Četvoroglavi Vid

Nestrpljenje mača da postane lopta.
Velimir Hlebnjikov

Tekst koji sledi mora biti o jednoj tezi koju treba ponavljati beskonačno mnogo puta, dok nas bude, a neće nas biti upravo onog momenta kada tezu prestanemo da ponavljamo – mi bez tradicije i prošlosti ne postojimo, nema nas, mi smo niko. I ništa.

Uporedna analiza pesama koje dolaze iz četiri različita pera, iz  četiri različite poetike, četiri različita vremena i dva različita pola, a obrađuju jednu temu, lep su primer za jedan od načina očuvanja tradicije. Šta ih spaja? Vidovdan. Šta nas spaja sa pesnikinjom i tri pesnika? Vidovdan. Možda još po neka stvar, ali ovde ostajemo na temeljima, na temeljima na kojima nam podrhtavaju noge, a mi ga lepimo mastilom i pljuvačkom.

Vidovdan je odavno postao simbol srpstva. Simbol vojnika, majke, devojke i sestre. Praznik je odavno prerastao svoje osnovno značenje. Slabo pamtimo, a još smo skloni i stalnom preispitivanju  pa se čak dovode u pitanje istorijski izvori u kojima se spore datumi, porazi i pobede, gde se o caru Lazaru i caru Muratu govori nekim sumnjivim diskursima koji prete da poljuljaju temelje, koji, rekosmo, već drhture. Istorija i tradicija nisu isto. U mom svetu, jedina istina je ovo drugo. Istina mojih prababa i pradeda, naroda od pre kneza Lazara, naroda posle 1389. godine, moj je jezik jezik guslara i hajduka. Moje verovanje je ono što mi kao zaveštanje ostavlja priča i pesma.

Zlata Kocić se oslanja na folklornu i mitološku tradiciju i istovremeno pripada jakim strujama književne avangarde. Njena pesma koju ćemo ovde komentarisati to jasno pokazuje. O Vidovdanu se govori iz ženske perspektive i to sa jakim aluzijama na Kosovku devojku koja predstavlja najjaču žensku nit u mitu o Kosovu. Kao što darivanje devojke u pesmi „Kosovka devojka“ vojnicima predstavlja neku vrstu zaloga i nade da će se iz boja vratiti, tako junakinja iz pesme Zlate Kocić „Vidov danak“, nosi pod pojasom zalog da se neko vrati, neko ko će je „zarano oblu“ izvesti pred svatove. Doziva se brat. Direktno kontrastrirajući smrti, koja je jedan od osnovnih simbola koju vezujemo za kosovski mit, lirski subjekt Zlate Kocić suprotstavlja tajni, mistifikovani, po malo i bizarni život, ali ipak život. Život pod pojasom žene još uvek, u ključu tumačenja tradiconalne kulture Srba, pripada nečistim silama. Obla, junakinja Zlatine pesme hoda obalom Sitnice gde, kaže: „nakupih u nedra oči iskopane.“1)

Kao što beše lutala Kosovka devojka tražeći devera, kuma i zaručnika, a nailazeći na Orlovića Pavla koji simboliše priču i u kojega su se skupila sva tri junaka preobražena u priču jer su telesno propali, tako luta i junakinja Zlatine pesme. Sa Orlovićem, junaka u pesmi je četiri. Broj četiri nije slučajan i usamljen ne samo u ovom primeru, nego i u ostalim pesmama koji ćemo komentarisati, kao i u osnovnom značenju božanstva Vid.

Njena „vekovna sprema devojačka“ sada su svi oni ostaci junaka rasuti duž Sitnice i Kosova polja. Ovakva, groteskna i kontrastna slika, raskomadanog života oko nje i života koji tek pupi u njoj glavni je motiv pesme. Lirski subjekt i dalje insistira na životu. Može se pročitati da žena odbacuje svu krivicu rata, a ona pada na muški pol, to je bila njihova bitka. Ona je duboko usredsređena na ono što predstoji, a to je život koji nosi u sebi i o kojem će, bez ičije pomoći, voditi računa usred pustoši koju je doneo rat. Ovakvo ponašanje lirskog subjekta koji je morao biti obeležen ženskošću i glavnom diferencijacijom u odnosu žensko-muško, a to je da ona donosi život, a on ga oduzima. Rat vode muškarci, žene za njima čiste. Zlata Kocić pesmu završava ne osvrtanjem na prošlost, već opomenom za budućnost. Nosi novog čoveka pod pojasom i njena svadba je krvavi pir:

„Prazna su gnezda
očne duplje svatovske:
izvedi me, brate.
Ne okrugli se varnica pod pojasom
no videlo živo
kome je čas.“2)

U početku beše Rat i u početku beše Vid, poručuju nam pesme Miroljuba Todorovića. Izmeštanje božanstva u pravreme je radikalna odstupnica od svakog vida povezivanja sa tradicijom u onom momentu kada ona obuhvata i znači rat. Između Rata i Vida, Todorović bira Vid. Tako se barem čini na samom početku njegovog ciklusa pesama  o Vidovdanu. Iako je Svetovid, staro pagansko božanstvo, bog rata i obilja, pesnik se ograđuje i njegov bog je razoružan (pesma „Beli vid”3)). Opredeljenje za carstvo nebesko? Elementi kosovske legende su prisutni i u poeziji Miroljuba Todorovića, te valjda i ona najradikalnija grana avagardnog stvaralaštva vuče korene iz srpskog Edena, zlatnog doba kraljeva, a onda i survavanja u ropstvo. Ono što se pri čitanju poezije posvećene Svetom Vitu autora Miroljuba Todorovića mora imati u vidu je Četvoroglavi Vit, sam spomenik na rtu Arkona. Bog sa četiri lica. Prema drugim izvorima Sveti Vit je ranohrišćanski mučenik kojeg je car Dioklicijan osudio na smrt bacanjem u kotao sa vrelim uljem, a crkva dan Svetog Vida obeležava 15. juna. Usred isprepletanosti tradicije, Todorović je imao prostora za eksperimentisanje. Pesme posvećene Vidovdanu u okviru izbora iz poezije Lovac magnovenja4)redom nose nazive: Vidilac Amos, Sveti Vit, Vid, Beli Vid, Trava Vidova i na posletku Vidov dan. Sami naslovi govore o genezi ovog božanstva. U početku beše Amos:

 „Iz kraljevstva večnosti“5)

Amos, starozavetni prorok. Pravoslavna crkva slavi Svetog Amosa 28. juna, a prema nekim izvorima Svetog proroka Amosa, slavio je knez Lazar kao krsnu slavu.6) Sve je u vezi, Crnjanski progovara. Dakle, takav razvoj kulta pratimo u pesmama Todorovića. Iz pesme Vid:

„U jezerima severnim. U baltičkim
maglama. Razglobljuje se vreme.
Ustao sam. Sišao sa planine. Na
početku leta. Svetlost. Rat. I Vid.“7)

U ovoj pesmi najavljuje konačno spajanje rata i Vida u jedno, u zgusnutu čvrstu kap Kosovske legende, gde, opredeljujući se za tradicijski pristup samom motivu, on više ne bira između rata i Vida. Juni, 28. više se neće pamtiti po starozavetnom proroku Amosu nego po boju na Kosovu. Na kraju beše rat:

„Iziskriće
plamen iz mokrog ognjila. Slovenski
ratnici. Pod nebom Svetovida.“8)

 U ovom ciklusu, pre pesme Vidov dan, napisane su još dve. Te dve pesme, implicitno, govore o srpskom narodu, porobljenom, koji poput osluškivanja neba u očekivanju letnjeg pljuska, osluškuje zveckanje mačeva, zvuk oslobođenja ili utamničenja?  Pesma Trava Vidova9)smeštena je u tradicijski milje, veoma kompleksnih verovanja, radnji koje se kombinuju sa rečima u čiju se magiju verovalo. Ta pesma, satkana poput mrmljanja molitava ikombinovanih od paganskih i  hrišćanskih motiva i prostih ljudskih verovanja u lekovito bilje, najavljuje konačnu presudu. Za njom, u ovom ciklusu pesama sledi i ona koja ciklus zatvara, sama pesma Vidov dan. Zbog lepote donosim je u celosti:

„Pčelinji bruj. Gozbenih počasnica.
Iznad metoha. Iznad sebarskih
lubnjača. Miris kiše. I kosova.
Zaustavljena je noć. Blagoslovom
i vinom. Slepilo i razdom.
Žilište prokletija. Prorok Amos.
Sa dva milenijuma. I još dva
stoleća. U neutrnulom oku. Sedi
kraj slavske sofre. Sluša melemnu
molitvu. Kneza. Novog Izrailja.

***

Bitke nikada nisu izgubljene.
Ni na crnom polju. Ni u zapretanom
srcu.Ali toga dana.Ne igra se
i ne peva. Kukavica prestaje
da kuka. Za mrtvim junacima.
Osluškuj. Još uvek kroz mrklinu.
Udar mača o mač. Tutanj kopita.
U zemlji. U vazduhu. Pune su vučije
jame. Naših glava. Odrezana jezika.
Na Vidov dan. U gluvo doba noći.
Sve reke. Na Kosovu. Za tren.
U krv pretvorene.
Poteku."
Na kraju beše krv.

Miodrag Pavlović piše pesmu Svetovid govori. Uglavnom je bog onaj koji ćuti, a ovde četvoroglavi Vid govori, te njegov govor mora biti proročki, a proroci retko kad su donosili dobre vesti, osvrnemo li se na Bibliju. Bog Miodraga Pavlovića je razočarani bog, njegovi sinovi su izgubili bitku za njega i njegove četiri glave su pokošene u ratu. Takođe, taj bog je ljut. Sa dna, gde mu padoše glave, on kori. Ako su ga njegovi sinovi olako zamenili drugim bogom, tako će i ovog, hrišćanskog, lako zameniti za bilo kog drugog boga, čija je jedna reč i jedna glava. Na suptilan način, Pavlović govori o našem olakom shvatanju i prihvatanju prelaska Slovena sa paganstva na monoteističku religiju. Jedina slovenska tvorevina, nešto duboko narodski se zaboravlja i čuva se samo u zakrivljenim rubovima neba, to su parčići kolektivnog sećanja. Pavlovićeva poezija može da se čita u ključu opomene: Sloveni su zaboravili svoje bogove, zašto ne bismo verovali da će i tog jednog zameniti drugim, drugog trećim? I tako do dana današnjeg. Da li je prilagođavanje stranom, asimilacija tuđe tradicije i kulture prirodni proces koji nema potrebe posebno objašnjavati? Smatram da se pesme Miodraga Pavlovića posvećene Slovenima i paganstvu mogu čitati u ključu opomene i pitanja gore postavljenog. Ko smo mi? I to je pitanje sa početka teksta. Danas kada pišem o Kosovu, pišem o brodu koji tone jer nismo uspostavili ravnotežu, ne znamo da stojimo, drhtimo. Ipak, još nije kasno da se valjano rasporedimo.

„Gorke li sudbe bogova
gorko li zavisimo od ljudskog soja
koji lako menja vonj i veru.“10)

Od Antike do bogova koji od ljudi zavise. Ništa istinitije nije moglo biti napisano i ništa više uznemiravajuće danas pročitano, danas kada mislim o Kosovu.Danas kada zastanemo i okrenemo se, vidimo prošlost. A napred, ništa do sive magle. Poslednjeg boga spremamo na prodaju.

Jovan Jovanović Zmaj je pisao onda kada se u ideje i ideale verovalo i njegova poezija je prosta, jaka, otresita, bučna, politička, oštra i puna nade. Čak i ona satirična. Danas se Zmaj ne može izmestiti iz veka u kojem je pisao i tumačiti drugačije, ili makar to neće biti urađeno u ovom tekstu. Kod Zmaja su još sinovi jaki, još čekaju na boj, glas kukavaca je nebitan, nije dobrodošao, dok se vojni poklič pozdravlja i čak se na njemu insistira:

„Ne ti, što braniš nevidnim duhom
Klonule, slabe, nevine,
Već ti, što držiš kreposnom rukom
Merilo pravde, istine;
Ako ti j` zaman molitva ova,
Glas roda valjda nije `man,
Oh, evo, ište tol`ko vekova
Još samo jedan Vidov-dan.“11)

Ni Zlata Kocić, ni Todorović, ni Pavlović neće pozivati u boj. Oni se sa jednom izrazitom distancom, umetničkom, ali distancom dotiču teme Vidovdana i Kosova. Kroz tradicijski sloj i potom kroz sloj avangarde kod Kocićeve i Todorovića i kroz prizmu vanrednog Pavlovićevog pesništva, nazire se misao i ideja o Vidovdanu. O njemu se peva kao o nekoj davno okamenjenoj metafori. Nažalost, okamenjeno je mrtvo. A stihovi Jovana Jovanovića Zmaja su nam daleki.

Zlata Kocić u jednom intervjuu navodi stih Hlebnjikova: „Nestrpljenje mača da postane lopta.“12)  Objašavnja da je tačka i sferičnost nešto veoma blisko poeziji, govori o „tački koja pamti“. Tačka koja pamti je okamenjenjna metafora Vidovdana. Mač, iz Zmajeve poezije je davno postao lopta. Slojevi i slojevi tradicije sada čine jednu sferu, magijskim delovanjem reči, štite metaforu Kosova. Od nečega moramo početi kada već ne vidimo ništa od crne magle. Mi negujemo metaforu i reč. Za zemlju su se i onako oduvek najviše borili zanesenjaci i pesnici.

Autorka: Jelena Zelenović

FUSNOTE:   [ + ]

1. Kocić, Zlata.Gnezdo i kupola. Srpska književna zadruga, Beograd, 1995, str. 28.
2, 8. Isto.
3. Todorović, Miroljub. Lovac magnovenja. http://www.rastko.rs/cms/files/books/56810ae014110 str. 274.
4. Isto, 271-277, pesme o Vidovdanu.
5. Isto, str. 271.
6. https://sr.wikipedia.org/sr/Amos pristup: 2.6.2018.
7. Todorović, Miroljub. Lovac magnovenja. http://www.rastko.rs/cms/files/books/56810ae014110, str. 273.
9. Isto, str. 276.
10. Pavlović, Miodrag. „Svetovid govori“, https://books.google.rs/books?id=nwTR9aZ3XkEC&pg=PA28&lpg=PA28&dq=miodrag+pavlovi%C4%87+svetovid+govori&source=bl&ots=YQ6GXfvlD-&sig=eNpp7XABBXhLKHdj80F9ouI_tIw&hl=sr&sa=X&ved=0ahUKEwjRr7XFuIPbAhXE-6QKHd9MAAwQ6AEIJzAA#v=onepage&q=miodrag%20pavlovi%C4%87%20svetovid%20govori&f=false pristup: 3.6.2018.
11. Jovanović-Zmaj, Jovan. „Vidov-dan“.Glas crkve. god.15/3, br. 3, 1987, str. 1.
12. Kocić, Zlata. https://www.youtube.com/watch?v=KSPqOaJO7Ls pristup: 3.6.2018.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *