Čeličenje oksimorona

Zoran Škiljević, Nojeva barka, Presing izdavaštvo, 2017.

Između redova romana Nojeva barka pisca Zorana Škiljevića, kao lajtmotiv, hrabro se provlači savremena ljubavna priča. Na sceni se pojavljuju, u svim kriznim fazama zbivanja, ali dovoljno upečatljivo autentični i neposredni, dvoje mladih intelektualaca: pisac Roberto i novinarka Anamarija. Jasno je da je njihova storija prisutna da pokaže, kako jedino ljubav ne može ništa da ugrozi. Ljubav opstaje bez obzira šta se oko nje događa, istina, sa izvesnim otklonom, koji je neophodan da bi, u atmosferi totalnog rasula totalitarističkog društva, sačuvala svoj integritet. Snaga njene postojanosti deluje ubedljivo bez obzira što su oboje posvećeni, ne štedeći sebe, svojim profesionalnim opredeljenjima. No, oni nisu samo pasivni izvršioci, već su istovremeno okrenuti traganju i obelodanjivanju svih anomalija svoje sredine. Njihovi susreti i međusobna razmena mišljenja i osećanja u domaćem ambijentu, nadahnjuju ih da budu aktivni učesnici promena svega što u društvu ne valja.

A u tom društvu, baš ništa ne valja! Zato je njihova borba, bazirana po vokaciji njihovih profesija, pre svega na pisanim rečima i medijskoj slici i reči, neravnopravna, pa njih dvoje deluju kao Don Kihotovi potomci u okršaju sa vetrenjačama, koje se okreću, naravno, onako kako vetar duva i ništa ih pritom ne može preusmeriti.

Kakvo je društvo u kome su rođeni i prinuđeni da žive? Isprepletani interesi svih društvenih slojeva, pod plaštom (quasi) dobrih zamisli, ideja i uspešnih poslovnih poteza, kriju sve nijanse tragikomične vladavine oksimorona: od mikro – spoticanja do mega-malverzacija. Sa bezgraničnom maštom vode ih pojedinci u svojim prljavim igrama bez pravila, gde je sve dopušteno i moguće. Vrtoglavi igrokaz odmiče suludom brzinom, dok običan svet sateran u kaveze svakodnevnog življenja, ne stiže da proprati do neba naraslu, deponiju prevara, laži, korupcije, mita, podmetanja i obračuna. Sve je, naime umotano u neprozirnu, sjajnu foliju plemenitih ciljeva, tako da u momentu eksponiranja ne izaziva nikakvu sumnju i omogućava bezbedno izvođenje, svega što je normalnom ljudskom umu neobjašnjivo, nepojmljivo i strano. I život se pretvara u mrtvu trku, bez pravih pobednika.

Parafrazom piščeve misli: ako je život apsurd šta učiniti da nam postane saveznik, objašnjen je početak avanture glavnog junaka koji se odlučuje da krene u eksperimentalnu ekspediciju. On postaje saveznik, deo tog društva i tako ulazi u njegovu suštinu (Nešto slično, preporučuje i jedan junak Diznijevog crtanog filma: Ako ne možeš da ga pobediš, ti mu se pridruži).

Ali, pisac u romanu, to ne čini bez razloga. On želi da razotkrije prljavi brlog ljudskog bitisanja, koji je, kako se ispostavlja, nepovratno potonuo u sopstveno blato. Pisac Zoran Škiljević je imao obiman, ne baš lako savladiv zadatak da u zamršenom klupku samozvanih vlastodržaca, detektuje one, koji iz svojih zatamnjenih i nevidljivih loga, vode prljave igre (lažne) uspešnosti. A da bi neko pokupio realnu priču sa asfalta, mora u nju ući kao jedan od njenih aktera. To dobrovoljno izgnanstvo sopstvenog duha i prilagođavanje svetu kojem on lično ne pripada, nužan je izbor da bi se mogla ispričati priča sa terena. Prihvatanje i ulazak u taj svet, svakako je svojevrstan napor, ali ako se to učini sa zadatkom koji je sebi zadao pisac, onda čitalac stiče utisak da je traganje za paradoksima i apsurdima, odrađeno sa profesionalnom lakoćom. I sve je onako, kako su se već na početku romana, složili glavni likovi: „Ti radi svoje, a ja ću svoje. Pošteno?“.

Pred nama, istovremeno egzistiraju dva paralelna sveta: oni koji vuku konce, i oni koji kao marionete igraju uloge, koje su im namenjene na pozornicama širom sveta. Nije to više tajna, mada je nekada sigurno bila. Ne treba zaboraviti kako je glavni junak Roberto, kao u komediji apsurda, evoluirao od prvog najneshvaćenijig do najčitanijeg pisca? Kako?

Jednostavno. Negirajući sopstvo i odričući se pisanja svojih originalnih dela, koja su ga ubrojala u najneshvaćenijeg pisca, prihvata komercijalizovanu literaturu i piše o poznatim i popularnim ličnostima, bezvredne, ali tražene, tiražne priče. Skinuvši sa sebe teški teret sopstvene literature proslavlja se kao pisac lakih knjiga o lakom svetu, namenjenih za laki svet, koji je, ne njegovom krivicom, u većini. I tako postaje, najčitaniji pisac. Vrzino kolo u koje će se uhvatiti čitalac romana Nojeva barka, pokazaće mu kakve ga sve vešte kolovođe vode. To su, iskustvom dobro uvežbani koraci mogula i emira anonimnog emirata. Muzika i reči su prepoznatljive narodu, čak šta više, njegove su izvorne. To potvrđuju i stvarni događaji stvarnih ljudi – na stvarnim mestima.

Pisac će pažljivo i sa ažurnošću dobrog istraživača, a ne samo posmatrača, takoreći step by step otkrivati sve moguće varijante skeleta čeličenja oksimoronskog društva. Ima tu svega. Od proizvoda promašenih standarda, koje strani kupac odbija da prihvati, do preusmeravanja istoga, na domaće tržište veštački izazvane potražnje, državnom klauzulom kao obavezom kupovine. Sledi čitav splet najrazličitijih okolnosti, da bi se osujetila, na sve moguće načine, ova namera. Dug je spisak lukavstava i dovijanja svih službenih struktura i njihovih učesnika.

Dok nas je jedan pisac (Nikolaj Ostrovski) upućivao Kako se kalio čelik, pisac Zoran Škiljević nas upoznaje, preko svog glavnog junaka, kako se i u koje svrhe, može od čelika proizvedena kasa, upotrebiti. Biće to uz nimalo laskavu primenu, sa promenljivim sadržajima, ali nedvosmisleno, remorekeri sa kontejnerima oksimoronskih tvorevina.

Na kraju romana, saznaje se da proizvodi, bez obzira što su se oko njih svojevremeno lomila koplja… ne služe ničemu, niti ko za njih pita. To je još samo jedan dokaz da su merila vrednosti u potpunosti izgubljena. U sličnoj vezi su i knjižare, koje Roberto po navici obilazi, a koje doživljavaju drastiče transformacije, a da to javnost i ne primećuje, a mediji ne izveštavaju.

Robertov roman, istoimenog naziva kao i roman pred nama, a čije promovisanje onemogućuje koincidencija (?) sa otmicom Anamarije, postaće jedan od najčitanijih, što je bila dovoljna satisfakcija glavnom junaku za sav učinjeni napor. Jer i pored čestih pokušaja da stvari posmatra ignorantno, sa ironijom, komično, uz britki humor, kao šalu i sa dozom duhovitosti, činjenica je da malo čega ima istinski veselog i opušteno relaksirajućeg u romanu. Negde, u pozadini zbivanja, oseća se da je neprekidno prisutan blagi grč koji steže, ali i vodi u stres, depresiju i beznađe, zbog faktičke situacije koja klizi nesmetano, bez obzira šta, kako, kada i ko pokušava da je prevaziđe i izađe čist i neokaljan. No, upornost kojom pisac pokušava i uspeva da otkrije i ispita, razne oblike mahinacija za koje je sposobno jedno društvo zahvaljujući bogatoj mašti pojedinaca ogrezlih u greške i grehove, fascinira od početka do kraja romana. Njegova islednička misija, precizno sprovedena i znalački ispisana, nosi u sebi, bez sumnje i misionarsku viziju.

Pažnju će skrenuti i happy end Anamarijine i Robertove ljubavi, ka kome oboje kreću iz dva različita pravca. Put ih vodi u smeru šumadijskog sela, u ranije otkrivenu zajedničku oazu mira i prikupljanja energije. Gradski milje zagušen otrovnim isparenjima ljudskog duha, izraziti je antipod seoskoj sredini gde se još uvek može slobodno disati.

A zašto je pisac svoj roman naslovio Nojeva barka, neka ostane mala tajna. Utoliko će otkriće njene plovidbe (i potopa), za čitaoca biti veće. Ipak, u diskreciji ostaje identitet romanopisca. Da li su pisac Roberto i pisac Zoran Škiljević ista osoba, nećemo saznati sa sigurnošću, ma koliko puta prečitavali i tragali za ovim podatkom u romanu.

Autorka: Ljiljana Pantelić Novaković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *