Dnevni red Erika Vijara

Erik Vijar, Dnevni red, Akademska knjiga, Novi Sad 2018.

Roman Erika Vijara (Éric Vuillard) „Dnevni red“ književno je oblikovana hronika glavnih političkih događaja u Nemačkoj koji su doveli do Drugog svetskog rata, prikazanih kroz njihove glavne aktere, Naciste. Priča počinje susretom Adolfa Hitlera sa dvadesetčetvoricom najvećih nemačkih industrijalaca 20. februara 1933. godine, nekoliko meseci nakon dolaska firera na vlast, a završava se Anšlusom, pripajanjem Austrije Nemačkoj marta 1938. godine. Ovom poslednjem događaju, i svemu što mu je neposredno prethodilo, posvećen je najveći deo ovog kratkog romana. „Dnevni red“ svedočanstvo je o jednoj eposi zbunjenosti, dezorijentisanosti, straha i nade, rasta zla, vrenja pred ekploziju i pretvaranja da do nje neće i ne može doći. Dobitnik Gonkurove nagrade, najvećeg godišnjeg priznanja za prozno delo napisano na francuskom jeziku, on predstavlja i vrhunsko umetničko dostignuće, prikaz veštine baratanja jezikom i poznavanja suptilnosti ljudskih duša. „Dnevni red“ predstavlja veštu književnu obradu poznatih istorijskih činjenica.

Radnja počinje susretom koji je otvorio put usponu Nacional-socijalističke partije u međuratnoj Nemačkoj i nesmetanom razvoju njene vojne mašinerije. Sastanak Firera sa najbogatijim nemačkim preduzetnicima omogućio je spajanje i saradnju političke i finansijske moći u svakom vidu posrnule evropske sile, sada odlučne, kako se kasnije ispostavilo, da novim sukobom ispravi veliko poniženje posle Prvog svetskog rata. Vijar znalački prelazi sa razgovora na opise njegovih učesnika, slikajući suštinu i motivaciju ljudske pohlepe i ljudskog straha. Evo pasusa koji opisuje iščekivanje dolaska novog državnika:

„Nekoliko minuta proteglo se pod visokom tavanicom. Razmenjeni su osmesi. Pootvarane kožne tašne. Šaht je povremeno podizao tanke naočari i trljao nos, s jezikom na rubu usana. Gosti su poslušno sedeli, upirući ka vratima svoje sitne račje oči. Došaptavali su se između dva kijanja. Nečija maramica se širila, nozdrve su trubile u tišini, potom se taj neko dovodio u red, strpljivo čekajući da sastanak počne. A svi su imali iskustva sa sastancima, nagomilali su funkcije u upravnim ili nadzornim odborima, svako je bio član po nekog udruženja poslodavaca. Da i ne pominjemo jezovite porodične sastanke u tom strogom i dosadnom patrijarhatu“.

Pisac zatim sa velikom dozom ironije opisuje sve najvažnije političke događaje u procesu aneksije Austrije, od Hitlerovog nestrpljenja, uplašenosti i neodlučnosti austrijskog kancelara Kurta Šušniga, do Gebelsovog poslovično lažnog prikaza ovih dešavanja u javnim glasilima. Naročito upečatljiv je opis oproštajnog ručka nemačkog ambasadora, Joahima fon Ribentropa, budućeg ministra inostranih poslova, kod britanskog premijera Nevila Čemberlena. Ribentrop, svestan vesti koju državni službenik saopštava Čemberlenu za vreme prijema, zloupotrebljava karakterističnu englesku učtivost i uzdržanost, i ne prestaje sa pričama o svojim teniskim uspesima, na taj način onemogućavajući Čemberlena da pravovremeno reaguje na novost o događajima u Austriji. Opisom ove scene Vijar suptilno ali umešno ismeva i kritikuje savezničku toleranciju nacističke bezočnosti i agresivnosti, koji mnogi smatraju glavnih uzrokom za početak rata u Evropi.

Foto: politika.rs

Epilog romana opisuje scenu priviđenja već pomenutom industrijalcu Šahtu, sada potpuno ostarelom, pri kraju rata, u svojoj kući. Šaht oko sebe vidi utvare, Jevreje ubijene u logorima smrti, pokazujući da griža savesti ne mimoilazi ni one koji su samo posredno učestvovali u najvećem krvoproliću 20. veka. Po svojoj temi, osudi Nacizma i savezničkog snishođenja Hitleru, ovaj roman ne donosi ništa novo, ali on po svom pristupu ovom uzavrelom razdoblju i rafiniranom književnom jeziku predstavlja originalan doprinos savremenom pogledu na minule događaje.

Erik Vijar (rođ. 1968) autor je dva filma i pet romana. Bilo da opisuje pad carstva Inka („Konkvistadori“, 2009), francuska kolonijalna osvajanja („Kongo“, 2012) ili Francusku revoluciju („14. juli“, 2016.), on se svaki put „uvlači kroz zadnja vrata u zakulise istorije” da bi svojim čitaocima „demontirao mehanizme velikih, zamrznutih narativa“ (Philippe 2017) i ponovo ih predstavio iz drugačije ugla posmatranja. Vredno i zanimljivo prozno delo, „Dnevni red“, u odličnom prevodu Melite Logo Milutinović, prva je Vijarova knjiga prevedeno u Srbiji. Izdavanjem ovog dela, „Akademska knjiga“ iz Novog Sada nastavlja da nam predstavlja neke od najzanimljivijih dostignuća savremene francuske književnosti.

Autor: Svetozar Poštić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *