Čije korene čupa Ćosićeva Simka?

Priča o gazdarici, seljačkoj ženi Simki, koja je naizgled tipizirana žena patrijahalnog društva, počinje već u prvoj rečenici Ćosićevog romana. Suprug Đorđe joj je kupio crvene đinđuve i nadničar Tola ga pita: „Da podmladiš ženu?“ (Ćosić 2004: 19). Tim Tolinim zagonetnim pitanjem Ćosić nas intrigira da se zapitamo ko je ta žena, kako ona izgleda? Kada Đorđe baca đinđuve u sneg, on na taj način simbolički odbacuje i svoju ženu i tako se već naglašava kako će se njihov odnos razvijati dalje u romanu. Sledeće što nas približava toj ženi je sećanje njenog muža na „sladunjavi miris Simkine lanene košulje koju ona uvek čistu oblači čekajući da se on vrati sa puta. Čvrste, krupne i tople dojke“  (Ćosić 2004: 22). Polako nam se naglašava njena spoljašnjost i njen zdrav i puten izgled. Toj njenoj pojavi se muž više ne raduje. Počinje slutnja da se iza ovog lika krije jedna dublja, nesrećna priča. Prva njena pojava „Simka se povuče u senku iza njegovih leđa“ (Ćosić 2004: 22) nam otkriva da je to žena koja postoji samo kao muževljeva senka, nevidljiva, ali uvek na raspolaganju. Ona ne sme ništa da kaže kada vidi da se vraća sa puta bezrazložno ljut na nju: „Žena govori samo kad je muž pita i kada su u krevetu“ (Ćosić 2004: 22). Sada već po ovom njenom u razmišljanju u senci jasno je uočljivo da je u pitanju jedna patrijahalna žena tradicionalnog shvatanja braka u kome je muž neprikosnoveni gospodar žene. Ali Simka nije samo to, pisac prikazuje i njena maštanja prilikom oblačenja lanene košulje kojoj se Đorđe nekada radovao. Ona zamišlja sreću, milovanja,tepanja. Sve ono što postaje samo grč kada pogleda u svog ljutitog i nezadovoljnog supruga.

Odnos Simke i Đorđa je predstavljen u „krevetu mučilištu“ (Negrišorac 2004: 324) po kojem se nesrećno prevrću različite duše koje spaja ista toliko godina neispunjena želja – želja za produženjem loze Katića. U krevetu se osećaju kao u zatvoru, oboje pate, ali tu patnju ne izgovaraju, kada se predaju jedno drugom to rade samo zbog već pomenute dužnosti prema lozi Katića. Simka je kriva Đorđu zbog svog siromašnog porekla, kriva za sve, čak i za raskol sa Vukašinom. On joj kaže da hoće da ga sa bratom posvađa na šta mu ona kaže: „Dobro, Đorđe, daj mu sve, nemam pravo. Ti si muško“ (Ćosić 2004: 52). Tada dolazi i do fizičkog zlostavljanja koji postaje jedini izlaz nemoćnom Đorđu koji više ništa nema da kaže i učini. Dok je tuče i on sam jauče nad njenom pomirenošću sa batinama. Taj momenat je ključan zato što ona tada shvata da joj je život „pust i jadan i da joj više ne znači što je gazdarica u toj kući“ (Ćosić 2004: 53). Dakle, nije finansijski status i položaj bilo ono što je Simku držalo u kući Katića. Drži je prkos i ponos koji joj ne bi dopustio da ona opet ode među one kojima je petnaest godina gazdovala. Simka i Đorđe govore jedno drugom najiskrenije reči patnje i besa, ali kada je ono drugo u najčvršćem snu. Stoji nad njim i pita se od čega li je tako umoran. Ali, tada se okreće sebi, zagleda se u sebe i svoju lepotu i po prvi put se javlja misao: „Zar on, zar sa njim?“ (Ćosić 2003: 56). Pisac diskretno provlači ovu rečenicu koja predstavlja tek slutnju onoga što će se kasnije u ovoj romanesknoj priči desiti. Njena lepota u koju se ona zagleda te noći se često ističe. Tu lepotu vide svi, i Đorđe koji pati zbog njene savršenosti kojoj nema šta da prebaci. Čak i u momentu kada je tuče, on primećuje kako mu je lepša nego ikad.

Jedino šta je Simka od Boga molila je dete. Zamišljala ga kako ga u koritu kupa, kako se njene krupne dojke pune mlekom. Ogoljena Simkina duša vidi se kada ostaje sama na molitvi u manastiru i nabrajanje njenih „grehova“ koji nam pokazuju koliko je zapravo čista. Dok sluša zvonjavu Tole na lažnu uzbunu pita se: „Ako Toli nešto bude? (..) Deca će mu skapati od gladi“ (Ćosić 2004: 109). Ponovo se javlja u Simki misao o nadničaru, pita se šta bi bilo ako bi se njemu nešto desilo, pisac kroz tri tačke opisuje ono što je i sama sebi prećutala i dalje tu brigu nastavlja samo kao brigu o njegovoj deci. U momentu kada se pita zar sa Tolom, sa nadničarem, ona se šeta kroz jabučar koji predstavlja vrhunski simbol plodnosti u kome je ona poput boginje plodnosti svesna  da nije nerotknjinja svojom krivicom, već zbog jalovosti svoga muža. Kada odlazi da kupi seno sa Tolom u želji da zgreši sa njim, njene noge se zapletu u tikvine vreže i smrskava nekoliko žutih cvetova. Ovom kidanja tikvinih vreža pisac simbolički prikazuje čupanje korena Katića. Adama je začela upravo u jabučaru, Simka –„zemlja hraniteljka, prolećna polja žedna oplodnje“ (Marić 1998: 763) i Tola, nadničar, siromah, onaj kome „ne bi ni orah i ruke uzela“ (Ćosić 2004: 164).

Kada je rekla Katićima da je trudna, znala je da je njen položaj u toj porodici konačno postao učvršćen, ali sada joj to više nije bilo bitno. Ona je bila srećna što će konačno ispuniti svoju želju za materinstvom. U toku porođaja, Đorđe grebe mrtvu koru sa stabla jabuke, a kad čuju da je rodila muško, imanjem odzvanja zvuk Toline frule iz jabučara, uvek isti zvuk kojim Tola slavi rođenje sinova, ovaj put sina koji će mu biti gazda. Simkinu snagu je pokosila epidemija koja je vladala selom, a njene poslednje reči su bile upućene Đorđu: „Tvoj je. Kunem se!“ (Ćosić 2004: 255).

Iako je preljubom Katićima darovala naslednika, ne možemo da se ne zapitamo o njenim poslednjim rečima. Da li je onaj na samrti spreman da slaže i zakune se? Prvi razlog bi mogao da bude sin, njena želja da ga Katići prihvate kao svog. Drugi bi mogao da bude taj da ona više i ne vidi svoj greh i da je to uradila da bi Đorđu rodila sina.

Literatura

Ćosić Dobrica (2004). Koreni. Beograd: NIN.
Negrišorac Ivan (2004). „Koreni Dobrice Ćosića i strategiječitanja. Pogovor knjizi, Dobrica Ćosić, Koreni Beograd: NIN.
Marić Sreten (1998). „Ponovno uspostavljanje prošlosti“, Ogledi o književnosti. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.

Autorka: Tijana Mitrović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *