Четвороглави Вид

Нестрпљење мача да постане лопта.
Велимир Хлебњиков

Текст који следи мора бити о једној тези коју треба понављати бесконачно много пута, док нас буде, а неће нас бити управо оног момента када тезу престанемо да понављамо – ми без традиције и прошлости не постојимо, нема нас, ми смо нико. И ништа.

Упоредна анализа песама које долазе из четири различита пера, из  четири различите поетике, четири различита времена и два различита пола, а обрађују једну тему, леп су пример за један од начина очувања традиције. Шта их спаја? Видовдан. Шта нас спаја са песникињом и три песника? Видовдан. Можда још по нека ствар, али овде остајемо на темељима, на темељима на којима нам подрхтавају ноге, а ми га лепимо мастилом и пљувачком.

Видовдан је одавно постао симбол српства. Симбол војника, мајке, девојке и сестре. Празник је одавно прерастао своје основно значење. Слабо памтимо, а још смо склони и сталном преиспитивању  па се чак доводе у питање историјски извори у којима се споре датуми, порази и победе, где се о цару Лазару и цару Мурату говори неким сумњивим дискурсима који прете да пољуљају темеље, који, рекосмо, већ дрхтуре. Историја и традиција нису исто. У мом свету, једина истина је ово друго. Истина мојих прабаба и прадеда, народа од пре кнеза Лазара, народа после 1389. године, мој је језик језик гуслара и хајдука. Моје веровање је оно што ми као завештање оставља прича и песма.

Злата Коцић се ослања на фолклорну и митолошку традицију и истовремено припада јаким струјама књижевне авангарде. Њена песма коју ћемо овде коментарисати то јасно показује. О Видовдану се говори из женске перспективе и то са јаким алузијама на Косовку девојку која представља најјачу женску нит у миту о Косову. Као што даривање девојке у песми „Косовка девојка“ војницима представља неку врсту залога и наде да ће се из боја вратити, тако јунакиња из песме Злате Коцић „Видов данак“, носи под појасом залог да се неко врати, неко ко ће је „зарано облу“ извести пред сватове. Дозива се брат. Директно контрастрирајући смрти, која је један од основних симбола коју везујемо за косовски мит, лирски субјект Злате Коцић супрoтставља тајни, мистификовани, по мало и бизарни живот, али ипак живот. Живот под појасом жене још увек, у кључу тумачења традицоналне културе Срба, припада нечистим силама. Обла, јунакиња Златине песме хода обалом Ситнице где, каже: „накупих у недра очи ископане.“1)

Као што беше лутала Косовка девојка тражећи девера, кума и заручника, а наилазећи на Орловића Павла који симболише причу и у којега су се скупила сва три јунака преображена у причу јер су телесно пропали, тако лута и јунакиња Златине песме. Са Орловићем, јунака у песми је четири. Број четири није случајан и усамљен не само у овом примеру, него и у осталим песмама који ћемо коментарисати, као и у основном значењу божанства Вид.

Њена „вековна спрема девојачка“ сада су сви они остаци јунака расути дуж Ситнице и Косова поља. Оваква, гротескна и контрастна слика, раскомаданог живота око ње и живота који тек пупи у њој главни је мотив песме. Лирски субјект и даље инсистира на животу. Може се прочитати да жена одбацује сву кривицу рата, а она пада на мушки пол, то је била њихова битка. Она је дубоко усредсређена на оно што предстоји, а то је живот који носи у себи и о којем ће, без ичије помоћи, водити рачуна усред пустоши коју је донео рат. Овакво понашање лирског субјекта који је морао бити обележен женскошћу и главном диференцијацијом у односу женско-мушко, а то је да она доноси живот, а он га одузима. Рат воде мушкарци, жене за њима чисте. Злата Коцић песму завршава не освртањем на прошлост, већ опоменом за будућност. Носи новог човека под појасом и њена свадба је крвави пир:

„Празна су гнезда
очне дупље сватовске:
изведи ме, брате.
Не округли се варница под појасом
но видело живо
коме је час.“2)

У почетку беше Рат и у почетку беше Вид, поручују нам песме Мирољуба Тодоровића. Измештање божанства у правреме је радикална одступница од сваког вида повезивања са традицијом у оном моменту када она обухвата и значи рат. Између Рата и Вида, Тодоровић бира Вид. Тако се барем чини на самом почетку његовог циклуса песама  о Видовдану. Иако је Световид, старо паганско божанство, бог рата и обиља, песник се ограђује и његов бог је разоружан (песма „Бели вид”3)). Опредељење за царство небеско? Елементи косовске легенде су присутни и у поезији Мирољуба Тодоровића, те ваљда и она најрадикалнија грана авагардног стваралаштва вуче корене из српског Едена, златног доба краљева, а онда и сурвавања у ропство. Оно што се при читању поезије посвећене Светом Виту аутора Мирољуба Тодоровића мора имати у виду је Четвороглави Вит, сам споменик на рту Аркона. Бог са четири лица. Према другим изворима Свети Вит је ранохришћански мученик којег је цар Диоклицијан осудио на смрт бацањем у котао са врелим уљем, а црква дан Светог Вида обележава 15. јуна. Усред испреплетаности традиције, Тодоровић је имао простора за експериментисање. Песме посвећене Видовдану у оквиру избора из поезије Ловац магновења4)редом носе називе: Видилац Амос, Свети Вит, Вид, Бели Вид, Трава Видова и на послетку Видов дан. Сами наслови говоре о генези овог божанства. У почетку беше Амос:

 „Из краљевства вечности“5)

Амос, старозаветни пророк. Православна црква слави Светог Амоса 28. јуна, а према неким изворима Светог пророка Амоса, славио је кнез Лазар као крсну славу.6) Све је у вези, Црњански проговара. Дакле, такав развој култа пратимо у песмама Тодоровића. Из песме Вид:

„У језерима северним. У балтичким
маглама. Разглобљује се време.
Устао сам. Сишао са планине. На
почетку лета. Светлост. Рат. И Вид.“7)

У овој песми најављује коначно спајање рата и Вида у једно, у згуснуту чврсту кап Косовске легенде, где, опредељујући се за традицијски приступ самом мотиву, он више не бира између рата и Вида. Јуни, 28. више се неће памтити по старозаветном пророку Амосу него по боју на Косову. На крају беше рат:

„Изискриће
пламен из мокрог огњила. Словенски
ратници. Под небом Световида.“8)

 У овом циклусу, пре песме Видов дан, написане су још две. Те две песме, имплицитно, говоре о српском народу, поробљеном, који попут ослушкивања неба у очекивању летњег пљуска, ослушкује звецкање мачева, звук ослобођења или утамничења?  Песма Трава Видова9)смештена је у традицијски миље, веома комплексних веровања, радњи које се комбинују са речима у чију се магију веровало. Та песма, саткана попут мрмљања молитава икомбинованих од паганских и  хришћанских мотива и простих људских веровања у лековито биље, најављује коначну пресуду. За њом, у овом циклусу песама следи и она која циклус затвара, сама песма Видов дан. Због лепоте доносим је у целости:

„Пчелињи бруј. Гозбених почасница.
Изнад метоха. Изнад себарских
лубњача. Мирис кише. И косова.
Заустављена је ноћ. Благословом
и вином. Слепило и раздом.
Жилиште проклетија. Пророк Амос.
Са два миленијума. И још два
столећа. У неутрнулом оку. Седи
крај славске софре. Слуша мелемну
молитву. Кнеза. Новог Израиља.

***

Битке никада нису изгубљене.
Ни на црном пољу. Ни у запретаном
срцу.Али тога дана.Не игра се
и не пева. Кукавица престаје
да кука. За мртвим јунацима.
Ослушкуј. Још увек кроз мрклину.
Удар мача о мач. Тутањ копита.
У земљи. У ваздуху. Пуне су вучије
јаме. Наших глава. Одрезана језика.
На Видов дан. У глуво доба ноћи.
Све реке. На Косову. За трен.
У крв претворене.
Потеку."
На крају беше крв.

Миодраг Павловић пише песму Световид говори. Углавном је бог онај који ћути, а овде четвороглави Вид говори, те његов говор мора бити пророчки, а пророци ретко кад су доносили добре вести, осврнемо ли се на Библију. Бог Миодрага Павловића је разочарани бог, његови синови су изгубили битку за њега и његове четири главе су покошене у рату. Такође, тај бог је љут. Са дна, где му падоше главе, он кори. Ако су га његови синови олако заменили другим богом, тако ће и овог, хришћанског, лако заменити за било ког другог бога, чија је једна реч и једна глава. На суптилан начин, Павловић говори о нашем олаком схватању и прихватању преласка Словена са паганства на монотеистичку религију. Једина словенска творевина, нешто дубоко народски се заборавља и чува се само у закривљеним рубовима неба, то су парчићи колективног сећања. Павловићева поезија може да се чита у кључу опомене: Словени су заборавили своје богове, зашто не бисмо веровали да ће и тог једног заменити другим, другог трећим? И тако до дана данашњег. Да ли је прилагођавање страном, асимилација туђе традиције и културе природни процес који нема потребе посебно објашњавати? Сматрам да се песме Миодрага Павловића посвећене Словенима и паганству могу читати у кључу опомене и питања горе постављеног. Ко смо ми? И то је питање са почетка текста. Данас када пишем о Косову, пишем о броду који тоне јер нисмо успоставили равнотежу, не знамо да стојимо, дрхтимо. Ипак, још није касно да се ваљано распоредимо.

„Горке ли судбе богова
горко ли зависимо од људског соја
који лако мења воњ и веру.“10)

Од Антике до богова који од људи зависе. Ништа истинитије није могло бити написано и ништа више узнемиравајуће данас прочитано, данас када мислим о Косову.Данас када застанемо и окренемо се, видимо прошлост. А напред, ништа до сиве магле. Последњег бога спремамо на продају.

Јован Јовановић Змај је писао онда када се у идеје и идеале веровало и његова поезија је проста, јака, отресита, бучна, политичка, оштра и пуна наде. Чак и она сатирична. Данас се Змај не може изместити из века у којем је писао и тумачити другачије, или макар то неће бити урађено у овом тексту. Код Змаја су још синови јаки, још чекају на бој, глас кукаваца је небитан, није добродошао, док се војни поклич поздравља и чак се на њему инсистира:

„Не ти, што браниш невидним духом
Клонуле, слабе, невине,
Већ ти, што држиш крепосном руком
Мерило правде, истине;
Ако ти ј` заман молитва ова,
Глас рода ваљда није `ман,
Ох, ево, иште тол`ко векова
Још само један Видов-дан.“11)

Ни Злата Коцић, ни Тодоровић, ни Павловић неће позивати у бој. Они се са једном изразитом дистанцом, уметничком, али дистанцом дотичу теме Видовдана и Косова. Кроз традицијски слој и потом кроз слој авангарде код Коцићеве и Тодоровића и кроз призму ванредног Павловићевог песништва, назире се мисао и идеја о Видовдану. О њему се пева као о некој давно окамењеној метафори. Нажалост, окамењено је мртво. А стихови Јована Јовановића Змаја су нам далеки.

Злата Коцић у једном интервјуу наводи стих Хлебњикова: „Нестрпљење мача да постане лопта.“12)  Објашавња да је тачка и сферичност нешто веома блиско поезији, говори о „тачки која памти“. Тачка која памти је окамењењна метафора Видовдана. Мач, из Змајеве поезије је давно постао лопта. Слојеви и слојеви традиције сада чине једну сферу, магијским деловањем речи, штите метафору Косова. Од нечега морамо почети када већ не видимо ништа од црне магле. Ми негујемо метафору и реч. За земљу су се и онако одувек највише борили занесењаци и песници.

Ауторка: Јелена Зеленовић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Коцић, Злата.Гнездо и купола. Српска књижевна задруга, Београд, 1995, стр. 28.
2, 8. Исто.
3. Тодоровић, Мирољуб. Ловац магновења. http://www.rastko.rs/cms/files/books/56810ae014110 стр. 274.
4. Исто, 271-277, песме о Видовдану.
5. Исто, стр. 271.
6. https://sr.wikipedia.org/sr/Амос приступ: 2.6.2018.
7. Тодоровић, Мирољуб. Ловац магновења. http://www.rastko.rs/cms/files/books/56810ae014110, стр. 273.
9. Исто, стр. 276.
10. Павловић, Миодраг. „Световид говори“, https://books.google.rs/books?id=nwTR9aZ3XkEC&pg=PA28&lpg=PA28&dq=miodrag+pavlovi%C4%87+svetovid+govori&source=bl&ots=YQ6GXfvlD-&sig=eNpp7XABBXhLKHdj80F9ouI_tIw&hl=sr&sa=X&ved=0ahUKEwjRr7XFuIPbAhXE-6QKHd9MAAwQ6AEIJzAA#v=onepage&q=miodrag%20pavlovi%C4%87%20svetovid%20govori&f=false приступ: 3.6.2018.
11. Јовановић-Змај, Јован. „Видов-дан“.Глас цркве. год.15/3, бр. 3, 1987, стр. 1.
12. Коцић, Злата. https://www.youtube.com/watch?v=KSPqOaJO7Ls приступ: 3.6.2018.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *