Dnevnik jednog neverstva

Umetničko delo koje, poput romana Dnevnik jednog neverstva grčkog autora Emiliosa Solomua, ima obeležja misterije, kriminalističkog, istorijskog i ljubavnog romana, veoma je nezahvalno posmatrati u samo jednom njegovom aspektu. Izdvojiti jednu od karakteristika i promatrati apstraktno i rasparčano datu osobinu kao najupečatljiviju, značilo bi potpuno pogrešno pročitati roman. Dnevnik jednog neverstva je jedinstvena i neprekinuta celina, i u svakom njegovom delu postoji nešto od drugih delova. Prožimajući i kombinujući na adekvatan način sve osnovne karakteristike žanra, autor je uspeo da izgradi kompleksno i živopisno delo.

„I čudno je, veoma čudno. Ima iznenada neobičan osećaj da je pao s neba u ovaj prostor, kao da je junak neke knjige, kojeg je neočekivano neki pisac bacio na bele stranice.“ Solomu koketira sa ulogom autora i junaka u delu, gradeći tako utisak da je reč o autobiografskom romanu. Jorgos Dukarelis, junak ove priče, arheolog je kao i autor. Za uvodne stranice ovog romana Solomu koristi karakterističan naratološki postupak. Neutralni pripovedač postavlja junaka nepoznatog identiteta na određenu tačku u vremenu i prostoru. Kako pripovedanje odmiče, reč preuzima sveznajući pripovedač koji saopštava imena likova i mesta zbivanja i, konačno, narator prelazi na direktne misli glavnog junaka, na unutrašnjost njegove psihe. Dakle, konvencija načina pripovedanja gotovo da prati šemu epohe realizma – spoljašnja fokalizacija, nefokalizovano pripovedanje, unutrašnji fokus. Vremenski i prostorno ovaj roman je vrlo dinamičan i vešto prepleten, što utiče na samo oblikovanje građe. Kako stoji na jednom mestu u romanu: „Prošlost ne postoji, budućnost je neizvesna, ako dođe. Vreme se kreće u talasima, uragan koji se ne može zaustaviti. Nismo ništa drugo do senka, vetar i dim…Vreme je, ipak, najveća istina. Vreme… ovo vreme… vreme…“

Okosnicu radnje same čine junakova sećanja na iskopavanja na ostrvu Kufonisi, koja su ga proslavila u svetu arheologa. Tokom iskopavanja praistorijskog skeleta ubijene mlade žene, starog 5000 godina, koju je simbolično nazvao Kasiopeja, Dukarelis je počinio neverstvo. Zanemarivanjem i otuđivanjem od Marije, upušta se u avanturu sa studentkinjom Andigoni koja unosi oluju u njegov konvencionalni život, kao što se i antička Antigona borila protiv konvencija sopstvenog vremena. Trenutak u kojem se naracija odvija vremenski je udaljen dvadeset godina od tada, a šest meseci nakon misterioznog nestanka njegove žene. „On koji se, od kad zna za sebe, borio da odgovori na vekovne misterije i da podari oblik životu praistorijskog čoveka, sada je potpuno nemoćan, ne može kontrolisati sopstveni život, protumačiti enigme svoje duše.“


Rečju, junak se vraća na sudbonosno ostrvo kako bi vršio iskopavanja po sopstvenoj duši, kao što je nekada iskopavao skelet. Osvetliti duboke i najmračnije kutke sopstvene duše za junaka svakako predstavlja bolan proces. On luta po ostrvu, kao po svojim uspomenama, i pokušava da rekonstruiše sve nevidljive niti i veze koje ima i koje je imao sa tri, odnosno četiri ključne ženske figure – Marijom, Andigoni, sa ćerkom Izmini, ali i sa Kasiopejom.
Dnevnik jednog neverstva je roman izgrađen na kontrastima i napetostima. Po uzoru na stvarnost, Solomu „izmišlja istinito“ i u tome je njegovo veliko umeće. Njegov književni postupak je vizionarski i artistički.

Autor: Vanja Radaković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *