaju u odnosu na njega. U piščevu koncepciju sumatraizma potpuno se uklapa ispovest iskustva koje se prelama kroz san. Na svom putu kroz san i javu junak je stalno gledao gore i jedino sigurno mesto video na nebu.

Bolno iskustvo rata, ravnodušnost iz doba izgnastva Miloš Crnjanski nosi je duboko u sebi i prenosio na svoj umetnički svet. Crnjanski ni istorijski, ni prirodni, ni životni prostor ne prikazuje onako kako se tada činilo. On je želeo da stvori emocionalnu simboličku atmosferu, da život učini nestvarnim, da bi mogao što bolje da ga razume i prikaže. Poetski nadahnuto Crnjanski je prikazao svet izgubljenih ljudskih sudbina iznda vremena i prostora.

Junak Crnjanskog ne želi da bude učesnik rata, muž i otac porodice, čak ni ljubavnik u konvencionalnom smislu. On je stigao do zaključka kojim i počinje roman, „jesen je i život bez smisla“, u kojem se ogleda položaj čoveka lutalice kao nekog ko je bačen u život, sudbinski predodređen da bude tu, zgrožen nad njim i nemoćan da bilo šta promeni. Kod junaka srećemo apoziciju stvarnosti sumatraističke daljine i lepote  u koju je neprestano zagledan, ekspresionističke težnje ka egzistencijalnim predelima. Te težnje prati izraženi motiv melanholije koji junaka prati od njegovog detinjstva i postaje nerazdvojivi deo u ratnim danima, kada je kao mladić uvučen u strašan vrtlog iz kojeg će izaći sa ožiljcima koji će ga boleti do kraja života. Na momente snovi su se nudili kao moguće izobilje novih završnica, kao periodi sreće i mira, nasuprot ratnom haosu, ali je krajnji ishod uvek bio isti. Snovi su postali metafora nemogućeg povratka.

Junak romana Dnevnik o Čarnojeviću je čovek koga je zadesila gorka sudbina lutalice, večitog putnika koji nema čemu da se nada sa naglašenim nihilističkim doživljajem života. Potrošen život, osećanje da je sve propalo, da ga niko ne voli i da nije voljen, da ništa ne želi i ne žali. Za izlaz iz te sumorne stvarnosti čoveka koji se stalno seli i traži svoje mesto pod otvorenim nebom potreban je široki osmeh, ljubav prema nebu, cveću, lišću, nepokolebljiva vera u bolju budućnost.

Literatura

– Crnjanski 1933: Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću, Beograd: Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije.
– Džadžić 1993: Petar Džadžić, Povlašćeni prostor Miloša Crnjanskog, Beograd: Prosveta.
– Zbornik sa međunarodnog naučnog okruglog stola, Egzil(anti), književnost, kultura, društvo, (ured. Dragan Bošković), FILUM, Kragujevac, 2012.
– Kerteš, Imre (28. februar 2012): Jezik egzila, 8. 12. 2013,
– Jezik Egzila, Imre Kertes
– Sioran, Emil (1. mart 2012):  Prednost egzila, 8. 12. 2013,
– Prednost egzila, Emil Sioran
– Todorov, Cvetan (1996): Na dva koloseka, 8. 12. 2013,
– Cvetan Todorov – Na dva koloseka

Autorka: Jelena Aleksov

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *