Dijaloški monolog (Vid kroz tamu i Mocartov sindrom)

Radni prostor stvaraoca prisni je ambijent neophodan da bi se umirila okolina i pripremila za oblikovanje i prijem artističke kreacije. On je tačka oslonca, pista za uzletište umetnikovih misli koje kreću na veliki put. Do koje destinacije će stići i kada će se vratiti, sasvim je neizvesno. Ali, prostor koji su napustili mora biti prepoznatljiv, jer samo tako mogu im se vratiti u transformisanom obličju koje im je umetnik namenio. Za mene je ambijent bezmalo sve. Ako to priznaje iskusni i uspešni stvaralac, pisac Zoran Živković, onda je i odgovornost da ga stvori, ogromna. Značaj ovog, takoreći, ustaljenog boravišta umetnika u najodsutnijim trenucima njegovog privremenog boravka na planeti Zemlji, potvrđuju i piščeve reči kojima daje do znanja da taj prostor nije objekat neobaveznog i uobičajenog dizajniranja, već zalazi u savršenstvo jedinstvene celine, umetnikovog univerzuma sa minucioznom naznakom ezoterijskih zahteva. Sujeverno težeći jedinstvu ambijenta… U praksi, to su jednostavni elementi, ali u njima se već nazire metafizika umetnikove spremnosti da se otisne u predele sopstvene nutrine i iznedri ono nešto, čega u većini slučajeva, ni sam nije svestan da poseduje. I zato je potrebna, baš ta i takva škrta svetlost da prizove mada prisutne, ali u biti nevidljive: kose zrake prašine. Žaluzina sa prorezima, neće biti više samo to što jeste. Propušteni zraci svetlosti poslužiće joj da oblikuje voluminozno titrave ornamentalne arabeske. Na prozoru je i bivši akvarijum preobražen u saksiju za uzgajanje cvetnih kaktusa.

I sve to, objedinjeno stvara čudnovati utisak nestvarnosti kao neophodan elemenat podsticaja za stvaralački akt. Ono što zavisi od samog pisca, učinjeno je. No, ipak, nije sve tako jednostavno, kao što na prvi pogled izgleda.

Pisac Zoran Živković upustiće se u svom romanu Pisac, u studioznu analizu o poreklu književnog dela, o izvoru njegovog nastanka, o prostoru i vremenu u kojima je stvoren, stvaran ili ostvaren, što u širem smislu može da se odnosi na umetnost uopšte. Slikovitosti radi, on dijametralno postavlja jednog nasuprot drugom, dva prijatelja, oba sa bogatim intelektualnim iskustvom, od kojih je jedan pisac, a drugi tek kreće u spisateljsku avanturu. Na momente, stiče se utisak, bez obzira na sve njihove različitosti, da se radi o istoj ličnosti koja vodi sopstveni monolog ostvaren kroz dijalog dva različita mišljenja. No, bez obzira na to, činjenica je da paralelno teku dve linije koje obrazlažu na dva načina odakle proizilazi poriv da se krene putem literature i čime je pisac motivisan za stvaranje svoga dela.

Svedoci smo da je pisac, najpre, do autentične perfekcije doveo okruženje svoga radnog mesta. Već je i pri kraju dela, koje se iz prevashodne namere da napiše roman, preobrazilo u zbirku priča. I upravo kada treba da ga okonča, kako bi preraslo iz konglomerata u amalgam, nailazi na iznenadnu blokadu, gde se ispostavilo da je… nesuđeno završno poglavlje tvrdoglavo odbijalo da nastane. Kao da osamostaljeno i oslobođeno …nezavisno od pisca ima snagu svoje volje, odnosno da je sasvim moguće da … neki deo donosi odluke, da li će nastati ili ne. To pisca navodi na razmišljanje o svom pisanju uopšte. Razmatranje je detaljno. Zašto da ne, za one koje to suštinski interesuje – edukativno je, a za ostale čitaoce zanimljivo i primenjivo u sopstvenim analizama po analogiji sa područjima njihovih osobenih interesovanja.

Razložimo li ih na elemente, dobijamo sledeće:

  1. Kad sednem za kompjuter, u meni postoji jedino izvesna neodređena napetost;
  2. Nije to nikakvo opipljivo nadahnuće, a ponajmanje me obuzima božanski zanos;
  3. Na početku sam suočen sa zidom tame;
  4. …naročito ako je ambijent prikladan, rečenice prosto stanu da naviru iz tame, same od sebe,
  5. dok mene… prožima nestrpljenje da doznam na šta će stvar izići.
  6. …ima nekog prepoznatljivog podstreka… dok pišem… to je čitalačka radoznalost.
  7. Ovde… postoji jedno fizičko ograničenje… ne dopušta da utoljujem… ljubopitljivost onoliko brzo koliko bih to želeo… Ja, naime kucam samo jednim prstom – kažiprstom desne šake…
  8. …a kada sam pokušao… da tastaturu zamenim diktafonom, odande – iz nekog tajanstvenog razloga –više ništa nije htelo da dopre.

I na kraju, pisac donosi zaključak o metodu i načinu svoga pisanja: U mom slučaju čin pisanja teško da se može nazvati stvaralački. Možda, samo posrednički… Posle studiozno obrađenog analitičkog pristupa sopstvenoj literaturi i na osnovu nje, sintetisanog odgovora, na sceni piščevog stana pojavljuje se njegov apsolutni književni antipod u svakom pogledu, izuzimajući intelektualni status. Prijatelj, kome se poverava, iako potpuno nestručan, preuzima psihoanalitičku seansu radi razrešenja piščevih teškoća i dileme oko zastoja u pisanju. Tamu koju oseća pred pisanje, prijatelj tumači kao njegovu podsvest i značajno najavljuje: Biće neke koristi od toga. Već će ona izbaciti napolje ono što joj ne prija. To je delovalo destruktivno na pisca, njegov rad potpuno se zaustavlja. Ne treba zaboraviti dijalog koji je prethodio pisanju romana piščevog prijatelja. Naime, kada se pisac poverio da želi da napiše roman, prijatelj ga je svim mogućim argumentima odvraćao, da bi se uskoro sam najavio kao pisac romana.

Međutim, vinovnik toga čina nije bio on, već Mocartov sindrom, što je božanski dar da se celo delo koje je pred nastajanjem ukaže u jednom blesku. Sve do najsitnih pojedinosti.

U prijateljevom romanu se pojavljuje i pisac u epizodnom liku, ali veoma dobro obrađen. Potpuno skrajnut sa svoga literarnog puta, u podređenom položaju u koji je dospeo pomažući prijatelju oko tehničkih problema neophodnih za pisanje, kojima ovaj nije bio vičan, pisac razmišlja zašto je u romanu upotrebio reč naš. U prenesenom smislu, prilježnom čitaocu može da potvrdi njegovu skeptičnu asocijaciju da je pisac – prijatelj, odnosno prijatelj – pisac, što ne isključuje i egzistenciju oba lika u romanu koji se na različite načine bore za svoje mesto pod suncem. Dobar opis njegovog lika pod pravim imenom, kao i familijarno upotrebljena prisvojna zamenica naš (neko ko u podređenom položaju nekome iznad sebe čini usluge), akumulira u piscu bujicu nagomilanih frustracija, i on odlučuje da konačno izađe sa svojim argumentima pred prijatelja koji je uvek pokušavao da ga izbavi iz pošasti, posmatrajući sa visine njegovu naučnofantastičnu literaturu i svaku raspravu o njoj započinjao: Naučnu fantastiku treba razoriti!

Prijatelj je upravo pisao svoj drugi roman (opet iz resora božanskog bleska) i, po običaju nenajavljen, došao kod pisca koji je posle dužeg vremena osetio stvaralački poriv i pripremao se da konačno završi davno započeto delo. Ali, i saznanje, prodor do same srži naučnofantastične riznice tame, nije više želeo da zadržava za sebe. Oslobodio se jednostavnim i jasnim rečnikom. U ovim segmentima nesvakidašnjim, nadomak vizionarskim saznanjima, pisac Zoran Živković izlazi na književnu platformu sa harizmom iskusnog poznavaoca svemoguće kosmičke kombinatorike. On govori o nepoznanicama u kojoj figuriraju tama, svetovi, osobe koje poseduju Vid. Postoje svetovi razdvojeni tamom koja nije prostor. Zato se ne zna da li su blizu ili daleko. Jedan od njih je i naš svet.

Kroz tamu, na drugu stranu, mogu prozreti samo oni sa Vidom. Ali Vid nije kod svih isti. Zato se razlikuju izveštaji o onome što je viđeno… Izveštaji koje dobijamo njihovim posredovanjem su svedočenja. Pogrešno su označena kao umetnost kojoj se pripisuje izmišljanje i stvaranje. Nema izmišljanja, ima samo svedočenja. Nema stvaranja, ima jedino posredovanja. I drugi svetovi tako vide nas, Vidom koji je jedini toliko lak da pređe iz sveta u svet. Oni koji požele da prodru u druge svetove, hrabri su podvižnici ovenčani slavom. Posle nove psihoseanse, bola u glavi koji posebno napada očne jabučice sa osećajem kao da se izbacuju iz ležišta (asocijativna analogija sa Vidom), nailazi košmarni san koji se završava monitorom preko celog neba. Mogao je da očekuje na njemu reči koje dolaze iz tame, preko paučinastog mosta, sa druge strane. Kada se probudio, kao iz teškog sna, potražio je svoj besprekorni ambijent… Nije se smelo više oklevati. I pisac uključuje kompjuter.

Praktično, u romanu u kome pisac pisca Zorana Živkovića ne napušta ambijent svoje radne sobe čitalac saznaje o svetu ljudske psihe koja je kadra da oseti damare vasione i zakonima logike pokušava da širom otvori prostore drugih svetova. Dovoljno bi bilo da su kroz tamninu svemira, ovom prilikom, otškrinute samo vratnice umetničkih (sno)viđenja…

Autorka: Ljiljana Pantelić Novaković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *