Dnevnik jednog nomada

(Bekim Sejranović, Dnevnik jednog nomada, Buybook, Sarajevo, 2017)

Iako se književnim radom bavi gotovo trideset godina, Bekim Sejranović postao je poznat čitalačkoj publici tek nakon objavljivanja romana Nigdje, niotkuda (2008), koji je ovenčan prestižnom regionalnom nagradom „Meša Selimović“ (za najbolji roman objavljen u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Srbiji). Tumačiti dela ovog autora, koja na prvi pogled izgledaju kao lako prohodno i razumljivo štivo, nije naivna rabota. Naime, pisac se poigrava konvencijama žanrova i pozicijama pripovedača, što čitaoca lako može uvući u klopku i navesti ga da bezuslovno poveruje da u rukama drži piščevu autobiografiju. Međutim, svojevrsni problem identiteta očitava se i na drugom planu, a to je sadržinski, koji nas upućuje na zamršeno klupko putešestvija glavnog junaka, koji, narodski rečeno, „nigde nije pristao“ i koji još uvek traga za svojim mestom pod suncem. Ali čak i ta pomisao ne mora biti tačna, jer Sejranovićev junak (skloni smo da se povedemo generalizacijom jer glavni junaci româna ovog autora imaju gotovo identične karakteristike, neki čak ponavljaju iste priče1)) odbija da prizna da mu je takvo mesto potrebno, ističući značaj slobode i neukorenjenosti, koji ga samo na trenutke prepadaju, ali i tih priznanja izrečenih u slabosti, junak se lako odriče. Priča o identitetu koja čini okosnicu romana Nigdje, niotkuda nastavlja se i u Sejranovićevom ostvarenju Dnevnik jednog nomada, gde joj je, kako se čini, dato više prostora u razmatranjima glavnog junaka.

U prologu ovog hibridnog dela autor napominje da sledi „bastardni2) literarni koncept“, ukrštaj žanrovski različitih tvorevina – dnevnika, putopisa i književne kritike, ukratko – onoga oko čega je koncentrisano njegovo bivstvovanje. Ove pomenute književne vrste čak i nadrastaju svoje okvire, pa u delu možemo uočiti i svojevrsni dnevnik čitanja, autobiografske odlomke, kao i vezu sa ličnim podsetnikom-spomenarom na pesme koje su mu se dopale, a koje autor u celosti inkorporira u svoj Dnevnik. Kao i veliki broj ljudi koji u određenom trenutku svog života počnu da vode dnevnik pa se ubrzo umore od „obavezujućeg” sumiranja dana, i autor nakon nekog vremena odlučuje da promeni formu svog zapisivanja. Ono što je počelo kao dnevnik, 29. septembra 2011. godine u Oslu, okončano je povratkom u Zagreb, nepoznatog datuma. Sve što je zabeleženo između ove dve tačke, odnosno početka i kraja dela, jeste jedno zanimljivo putovanje kroz svet glavnog junaka koji se ne ustručava da kaže šta radi, o čemu svakodnevno razmišlja, koji je spontan i, kako se čini, iskren.

Dnevnik jednog nomada može se posmatrati kao delo sačinjeno iz tri celine: prve, u kojoj su praćene dnevničke zakonitosti; druge, u kojoj su datumima pridodati i naslovi u vidu kratkih crtica (obaveštenje o čemu će biti reč na stranicama koje slede) i treće, u kojoj su preostale samo crtice – mala poglavlja u kojima su sadržani i flešbekovi na detinjstvo i adolescentsko doba. Nepoštovanje forme koju je autor naslovom sam prizvao, Sejranović će objasniti sopstvenim opredeljenjem da između bavljenja umetnošću ili zanatom izabere ovo prvo, jer umetnost trpi grešku u formi. Zanimljiv je i njegov odnos prema pripovedaču, koji je zamaskiran izjavama junaka kojeg Sejranović naziva alter-egom. Zamaskiran je izjavama poput: „Ponekad se pitam postojim li uopće osim na stranicama vlastitih knjiga“ (38) ili kada pišući o sećanjima kaže: „Istinita ili lažna, tko će to znati? I kako, uostalom, provjeriti istinitost nečijih sjećanja? Sjećanje je, osim što je selektivno, i subjektivno“ (101). Na isti način komentariše i informaciju koju je čuo o knjizi O podnošljivosti Aleša Čara – da je roman 80 posto autobiografski,  „iako mi je pomalo nejasno kako se to može precizno utvrditi“ (56). Zatim, govoreći o stranstvovanju, navodi: „Ja, ups, hoću reći, glavni junak mog romana“ (209) – verovatno sa namerom da još više oteža demistifikaciju pripovedača rečenicom koja zvuči kao slučajno izgovorena, a za koju znamo da je mogla biti uklonjena prostim pritiskom na taster (kao i zabavni komentari koji odudaraju od književnoumetničkog stila, beleške iskrenog smeha: „hahaha“ ili greške: „ups“).

Bitan autoreferencijalni podatak jeste i priznanje autora da, o čemu god da piše, čovek zapravo piše o sebi: „A ja pišem uglavnom o sebi. Pitanje je samo kako to oblikovati (…) Svi želimo pisati o sebi, o svojim svijetovima, ili svojim viđenjima tuđih svijetova. Netko to možda i ne vidi ovako i to je u redu“ (20). O istom je pisao i David Albahari u kratkom romanu Cink. Zapravo, mnoga osećanja i razmišljanja zajednička su junacima ova dva dela. Primera radi: nepodnošljivost bivanja nečijim mužem ili prijateljem, privezanost za nekoga koja obično rezultuje begom i dovođenjem u pitanje sveta oko sebe. Sejranović u naslovu svog junaka naziva nomadom, što je, prema definiciji čovek koji zbog kulturoloških, ekonomskih ili drugih uverenja nije prihvatio sedelački način života, a ova pojava je najčešće uzrokovana potrebom za hranom, odnosno preživljavanjem. Sejranovićev nomad vođen je istim impulsom, samo što u njegovom slučaju ključnu ulogu ne igra potreba za hranom već za oslobađanjem od svih etikecija i konvencija:

Dogodi se tako, i to počesto, da odjednom osjetiš kako više ne možeš biti nečiji muž ili prijatelj, otac ili sin, kako ne možeš više raditi to što si radio čitav život, ne možeš više živjeti u istoj ulici, istoj kući ili na istoj adresi kao do tada. Tada bježiš od sebe, a taj bjeg nazivaš putovanjem. Jer na putovanju možeš biti šta god poželiš (61).

Mnoge stvari Sejranović dovodi u pitanje: pomenuta sećanja (kako tuđa, tako i svoja); nadu u promenu i bolji život, čijim se bujanjem razvija i ono najmonstruoznije u čoveku kome je vlastita egzistencija najbitnija; istorijske činjenice koje u današnje vreme zbog dostupnosti svake informacije na dva klika nije potrebno pamtiti i čija je verodostojnost klimava, jer – ko će kontrolisati kontrolore? Pita se „glavni junak i bezimeni pripovedač svih mojih romana“, kako Sejranović navodi, i o sistemima i razlozima njihove propasti, o Bukovskom koji je od „američkog luzera“ postao „balkanski mačo“, o poeziji kojoj se prepuštao i osećao umesto da je tumači: „Daj mi priču. Daj mi osjećaj. Ili bar nešto što puca. Subjekt i objekt nek si traže predikat“ (174). O svemu tome pripovedač kontemplira putujući, kao junak Venedikta Jerofejeva u neobičnom romanu Moskva Petuški, čiji čitav svet može stati u jedan džep i kojem su izlizani vozovi najinspirativnije mesto za razmišljanje. Sejranovićev junak priznaje da često „ne zna što da misli“, ne vidi poentu u nekim svojim postupcima koji nisu rezultirali najsjajnijim epilozima, nije sveznajući pripovedač koji može kontrolisati svet oko sebe i odgovoriti na njegove izaazove i pitanja koja mu se postavljaju. Uigrani scenario, ironično, stupa na scenu samo onda kada junak ide u posetu ćerki, sa kojom je svaki susret, čak i svako pitanje nalik prethodnom, a odgovori poznati i dobro uvežbani. U poređenju sa spontanošću koju junak pokazuje u gotovo svim ostalim segmentima svog života (primera radi, skakanje u hladnu vodu jer je dan predivan i možda se neće ponoviti) koristeći se Carpe diem geslom, ovaj neobični prizor susreta sa detetom samo još više pojačava osećaj bezdomnosti koji se širi oko junaka. Porodica, ono što čoveka veže za kuću i uliva mu sigurnost, u slučaju Sejranovićevog junaka nije dovoljno da bi pokušao da prekine porodično prokletstvo i da se usidri u život čiji će dani zasigurno u velikoj meri biti predvidivi i isplanirani.

Čini se da je ukalupljivanje ono od čega je glavni lik „pokušavao bježati opijanjem, drogiranjem, putovanjima, plesom, trčeći na skijama, zaljubljivanjem, gledajući porniće, čitajući knjige… Pišući“ (33). Stalno je u pokretu, na putovanjima, jer tamo može biti šta god poželi. Bilo bi zanimljivo izračunati kilometražu koju je junak prešao bežeći od okova, obaveza i ostalih strahova. U nekom trenutku poželeće on dom, bazu, mesto gde se može vratiti sa svojih begova po belom svetu „što iz potrebe, što iz hira“ (117). Piščev prijatelj, pisac Aleksandar Hemon odbija da prizna da živi u egzilu. On to naziva „izmeštenost“. Zato su i Sejranović i Hemon izvanjici, svačiji i ničiji, kao i njihovi junaci, stranci gde god da se pojave: „Imam osjećaj kako svi zure u mene, kako me sputavaju, nemam slobode, ne mogu disati, vidim ljude kako poput robota ulaze u podzemnu, svi bulje u smartphone, nitko ne priča, svi su smrknuti“ (197). Za razliku od njih, Sejranovićev romantičarski junak u diskoteci ne igra već pleše, žali što iz nedovoljno dobrih razloga propušta priliku da se ljubi, upoređuje različite kulture bez pretenzija da bilo koju unizi, već sa namerom da ukaže na opozitne živote i verovanja ljudi koji žive na istom kontinentu (ono što je u Bosni šega u Norveškoj je politički nekorektno; psovke se u Bosni tiču genitalija, u Norveškoj religije itd).

Na ovom žanrovski izukrštanom delu, Sejranović će pokušati da izvede i pokus, odnosno pisanje iz neposredne vremenske distance kada je moguće sagledati doživljeno iz različitih perspektiva i uglova i odlučiti šta je važno, a šta bi valjalo izostaviti. Ideja je osloboditi priču suvišnih detalja i retrospektivom se otisnuti u dane koji su ostali nezabeleženi i upisati najupečatljivije trenutke. Međutim, eksperiment je samo doprineo napredovanju lenjosti i zanemarivanju obaveze koja je rezultirala obustavljanjem dnevničkog zapisa. Iako događaji nastavljaju da se nižu kao da se ništa nije desilo, zaglavlja više ne sadrže podatke o datumu i mestu beleženja, već naslove koji se odnose na ljude ili događaje u crticama koje slede.

Mnogo pažnje u ovoj knjizi poklonjeno je književnim delima, i to ne samo onima koja autoru dolaze pod ruku za vreme pisanja romana, već i onima koja su obeležila njegov život ili ga podsećaju na aktuelna pitanja i probleme. Svima njima autor prilazi kritički, ukazujući na manjkavosti i prednosti i pokušavajući da ih uklopi u trenutni tok zbivanja oko sebe. Na taj način, ova knjiga dobija na zanimljivosti tumačenja problemskih sutacija putem izmaštanih literarnih konstrukcija pisaca širom sveta od koji će nas neki sigurno zainteresovati, ako ne životnom pričom koja je poput mini krokija ugrađena u Dnevnik, onda sižeom koji Sejranović predstavlja.

Ovo interesantno delo koje je i roman i zbirka priča (Sejranović napominje kako je roman teže napisati nego priču jer svaka je reč deo strukture koja se može urušiti, dok zbirka priča može dozvoliti luksuz slabijih egzemplara jer će tu biti i prodornije na koje će biti upućena čitaočeva pažnja), i dnevnik čitanja i dnevnik nomada, i autobiografija i romansirana pripovest, vredno je pročitati i pokušati tumačiti jer otvara mnoga pitanja bitna za današnje bavljenje književnošću, i sa spisateljskog i sa kritičarskog aspekta.

Autorka: Marijana Jelisavčić

FUSNOTE:   [ + ]

1. Primera radi, junaci romana Nigdje, niotkuda i Dnevnik jednog nomada pripovedaju istu priču o učiteljici koja je pojam panka tumačila na interesantan politički način, kao abrevijaciju za „Pomozite Ugroženom Narodu Kosova“, a simbol – slovo A u krugu, kao logičnu asocijaciju na Albaniju.
2. Interesantna je dvosmislenost ovog prideva. Osim što označava nešto što je nastalo ukrštanjem, bastardno je i sinonim za nakazno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *