DEROKOVE SLIKE STAROG BEOGRADA

94, brojka koja bi mogla poneti naslov ovog teksta, odnosi se na životni vek Aleksandra Deroka. Toliko godina je poživeo ovaj srpski arhitekta i pisac, kome (u domenu književnosti) – osim na stručnim knjigama, dugujemo mnogo zbog njegovih živopisnih sećanja. Ta sećanja nam mogu poslužiti kao materijal za rekonstrukciju jednog minulog vremena, upoznati nas sa njegovim modusom življenja, običajima i podsetiti nas na grandiozne promene koje su se desile za samo jedno stoleće.

Primera radi, Deroko je živeo u kući svog rođaka „Uje“, osnivača Srpskog narodnog pozorišta, poznatog Jovana Đorđevića. Osim sitnih marifetluka iz detinjstva (krađa Ujinih knjiga sa tavana i preprodavanje), Deroko se seća Ujine kuće u Knez-Mihailovoj ulici (gde je rođen), a koja je oskudevala (kao i cela Srbija) sa kanalizacijom. Kada je imao 11 godina, ceo grad je bio prokopan kako bi cevi bile postavljene, ali o tome saznajemo kroz Derokovu priču kako su ti rovovi bili savršeni za dečje igre. Osim toga, seća se i ubistva kralja i kraljice (a ponajpre svadbe) čije je pokrivene leševe video vraćajući se iz škole. Derokova priča seže i do prve prašine podignute automobilskim točkovima na ulicama Beograda. To se desilo 1905. godine, kada je gospodin Andrejević, zvani Džoni, „doneo“ prvi automobil u prestonicu. Rana sećanja pokrivaju i godine u kojima je viđao Đorđevićevog nećaka, Stevana Sremca, koji je Uji mnoge glavobolje zadavao (Uja ga je nazivao „arnautom“), i za kog je Deroko prema prizoru sa sahrane (ljudi u crnom sa simbolima nalik na mistriju, šestar i trougao) saznao da je bio mason.

Sada to deluje bizarno, ali Deroko nije mogao zamisliti Badnji dan bez cike prasića po ulicama Beograda. Njegova sećanja su zabavne priče, pune sitnih i zanimljivih detalja, koji čitaocu ne dopuštaju ni pomisao dosade: „Odrasli muškarci su obično puštali brkove, brade samo baš stariji ljudi. Ako su to bili oni brčići uvijeni pa ufitiljeni na vrhu, ona su mazani ‘briljantinom’, a noću se spavalo sa ‘brkovezom’ koji je na potiljku bio zategnut elastišom (kao što žene spavaju sa ‘papilotnama’ u kosi)“.

Poput junaka popularne serije „Tri Hil“, koji su u naletima besa i tuge na prolaznike bacali balone pune vode sa vrha zgrade, Deroko i njegovi drugari su isto to radili, samo u manjoj ambalaži – čašama. Pojava aeroplana i aeromitinga je ono što autor sa posebnom pažnjom opisuje, i što će mu na neki način postati jedan od životnih poziva. Sa bratom je napravio biplan, dok su njihovi drugovi Bane Nušić, sin našeg poznatog komediografa Branislava, i Srbobran Stanojević napravili monoplan. U nedostatku pravog materijala, poslužili su delovi grudnjaka njihovih sestara i majki.

Jedna mračna epizoda koju je rat izrežirao u Derokovom životu tiče se njegovog zarobljeništva u logoru na Banjici. Ovaj logor je bio ozloglašen, jer nije bio pod zaštitom Ženevske konvencije, i smrt se mogla očekivati svakog časa. Više od moguće smrti, Deroku je smetao odnos prema zarobljenicima:

„Međutim, kako bi mu sada, čini mu se, izgledala privlačnija svaka baraka nekog zamišljenog zarobljeničkog logora, 'pod zaštitom Ženevske konvencije', od ove zagušljive i mračne sobetine u suterenu, sa kiblom na srdini... a iz koje će izvoditi, po spisku ili na odbrojavanje... svakog petog ili desetog. Zar nije tako rekao doktor Pijade, da je gledao kako su mu i sina odbrojali, pa kad je hteo on da pođe umesto sina, folksdojčer ga je umirio smejući se: 'Ništa se ne brinite, doći će i na vas red...' i tamo će negde u studi i noći kopati rov u smrznutoj zemlji ašovom...  zatim skidati sa sebe odelo i cipele 'da bi bilo poslato postradalima od bombardovanja u Nemačku'... i osetiti gvozdenu žicu kako se urezuje u zglavke ruku ukrštenih na leđima, tako da će se zbog svog neizdržljivog bola i onog zbog bosih nogu u smrznutoj novembarskoj oranici poželeti da se sve samo što pre svrši... da bi posle oni iz druge ture zatrpali ovaj i kopali za sebe nov rov... Dakle, i tu, pre svega, uniženje onog najosnovnijeg čovečanskog u čoveku“

Ali, čak ni te gorke epizode nisu bile bez vedre strane: sa svojim sapatnicima igrao je šah pomoću figurica pravljenih od hleba, imali su časove gimnastike, svako je pričao o onome u čemu je stručan, slavili su krsnu slavu, on je čak pojeo pismo sakriveno u piletu koje mu je žena poslala. Na taj način su prekraćeni i preživljeni logorski dani, utoliko bolniji što su ih prouzrokovali „naši“, kvislinzi, saradnici okupatora.

Deroko kritikuje besomučni turizam i maniju raskopavanja starih spomenika. Na jednom mestu će reći da je za stari Singidunum šteta što je zbrisan kada su se mladi arheolozi zastideli njegove starine. Upravo on je napisao prve istorije arhitekture srednjovekovne Srbije, a preko četiri decenije bio je profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. O svojim učenicima koji su ga prevazišli (poput Šejke, Milića od Mačve) rekao je „Alal im vera!“ Bio je šegrt Peri Popoviću u obnavljanju Žiče, 1956. postao je član SANU, a poneo je i laskavu Sedmojulsku nagradu za životno delo za umetnost (bio je neobično srećan jer je nagradu dobio „za umetnost“).

Derokov najbolji prijatelj bio je pesnik Rastko Petrović. Nije komentarisao spekulacije koje su postojale oko njegovog seksualnog opredeljenja  – ostao je dosledan svom stilu koji podseća na uvodne rubrike Politikinog zabavnika, baveći se zanimljivostima i osobenostima ljudi koje je poznavao. Iz njegove priče saznajemo da je sa Rastkom obišao celu Srbiju, da su to bila „skromna“ putovanja (što je eufemizam za besparicu), da su čak zajedno privedeni zbog neposedovanja ličnih karata, da su zbog pesnikovog sujeverja propustili vozove (susreti sa crnim mačkama i popovima), da su u Parizu bili gosti mnogih poznatih slikara: Rodenovom kućom su se neprestano šetali goli modeli, a Deroko je Pikasovom šuraku našao posao u Subotici.

Deroko pominje i Savu Šumanovića, zajedničkog prijatelja i velikog slikara, „retko nasmešenog“, kome je pomogao oko prilagođavanja mašine za mlevenje kukuruza u mašinu za mlevenje boje. Rastku, kao i većini fudbalskih laika, nikada nije bilo jasno zašto samo golman sme loptu da hvata rukom. Deroko navodi da je Rastko bio mason, ali da je to više bila poza, zbog uticaja društva, jer Rastko je bio patriota i vernik – iz njegove zaostavštine Deroku je testamentom pripala ikona koju je Rastko nosio uz sebe za vreme prelaska Albanije. Priča o Rastku ima jednu neveselu notu: umro je u tuđini, sahranjen na Rok kriku gde je samo jedan u travu zarasli beli kamen predstavljao svedočanstvo o tome čije kosti su ispod njega pokopane. Godine truda Aleksandra Deroka su se isplatile, i njegov prijatelj je dobio grobno mesto u svojoj zemlji, u zajedničkoj porodičnoj grobnici Petrovića u Beogradu. Dok je bio u diplomatiji, nostalgično je pisao Deroku i njegovoj ženi: „Kako ste samo srećni što možete da živite u svojoj zemlji!“. I o sukobu Petrovićevom sa Srpskom pravoslavnom crkvom, Deroko se uzdržava od polemika i komentara, nazivajući tu situaciju „nesporazumom“. To je ono što je Miladin Šobić nazvao „desetkom iz drugarstva“. Nabrajajući svoje životne pozive, kaže: „U svemu tome sam aktivno učestvovao. Mogao sam pri tom imati hladne, da tako kažem, profesionalne odnose sa ljudima, ali sam imao i druge prisnije, one pravoga prijateljstva“.

Ovaj svestrani čovek koji nas je zadužio u najrazličitijim poljima života, ostavio je svoje tragove svuda po svetu, a 1988. godina je samo godina njegove fizičke smrti. Još uvek je sa nama, u pripratama crkava, u kosinama linija, u potezima olovke na crtežu, u sećanjima na papiru.

  • Deroko, Aleksandar (1983). A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom. Beograd: Narodna knjiga.
  • Deroko, Aleksandar (1987). Mangupluci oko Kalimegdana (nova sećanja). Beograd: Biblioteka „Bata“

Autorka: Marijana Jelisavčić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *