Бркови песничке свести

Франко Бушић, Чаробнице црвенкапичина. Избор песама из три збирке Франка Бушића: НАДреализам је подДАДА, Остани ноћас дома и Секрет Протуконклава, приредио: Слободан Шкеровић, Еверест медиа, Београд 2017.

Шкотланђанку Керол Ен Дафи (рођ. 1955) сматра се да одликује „песничка дрчност“, „деконструише пол и тело“ и песнички субјект њене поезије углавном су жене, супруге митских хероја, библијских личности, јунака бајки. Када је реч о Франку Бушићу (рођ. 1971), може се рећи да су одлике и његове поезије дрчност и сировост, да је на питању пола и телесности постављен значајан фокус, а да су главни актери у његовом песништву девојчице, али и „језичаве нимфете, хистеричне алкохоличарке, стјуардесе уникатних клиториса, јогунасте девојчуре, квазифеминистице, пичке солипсистице“, како наводи Андрија Црнковић у поговору „Нема стрипера до воодоо лептира“.

Ако Керол Ен Дафи песнички проговара кроз женске гласове, поезија Франка Бушића поиграва се са мачизмом, схваћеним и буквално и фигурално, кроз етимолошку фигуру. Мотив мачке у том смислу врло је илустративан, будући да се не јавља само на цитатном нивоу, позивањем на Бретона, како се истиче у тексту „Вид аутентичне поезије“ Дејана Богојевића, већ и различитим аспектима сексуалне и манипулативне конотације: „у очима крушколике мачке / мишеви штакори клокани // и ћелави пијевац / који кљуца плишани клиторис“ (Вјештачко жито (еротска)), „исисани / бркови мачке“ (Бијег од страхова), „стакло у руци човјека / објешеног о мачја црева“ (То није фикција).

Интересантно је, такође, истакнути Ен Дафијеву песму „Црвен(о)капа“ и Бушићеву „Чаробнице Црвенкапичина“, по којој је и избор његове поезије добио наслов. Црвен(о)капа је самосвесно „бацила око на вука“, „побринула се да је сними“, а у коначници га заклала секиром „од грла до мошњи“ и отишла самодовољно „певајући, без икога“. Код Бушића се песнички глас обраћа Црвенкапичиној чаробници, полазећи од стихова Тристана Царе у којима је она самотна („видјет ћу те свугдје жедну узбуђења а ипак / самотну“), а развијајући мотив ануса кроз композицију целе песме („прст / заглављен у анусу узвишења“, „с прстом у анусу / искричавом / пламтеће пожуде“, „сјетно се сјете ректума“). У обема песмама нема ничег бајковитог, нити у апострофирању Црвенкапе препознајемо ишта од невине, безазлене девојчице која се упутила баки са корпицом колача. Црвен(о)капа и Чаробница Црвенокапичина су феминисткиња која сексуално и емотивно искоришћава вука, те ректумско виђење „лажних надања у више свјетове“.

Наравно, кључним се може сматрати управо зазивање Чаробнице, а не неке од муза. То може једним делом објаснити и опредељење приређивача да тако наслови књигу. Једна од познатијих чаробница била је, наиме, Кирка која је мушкарце претварала у свиње. Код Бушића, међутим, такви преображаји не односе се баш на мушкарце, већ на жене и сексуалне импликације: „хипнотизирала је свиња на мјесечини“ (Дјевојчица и егзорцист), „дебелу жену жутих зуби … и грокће и урла и рокће“ (Наша реалност), „више волим бити свиња / него органски узгојен / дилдо краставац или тиквица“ (Органски узгојена храна), „прасица се опушта мастурбацијом / прије починка“ (Прасица Лисица).

Сирова поезија различитих људских извитоперености могла би се именовати сатурналијама или поезијом валпургијских ноћи, управо по песми „Сатурналије“: „суза истине штрцну ми из фалуса / носнице распара мирис моћи / крв ми пршти из рањеног срца / поново сам на сабату у ноћи“. Дакле, из стихова можемо наслутити значење једне од основних песничких интенција аутора – управо преко сатурналија, преко кршења свих табуа и остваривања свих слобода треба доћи до некакве истине. Отуда и стихови: „мој мозак је сполни орган / пенетрират ћу у све твоје пријатељице“ (Због поезије) и поставка једначине „Пичкина ријеч = врх поезије“.

Приређивач Бушићеве поезије учинио је избор и више него пријамчивим и, што није без вредности, проходнијих. Овакву поезију лако је погрешно схватити, а још лакше осудити – како због тога што песник нема длака, а ни бркова на језику, тако и због тога што лаику песник може деловати као мачиста. Суштина је, наравно, у томе да је мачизам материјал његове поезије. Слободан Шкеровић је, дакле, избор конципирао тако што га је отворио својим предговором „То да Монику није јебао Бил, знамо ли ми то?“ и интерлудијумским кључевима, тј. коментарима о томе како би ову поезију требало разумети и на шта обратити пажњу. Уз то, након избора из сваке песничке књиге дао би у виду поговора по један текст о њој (Дејана Богојевића, Жељка Баришића и Андрије Црнковића) и визуелне прилоге. На тај начин створио је сасвим добру платформу која омогућава да се сагледају кључне поетичке црте Бушићеве поезије, али и да се кроз шири увид стекну потенцијални увиди. Како Шкеровић поручује у предговору, ова поезија је „драма воајерског типа, јер песник је надишао драму, она није жрвањ у којем се он меље – драма је жрвањ-свет у којем се мељу козе и прасице, coppie и фејсбукаче“. Жрвањ-свет који ипак не може да самеље песника даје наду да се уз уметност може опстати и да је подизање свести или „бркова свијести“ императив опстанка. „Длакави усадак и желуцу њезину / пушта коријење опстојности / вишебојне бркове свијести“.

Ауторка: Јелена Марићевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *