Čitajući (Julijana) Pšiboša

Čini se da je stvaralaštvo Julijana Pšiboša, pesnika, esejiste i prevodioca nepravedno zapostavljeno, iako je on jedan od vodećih predstavnika moderne poljske književnosti. Čitalačka publika na ovim prostorima primorana je da o njemu saznaje kroz malobrojna antologijska izdanja1), koja su jedini vid dostupnih prevoda. Svesna ove činjenice, nastojaću da dam kratak osvrt na delo i ličnost, prema mišljenju Petra Vujičića, najvećeg pera Krakovske avangarde kao i inovatora novog stiha, nove intonacije i novog rečnika u poljskoj poeziji XX veka.

Julijan Pšiboš je rođen 5. marta 1901. godine u Gvožnjici. Studirao je polonistiku na Jagelonjskom univerzitetu, ali nije diplomirao. Dobivši stipendiju 1937, proveo je dve godine u Francuskoj gde je imao priliku da se upozna sa umetnošću zapadne Evrope, što će ostaviti neizbrisiv trag u njegovim poetskim i teorijskim dostignućima. Debitovao je stihovima objavljenim u mesečniku Skamander (Skamander), 1922, da bi se već naredne godine upoznao sa takođe značajnom figurom Krakovske avangarde – Tadeušem Pajperom i započeo saradnju sa programskim časopisima tog pokreta – Skretnica (Zwrotnica) i Linija (Linia). Značajne polemičke članke kao i programske tekstove objavljuje još i na stranicama Književno – naučnog kurira (Kurier Literacko-Naukowy), Književnog glasa (Głos Literacki), Evrope (Europa) kao i mnogim drugim. Neophodno je takođe i istaći njegov rad u Parizu, odnosno objavljivanje L’Art Contemporain. Osim interesovanja za savremenu evropsku umetnost, Pšiboš ostvaruje i bliska poznanstva sa poljskim avangardnim umetnicima iz Lođa, naročito konstruktivistima, odnosno grupom a. r. (revolucionarni umetnici ili radikalni umetnici), poput slikara Stšeminjskog i Staževskog kao i skulptorke Katažine Kobro.

Sama poezija Julijana Pšiboša može se posmatrati kroz dve etape: Rano i pozno stvaralaštvo. Prve zbirke nastaju već sredinom dvadesetih godina i u njima se očituje veliki uticaj Pajperovih teorijskih načela. Osim toga, ova poezija donosi jedan izraz fascinacije naporom koji proizilazi iz onog specifičnog, stvaralačkog rada. Prve dve zbirke poezije Zavrtnji (Śruby, 1925) i Oberučke (Oburącz, 1926), kao odraz modernosti programa, izražavaju pohvalu kolektivnom naporu čovečanstva, te definišu pesnika kao novog aktivnog radnika kome je delatnost upravo Reč. Shodno takvim temama, uz upotrebu tipičnog naučnog jezika, glavni junaci su često radnici i zanatlije, kao metaforični učesnici pesničkog kreativnog procesa, što se vidi u upečatljivoj slici iz pesme S putovanja:

Osećam nedostatak srpa kao reči
da bih pokretom podrezao visinu.

Pesnik kao produktivni radnik svojom imaginacijom gradi novu poetiku kao izraz moderne tehnologije. Takva poetska modernost, koja se zasniva na principima ekonomije i funkcionalnosti, ima za postavljeni cilj udaljavanje od tradicionalnog metra, te povećanje eliptičnosti i učestalu upotrebu karakterističnih pesničkih motiva: točak, struja, rad u pogonu, odnosno puštanje u rad.

Ideju sinteze pesničkog i naučnog potrebno je potražiti u samom programu Krakovske avangarde kao književne grupe čija se delatnost vezuje za period 1922 – 1927 i programski časopis Skretnica, dok je Krakovska avangarda uopšte neodvojiva od likovne umetnosti, koja će onda izvršiti snažan uticaj na književnost, zatim pozorište, film, arhitekturu i modu.

Slika 1: Panorama Lođa, tempera na kartonu, 1932. godina

Simboličnim začetkom Krakovske avangarde smatra se 1927. godina kada je održana prva poljska ekspresionistička likovna izložba u krakovskoj Palati umetnosti. Izložbom je bilo obuhvaćeno više od hiljadu radova ukupno osamnaest različitih autora, protivnika aktuelnih konvencija. To je bila prva veća manifestacija avangardne umetnosti u Poljskoj, čiji su krugovi u tom međuratnom periodu postali izuzetno otvoreni za eksperimente i prihvatanje novih trendova u evropskoj umetnosti dvadesetih i tridesetih godina. Na izložbi su, između ostalog, svoja dela predstavili slikari Vladislav Stšeminjski (videti sliku 1) i Henrik Staževski, kao i skulptorka Katažina Kobro (slika 2).

Slika 2: Prostorna kompozicija 4, obojeni čelik, 1929. godina

Osnovna načela književnog pokreta avangarde, kao i zahteve novoj poeziji, izneo je Tadeuš Pajper u manifestu Grad, masa i mašina (Miasto. Masa. Maszyna) koji 1922. godine objavljuje Nova umetnost (Nowa sztuka). Polazna tačka ovog manifesta umnogome nalikuje na Marinetijev Manifest futirizma i njegove zahteve za brzinom, težinom, zbijenom i strogom strukturom i ekonomičnošću izražajnih sredstava. Krakovski avangardni pokret je tada jedini uspeo da razvije svoj osobeni poetski program, te postane specifična pojava u Poljskoj književnosti koja, iako nalazi podsticaje u evropskim literarnim angažmanima, ostaje dosledna nacionalnom biću. Osim Tadeuša Pajpera i Julijana Pšiboša, pokret okuplja još nekolicinu snažnih pesničkih ličnosti – Jana Bženkovskog, Adam Važika i Jalu Kureka. Upečatljiva krilatica Krakovske avangarde: minimum reči, maksimum sadžaja, implicira disciplinovanu sintaksu pesme bez poetskih slikanja, te sugerisanje kao jedini vid značenja. Stvoriti čistu poeziju, jer ništa nije trajnije od samog pojma Poezije. Kao ideal tvorca najveće revolucije u istoriji kulture uzor im je poljski astronom i matematičar Nikola Kopernik, dok se iz samog termina avangarda mogu izvući osobenosti Krakovske avangarde: borbenost, agresivnost u potezu, mobilnost i promenljivost, te stvaranje novih formi i stilova umetničkog izražavanja razaranjem onih ustaljenih i do nedavno praktikovanih.

Druga etapa, period zrele poezije Julijana Pšiboša kristališe se u tridesetim godinama. Zbirke poezije Odozgo (Z ponad, 1930) i U dubini šume (W głąb las, 1932) označavaju krunu njegovog poznog stvaralaštva. Njihov sadržaj najavljuje promenu diskursa u smislu smene urbanog, gradskog, civilizacijskog u prirodu, pejzaž, harmoniju sa biljnim i životinjskim svetom i suptilnu erotiku. Ovakav sinkretizam, doduše sa izrazitom ljubavnom tematikom i gotovo snoviđenim slikama, naročito se uočava u drugoj strofi pesme Tebi o meni:

Korakom tako pokretno lakim
kao da vodiš pticu po zraku
išla si preda mnom, pred sobom, pred svima.
Podignuta ispod nogu od vrabaca
tvoja senka se zazelenela u žbunju,
sinula u sitnom lišću. 

I nestala si u svojoj pesmi. Zaćutali smo.

U navedenim stihovima Pesnik kao kreativni Tvorac suprotstavlja svoju volju svetu koji ga okružuje, stvarajući entitete koji kao da su se rodili iz napora vizuelne percepcije. U tom procesu lirski subjekat transformiše dinamiku spoljašnjeg u unutrašnji krug, svojevrsni horizont motiva, posebno ističući pokretački napor u čoveku, snagu reči i rad imaginacije. Princip funkcionalnosti je doveo do svesne polisemantike; jezik se kondenzuje i komprimuje u skladu sa parolom o maksimumu maštovitih aluzija u minimumu reči. U svoju narednu zbirku Jednačina srca (Równanie serca, 1938), pored već poznatih motiva, Pšiboš uvrštava i pojedine probleme koji se tiču društvene stvarnosti, poput solidarnosti sa svetom borbe, osećanja promene vlastite sudbine i veru u neizbežno uništenje postojećeg poretka. Stil koji se onda iskristalisao upravo je i postao karakterističan za poeziju Julijana Pšiboša – izrazita upotreba elipsi i metafora kao izraz dinamične ličnosti pesnika u čijem fokusu su objekti i pojave izrazite Energije.

O Pšiboševom izvanrednom osećaju za jezik, te njegove izražajne mogućnosti, kao da je sve rečeno u kratkoj pesmi izuzetne snage – Na najdaljem uzvišenju:

Na najdaljem uzvišenju, sa rečju načelnom
staću na kraj - 
Glavom ću
odgurnuti
zvezdu;
Svet ću dopuniti.

Na svaki brežuljak
postaviću Zemlju.
Poslednju reč
otkinuću od svojih usta:
podeliću se s vama ćutanjem.

Narednim zbirkama Dok smo živi (Póki my żyjemy, 1944) i Mesto na Zemlji (Miejsce na ziemi, 1945) samo je utvrdio prethodne teze smeštajući unutrašnje doživljaje čoveka i Umetnika nezavisno od strahota tada aktuelnog rata. U posleratnim godinama, usled potrage za većim veštinama komunikacije, promenama u relaciji od buntovnog ka prihvatajućem i poučnom, te povratku na tematizaciju rada, u Pšiboševom opusu dolazi do delimičnog prihvatanja novih poetika. Dalji pesnički rad, naročito od zbirke pod nazivom Oruđe od svetlosti (Narzędzie ze światła, 1958) zadržava važne ideje ličnog identiteta i osobenosti koje se formiraju na temeljima sećanja iz detinjstva, zatim ponovljeni motivi leta, svetla, točkova i pariske katedrale Notr – Dam.

Konačno, Pšiboševu poetsku aktivnost prate članci i eseji o problemima poezije i drugih umetnosti kao i polemički komentari o sopstvenoj pesničkoj delatnosti. Posle rata uglavnom je nastojao da obrazloži inovacije u umetnosti pokušavajući istovremeno da reinterpretira neke norme u kulturnoj tradiciji, posebno romantičarskoj, što se vidi u knjizi Čitajući Mickjeviča (Czytając Mickiewicza, 1950).

Julijan Pšiboš je preminuo 6. oktobra 1970. godine u Varšavi.

Posmatrajući iz današnje perspektive, Krakovska avangarda sa svojim najistaknutijim predstavnicima – Tadeušem Pajperom kao teoretičarem i nadasve Julijanom Pšibošem kao pesnikom označila je početak stvarno nove ere u poljskoj poeziji. U skladu sa pridošlim vekom nauke i tehnike, avangardisti su zahtevali novi poeziju, praćenu strogom i disciplinovanom tehnikom pisanja. Vodeći se idejom maksimalnog sadžaja i metafora, čiji cilj više nije igra mašte, već pojmova, uz redukovanu upotrebu reči, stvarao je i Julijan Pšiboš u stalnoj potrazi za novim pesničkim uzbuđenjem. Uprkos uvreženom mišljenju pojedinih teoretičara i prevodilaca, poput Petra Vujičića, da ovi avangardisti nisu uspeli da ostvare čistu Poeziju dostojnu svog programa, odnosno Pajperovih teorijskih načela, činjenica je da Pšiboševa poezija, iako potekla iz samog krila Krakovske avangarde, nastavlja da egzistira kao zasebni i neprikosnoveni entitet svetske književnosti.

Svesna veličine Fenomena Pšiboš, ja ću samo reći: Čitajte Julijana Pšiboša.

Autorka: Ana Sekulić (Rez)

FUSNOTE:   [ + ]

1. Nažalost, na srpskom jeziku su dostupne samo ove antologije poljske poezije koje sadrže i njegove pesme: Moj poljski pesnički XX vek, Biserka Rajčić, Treći trg, Beograd, 2012. Pet vekova poljske poezije, Momčilo Jokić, Jedinstvo, Priština, 1991. Savremena poljska poezija, Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *