Dan kada je umro Lenard Koen

Preuzeto iz zbirke priča u nastajanju Užasi postmoderne, Službeni glasnik, 2018. 

Kada je Lenard Koen umro, bio je ponedeljak.

Nečuveno!

Ko, uopšte, umire ponedeljkom, u tek razdevičenom novembru?!

Tog jutra je kišilo, a dva mršava klinca su na igralištu ispod mog prozora igrala fudbal. Ubrzo nakon buđenja seo sam u fotelju. Dečaci su u jutru, u orošenoj slanoj travi, heroji svetilišta sfernog oblika, traže smisao svega loptajući se. Kakva scena!

Na krevetu se gužvao svežanj posteljine. Ličio je na zgrčenog insekta. Odlučio sam da ne odem tog dana na posao, nazvao šefa, slagao da sam bolestan, spustio slušalicu i pripalio. Laki strajk, cigareta za čoveka bez osobina.

Škripa i šuštava zvonkost kvarila je kakofoniju prestonice sa okna.Otvorio sam limenku piva; bila je hladna u mojim rukama. Zagledao sam se u taj otvor, bio je to razobličeni krug od pune tamnine; naprslina, invertovana fotokopija sunca koje guta udisaje. Crn kao strah i ogroman ko sloboda.

Kroz naprsline, zar ne, Lenarde, svetlost i ulazi, a obostranost je valjda uslov ovog bivstva, pa se i tama švercuje, vidiš.

Odmerio sam oveći gutljaj i oteo ga iz ambalaže.
Lenard Koen je mrtav, živeo Lenard Koen!

Internet portali su se utrkivali u panegirisanju za preminulim, sve takmičeći se ko će bolnije da oplače, ko će težu, slaniju i sluzniju suzu za njim da objasni narodima, ko će tužniji nekrolog da mu ostavi za večnost, tik nakon što je popustio pod nagovorom kancera s kojim je šurovao već neko vreme. Odabrali su oružja, umislili humku i mermer, doživeli erekciju. Ulotan u alumorfnu zemlju sunčane Kalifornije, sin Adam je ridao. Kći Lorka je ćutala, bila nema ko crnilo ispod noktiju. Šta je supruga uminulog radila u tom trenutku – nepoznato je. U Njujorku je bilo hladno, to je makar izvesno.

Smrt!

Slušaj me, Lenarde, tebi se obraćam – stvarno si preterao ovog puta.

Nekad sam, znate, bio panker. Klinac, beslovesnik, dete željno pažnje i prihvatanja. Moj muzički, a posledično i delatni izbor bio je takav da je zahtevao samo što više buke, buke kao supstituta stava. Kosu sam zalizivao, šminkao se, oblačio bestidno, psovao učestalo, činio, uostalom, sve što je grupa nezrele dece u kojoj sam se kretao činila tek da bi zaustavila pozornost, izazvala zazor roditelja, rodbine, školaraca, prolaznika, drugih lica, ma svih. Verovao jedino u nešto što sam smatrao predstavom haosa i anarhije. Mislio i činio u to ime sve – predcivilizacijsko divljaštvo, eros i tanatos slizani u etos, to je ionako sve čega, sem smrti, u nama uopšte i ima. Politika (u grčkom smislu), Svarog, primordijalna supa, ljubav, ofsajd, Avogardov broj, azbest, omiljena igra, maske od abonosa, samoća, Festival Vodolija, Polinezija, makroekonomija, kružnica, latinski jezik, revolucije, polivinilhlorid, strukturalizam, Jovan Bez Zemlje, koncepti, histologija, pogrebne konvencije, freneologija, dadaizam, satovi, Zlatna lopta, prženice s kajmakom, ontološko ja, čekrk, Lili Marlen, siromaštvo, poludisperzija, zvezdoznanstvo, lasice, Šerlok Holms, draguljarnice – sve mi se činilo kao smišljen zločinački projekt, organizovana prevara, hitac šlajma direktno u lice svakom od nas, prozrena zavera. A ko i nije počeo tako što je bio divalj?

Moji matorci su bili radnička klasa, sve ono što bi neki klinac rođen nakon pada Berlinskog zida mogao videti u filmovima socijalističkih provenijencija. Posao, nešto sna, u pravilnim razmacima populistička i pop-kultura na kašičicu. Nazivali su to idilom.

Tetka je, međutim, shvatala stvari malo drugačije, činilo mi se, zato sam i voleo da provodim vreme sa njom, iako je stalno žvalila nekakvim: „Zapamti, mili moj, važno je da postojiš“. Ona je uvek hodala nekako gegajući se, primetno šepajući levom nogom. Bila je vojni veteran, ukinuta za poštovanje, ostavljena samo sa medaljom za hrabrost, iako se hrabrije i istinskije borila u NOB-u od većine silnika koji su žarili i palili državom koja im je potom data na upravu, premda je država sama sobom upravljala, ubeđivali su nas. Jedan od tih takvih skupljača kajmaka bio je i teča, visoki službenik u partiji, njega tek ništa nije zanimalo, osim samouprave, marksizma (koji je vrlo slabašno i nerazumno doktrinarno poznavao, prosto valjajući par naučenih frazetina) i, naravno, ugleda koji je stekao ženidbom, očigledno.Uprkos svemu tome, bio je ćutljivo prijatan prema meni. O tetki je, međutim, ovde reč. Zapravo, o konsenvencama njenog delovanja i, držim, odgovornosti tih delovanja za zbivanja u mom, kasnije će se ispostaviti, životu.

Stalno mi je davala ploče, stripove, kljukala me kojekakvim glupostima. Najčešće bih joj se iz čiste kurtoazije zahvaljivao na tome i pankerski bacao sve poklonjene stvari na jednu gomilu i čekao da se međusobno potuku, iskrve ili pojedu same sebe. Ipak, jednog dana, dala mi je nekakvu ploču i knjižicu crvenih korica, krajnje minimalistički uređenu. Natpis: „Biblioteka Reč i misao“, pa ispod „Leonard Koen“. Samo tako, ništa više. Na ploči je, stajalo, pak, nešto slično: „Leonard Cohen, LIVE AT WHITE ISLAND FESTIVAL“. Takođe samo to.

Otišao sam kući, zaključao se u sobu, turskim sedom se uvalio na prašnjavi patos, raširio knjižicu i otvorio nasumičnu stranu. Naišao sam na neku pesmu, zvala se Suzana. Čitajući, zazvučala mi je dobro. Šta ja znam, nešto mi se tu svidelo, zavuklo duboko u pleksus i eto ti. Odbauljao sam do gramofona, pristavio ploču na svoje mesto i spustio iglu. Usud je uredio da baš ta pesma ženskog imena, Suzana ili Suzanne, kako god se zvala, bude prva po redu. Vinil je zapucketao, a igla počela da titra po njemu. Leonard Koen ili Leonard Cohen – ili obojica – očito je tek izašao na binu, jer je kazao: „Drago mi je da sam večeras ovde, sam, pred dvesto hiljada ljudi“. Zamislio sam baš tih dvesto hiljada različitih ljudi koji stoje na poljani usred ničega, tamo negde.

Ovde ćemo na trenutak suspendovati vreme, tek da bih rekao (a ne pitajte kako znam, nije ni važno kako, znam; dovoljno je toliko): tik pre tog nastupa, okoliš je goreo. Bina je vrila od distorzija i pojačala prethodnih muzičara, a ostali prostor je doslovno bio u haosu, plamenu, neredi su se stihijski razvlačili i poput mehaničkih bikova zbacivali sa sebe i poslednje trunje zdravog razuma i pristojnog ponašanja. Furešti svet je jurcao ostrvom, omamljen, oivičen, lomio, palio, razvaljivao, odbijao da bude išta.  Silazilo se s uma bez namere ponovnog uspona. Onda je taj mršavi, sitni, nosati Kanađanin, krt kao mit, prozirna utvara u sivom, pesnik sa šeširom, izašao i svet odjednom nije više bio kavez za ptice.

Ovde se vraćam, nadalje se, u osami mog sobička te hiljadu-devetsto-osamdeset-i-neke, dešavalo sledeće:

Pripalio sam cigaretu ukradenu iz ćaletove pakle dan pre toga. Izvođač je počeo da razlaže neki akord (sa sluhom, nažalost, nikad nisam bio na ti, ali me decenijama već nešto vraća nuždi da zavabim da je to bio, verovatno, e – dur; pa i da nije, morao je biti u tom trenu) i da više govori pesmu nego što ju je zaista pevao. Trnci su mi se uspeli uz sinusiodu kičme. Dvesto hiljada ljudi u mojoj glavi je selo i počelo da plače. I ja sam seo i počeo da plačem. Moja stara je ušla u sobu i rekla da sam plačipička, a ne panker.

Biti panker i biti plačipička, to je verovatno ista stvar. Važno, je, ipak, postojati, ma šta bio.

Godinama nakon toga, nedugo nakon tetkine smrti, saznao sam da se ime tipa zapravo čita Lenard, a ne Leonard. Takođe sam saznao da ima suprugu po imenu Suzana, ili Suzzane, napisano na engleskom. Pomislih da sam konačno otključao ta vrata, da se tako pišu ljubavne pesme, da nekog voliš, oženiš se njime, onda mu napišeš pesmu i pevaš je, recituješ, šta god. Ubrzo sam otkrio da pesma ipak nije pisana supruzi, već nekoj davnašnjoj prijateljici istog imena, Suzan Elroj, koja je i bila, zapravo, supruga, ali njegovog prijatelja. Je l’ se to, ipak, tako radi – zavoliš i voliš nekoga, pišeš mu poeziju, onda provedeš vek s nekim drugim i bude ti, valjda, dobro uprkos svemu? I ljubav i poezija su, očigledno, fašizam. Mali, privatni konc-logor. Ili jednakim žarom i bestidom voliš sve, pa i žene istih imena? Možda se, jednostavno, uz nekoga dostojno stari, a uz neke ostaje večito mlad.

Postojala je bojazan da uopšte nisam ni postojao tog sedmonovembarskog jutra. Obukao sam plavi kišni mantil i sišao par ulica niže do kafića kraj keja. Konobarica, koja se uopšte nije zvala Suzana, odvela me je dole, pored reke. Učinila mi se napola ludom, ali baš sam zato hteo da budem tu. Jedan čamac je promicao u blizini obale, kao okrilatio, ljuljajući u svojoj utrobi dežmekastog tipa sa riđom igličastom bradom, gibajući se po staklastoj površi Save. Mahunasta raspolućena ljuspa na recije kljunom parala vodu, razdvajala šavove, krma ih krpila posvećenički, potpuno ovisnički, mogao sam to da čujem. No, ovaj mornar, osobito baš ovaj, bio je slomljen, davno pre nego bi se nebo razjapilo, bio je napušten, skoro čovek, takav. Krupnooka kelnerica me je poslužila čajem i narandžama. Iako obično ispijam tursku kafu, gorku, ovog jutra sam promenio pravilo, napravio eksces, loše odglumio osobenost. Sigurno se negde, makar u novosadskom Šangaju, ili u Marjanovu, Dalmaciji, neki vetar zateturao, bar, ako već čovek nije. I leptiri su, očito, pankeri, plačipičke. Prave sranja kržljavim zamasima. Čudno. Na bledim grudima konobarice, u gnezdu između svečane kože i obrube blago dekolteirane majice, podvezana lančićem, visila je prilika nagog raspetog muškarca. Zar on nije bio mornar i zar njega nije moguće videti samo očima utopljenika?! Nonsens.Ćutke sam zurio u nju na tren, zagrizajući nameru da joj kažem da ja, ja nemam ljubavi da joj dam, ali sam ipak, možda, onako, na trenutke i prevarantski, poput kradljivaca stoke, baš tako prefrigano, poželeo da, možda, provedem noć kraj nje. Nasmešila se pre no što bi otišla do šanka,

Možda,
Možda to čini
Samo
Zbog običaja učtivosti
I bakšiša koji joj tim prilikama
Ostavljaju
Drugi gosti
Drugih pasmina,

Ali,
Ali ja sam oduvek bio
Njen ljubavnik,
Zaželeo sam
Putovati
Sa njom,
Želeo sam
Putovati
Na slepo,
Znao sam
Da joj mogu
Verovati,

Ja
Ja shvatam
Da je
Samorazumljivo
Verovati joj,
Jer sam dotakao
Njeno
Savršeno telo
Svojim umom.

Presekao sam misao. Dovršio sam čaj, pojeo narandže, izvukao dva masna dima i dovršio cigaretu. U povratku, nazvao sam svoju devojku i kazao joj da želim da je vidim čim pre. Pola sata potom, video sam je kako razmiče sivilo, rekoh li, skoro-pa-virgo-intacta plavnog novembra,prilazeći mi. Sunce je zaiskrilo i stalo da se razliva po njoj, kao med što spada kad spada. Breskva u nebu je orumenela. Zagrlio sam je ramenima (jer se ramenima, zapravo, za pravo grli, prostrano ko Patagonija); zamislio ju obvijenu krpama i perjem iz Vojske spasa i ničim drugim. Izjavio sam joj ljubav, rekavši: „Tamara, ja Vas volim“. Uhvatila me je za ruku. Bunovno i s tek kvarkom više od pola poverenja me je pogledala, zbunjenih zenica. Morao sam to baš tako da joj kažem, ljubav se prigodno izjavljuje tek uz persiranje,jer,čujmo opet to –  „Tamara, volim Vas“; „Tamara, volim Vas“; „Tamara,volim Vas“ – osećamo li kako zvoni, ko istina. Dodao sam i da bih se ženio njom i da želim da nam rodi dva deteta, sina i kćer. Zbunjena, pristala je i rekla da sam kreten jer se to tako ne radi, prosidba. Ma, šta ja znam kako se šta radi, odbrusio sam.

Hodali smo malo po gradu nakon toga, između sunca visoko na nebu i senki koje su se slivale sa drveća, kuća, žardinjera, arhitektonskih krojeva, nebodera, ljudi, dece. Kamenčić u levoj patici me je žuljao, a ja sam razmišljao zašto taj kanadski Židov koji mi je upropastio život nije mogao da sačeka još malo, pada, recimo, umre u martu? Smrt u novembru je očajno passe.

U martu se završava sezona monsuna, tropske prašume bujaju i zelene, cvasti bršljena granatiraju čula, solsticij lomi svoj zglob, dan raste i zri. U martu umiru Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Zoran Đinđić,  Ugo Čaves, Ivo Andrić, Elizabet Tejlor, Vilijem Prvi,  Leopold Drugi, Stenli Kjubrik, Antonije Pije, Hektor Berlioz, Slobodan Milošević, Velibor Vasović, Sveti Patrik,  Artur C. Klark, Virdžinija Vulf, Vlada Divljan, Tvrtko Prvi od Bosne.

Smrt u ni po čemu posebnom studenom, to jeste tako passe, dobri moj Lenarde!

Napomena: nakon čitanja (ili uz (ponovno)  čitanje, po volji) odslušati Leonard CohenSuzanne.

Autor: Lazar Stefanović 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *