Чије корене чупа Ћосићева Симка?

Прича о газдарици, сељачкој жени Симки, која је наизглед типизирана жена патријахалног друштва, почиње већ у првој реченици Ћосићевог романа. Супруг Ђорђе јој је купио црвене ђинђуве и надничар Тола га пита: „Да подмладиш жену?“ (Ћосић 2004: 19). Тим Толиним загонетним питањем Ћосић нас интригира да се запитамо ко је та жена, како она изгледа? Када Ђорђе баца ђинђуве у снег, он на тај начин симболички одбацује и своју жену и тако се већ наглашава како ће се њихов однос развијати даље у роману. Следеће што нас приближава тој жени је сећање њеног мужа на „сладуњави мирис Симкине ланене кошуље коју она увек чисту облачи чекајући да се он врати са пута. Чврсте, крупне и топле дојке“  (Ћосић 2004: 22). Полако нам се наглашава њена спољашњост и њен здрав и путен изглед. Тој њеној појави се муж више не радује. Почиње слутња да се иза овог лика крије једна дубља, несрећна прича. Прва њена појава „Симка се повуче у сенку иза његових леђа“ (Ћосић 2004: 22) нам открива да је то жена која постоји само као мужевљева сенка, невидљива, али увек на располагању. Она не сме ништа да каже када види да се враћа са пута безразложно љут на њу: „Жена говори само кад је муж пита и када су у кревету“ (Ћосић 2004: 22). Сада већ по овом њеном у размишљању у сенци јасно је уочљиво да је у питању једна патријахална жена традиционалног схватања брака у коме је муж неприкосновени господар жене. Али Симка није само то, писац приказује и њена маштања приликом облачења ланене кошуље којој се Ђорђе некада радовао. Она замишља срећу, миловања,тепања. Све оно што постаје само грч када погледа у свог љутитог и незадовољног супруга.

Однос Симке и Ђорђа је представљен у „кревету мучилишту“ (Негришорац 2004: 324) по којем се несрећно преврћу различите душе које спаја иста толико година неиспуњена жеља – жеља за продужењем лозе Катића. У кревету се осећају као у затвору, обоје пате, али ту патњу не изговарају, када се предају једно другом то раде само због већ поменуте дужности према лози Катића. Симка је крива Ђорђу због свог сиромашног порекла, крива за све, чак и за раскол са Вукашином. Он јој каже да хоће да га са братом посвађа на шта му она каже: „Добро, Ђорђе, дај му све, немам право. Ти си мушко“ (Ћосић 2004: 52). Тада долази и до физичког злостављања који постаје једини излаз немоћном Ђорђу који више ништа нема да каже и учини. Док је туче и он сам јауче над њеном помиреношћу са батинама. Тај моменат је кључан зато што она тада схвата да јој је живот „пуст и јадан и да јој више не значи што је газдарица у тој кући“ (Ћосић 2004: 53). Дакле, није финансијски статус и положај било оно што је Симку држало у кући Катића. Држи је пркос и понос који јој не би допустио да она опет оде међу оне којима је петнаест година газдовала. Симка и Ђорђе говоре једно другом најискреније речи патње и беса, али када је оно друго у најчвршћем сну. Стоји над њим и пита се од чега ли је тако уморан. Али, тада се окреће себи, загледа се у себе и своју лепоту и по први пут се јавља мисао: „Зар он, зар са њим?“ (Ћосић 2003: 56). Писац дискретно провлачи ову реченицу која представља тек слутњу онога што ће се касније у овој романескној причи десити. Њена лепота у коју се она загледа те ноћи се често истиче. Ту лепоту виде сви, и Ђорђе који пати због њене савршености којој нема шта да пребаци. Чак и у моменту када је туче, он примећује како му је лепша него икад.

Једино шта је Симка од Бога молила је дете. Замишљала га како га у кориту купа, како се њене крупне дојке пуне млеком. Огољена Симкина душа види се када остаје сама на молитви у манастиру и набрајање њених „грехова“ који нам показују колико је заправо чиста. Док слуша звоњаву Толе на лажну узбуну пита се: „Ако Толи нешто буде? (..) Деца ће му скапати од глади“ (Ћосић 2004: 109). Поново се јавља у Симки мисао о надничару, пита се шта би било ако би се њему нешто десило, писац кроз три тачке описује оно што је и сама себи прећутала и даље ту бригу наставља само као бригу о његовој деци. У моменту када се пита зар са Толом, са надничарем, она се шета кроз јабучар који представља врхунски симбол плодности у коме је она попут богиње плодности свесна  да није нероткњиња својом кривицом, већ због јаловости свога мужа. Када одлази да купи сено са Толом у жељи да згреши са њим, њене ноге се заплету у тиквине вреже и смрскава неколико жутих цветова. Овом кидања тиквиних врежа писац симболички приказује чупање корена Катића. Адама је зачела управо у јабучару, Симка –„земља хранитељка, пролећна поља жедна оплодње“ (Марић 1998: 763) и Тола, надничар, сиромах, онај коме „не би ни орах и руке узела“ (Ћосић 2004: 164).

Када је рекла Катићима да је трудна, знала је да је њен положај у тој породици коначно постао учвршћен, али сада јој то више није било битно. Она је била срећна што ће коначно испунити своју жељу за материнством. У току порођаја, Ђорђе гребе мртву кору са стабла јабуке, а кад чују да је родила мушко, имањем одзвања звук Толине фруле из јабучара, увек исти звук којим Тола слави рођење синова, овај пут сина који ће му бити газда. Симкину снагу је покосила епидемија која је владала селом, а њене последње речи су биле упућене Ђорђу: „Твој је. Кунем се!“ (Ћосић 2004: 255).

Иако је прељубом Катићима даровала наследника, не можемо да се не запитамо о њеним последњим речима. Да ли је онај на самрти спреман да слаже и закуне се? Први разлог би могао да буде син, њена жеља да га Катићи прихвате као свог. Други би могао да буде тај да она више и не види свој грех и да је то урадила да би Ђорђу родила сина.

Литература

Ћосић Добрица (2004). Корени. Београд: НИН.
Негришорац Иван (2004). „Корени Добрице Ћосића и стратегијечитања. Поговор књизи, Добрица Ћосић, Корени Београд: НИН.
Марић Сретен (1998). „Поновно успостављање прошлости“, Огледи о књижевности. Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.

Ауторка: Тијана Митровић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *