Blistavi cvetovi signalizma

Miroljub Todorović, Izvori signalizma – intervjui, Biblioteka „Signal“, Beograd 2018.

Nova knjiga Miroljuba Todorovića, objavljena u biblioteci „Signal“, svojevrsna je sinteza dosadašnjih dijaloga o signalizmu. Počev od intervjua iz 1971. godine, sakupljeno je i objavljeno 18 intervjua sa Miroljubom Todorovićem o signalima, poetici signalizma, signalističkoj poeziji, počecima signalističkog pokreta. Ovakva vrsta literature na pravi način osvetljava ovaj autohtoni avangardni stvaralački pokret, koji je počev od naziva, teorije i prakse, nastao u kreativnim laboratorijama naše kulture. Sjedinjeni i objavljeni pod naslovom Izvori signalizma (po intervjuu koji je vodio Ivan Pravdić 1995. godine), razgovori o signalističkoj praksi, može se reći, proročki pokazuju ono što Miroljub Todorović, osnivač i teoretičar signalizma, septembra 1996. godine govori, a 2010. ponavlja: „Iskreno mislim da će naredno stoleće biti stoleće signalizma. Mi smo samo seme, tek tu i tamo stidljivo proklijalo“.

Razvoj signalističke prakse i ono čemu danas svedočimo počiva na takvom (stidljivo ali duboko proklijalom) semenu signalizma, koje je, uprkos otporima i vremenu „u kojem estetike i poetike zastarevaju brže od neplaćenih računa“, opstalo i preraslo u korenitu i čvrstu šumu signala. „Prava razgranata stabla, krošnje i blistavi cvetovi umetnosti“ koji su inicirani počev od druge polovine prošlog veka vide se i sada kada su signalističke ideje pretvorene u stvarnost, a „umetnici signalisti, igrajući se bogova pred tek otškrinutim vratima Vaseljene i jezika neprozirnog“ stvaraju nove umetničke discipline. Univerzalni jezik signalističke poezije, od samog osnivanja, omogućio je da se „reči razbiju na njene atome (slova) koje sada tretira kao osnovne elemente pesničkog izraza“. Smatrajući da „umetnost i nauka mogu ravnopravno osvajati budućnost za čoveka“, Miroljub Todorović je mišljenja da umetnost „nije niti sme da bude hobi“. Umetnost je naporni, stvaralački i istraživački rad. U tom smislu postaju razumljivi razgovori o knjigama pesama Putovanje u Zvezdaliju i Svinja je odličan plivač, čime je Todorović težio upravo približavanju nauke i umetnosti. Dok je u ranijim fazama: drugoj (Planeta i Zvezdalija), a posebno u trećoj (zbirka pesama u rukopisu Ožilište i Kretanje materije), očigledno prodiranje u „zatvorene jezičke sisteme egzaktnih nauka“ (biologija, fizika, astrofizika, hemija), u četvrtoj stvaralačkoj fazi (zbirke Signal, Kiberno, Svinja je odličan plivač…) ovo približavanje je ostvareno ne samo prodorom u zatvorene jezičke sisteme, već „korišćenjem određenih egzaktnih, matematičkih metoda (tabele slučajnih brojeva, statistički metodi, matematička kombinatorika) i mašina (kompjuteri)“ (1971). Ignorisanje signalističkog pokreta i predstavljanje kao uništitelja jezika, tj. kao „čudovište koje će, eto, proždreti jezik i literaturu i naterati nas da komuniciramo samo znacima i signalima“, po svemu sudeći, nije bilo uspešno. Sve što je signalizam uneo u našu književnost (po mišljenju Miroljuba Todorovića 1978. u razgovoru sa Slobodanom Vukanovićem) ne može niko preskočiti, niti izbrisati: „Signalizam će tako postati deo naše kulturne istorije, međutim, njegove ideje nikada se neće ugasiti, niti okameniti“. Vizuelna poezija, koja je svoje postojanje beležila i u staroj grčkoj, rimskoj, srednjovekovnoj književnosti, književnosti baroka, sve do Apolinerovih kaligrama, do dadaista, futurista i nadrealista, „proizvod je elektronske civilizacije i   jedinstvenijeg planetarnog društva“, a razbijanje dotadašnjih strukturnih elemenata – najpre na reči, a onda na atome-slova – dovodi do prevazilaženja verbalnog pesničkog izraza, tj. proširivanja pojma jezika. Februara 1979. godine ostvarena je mejl-art akcija Neuspela komunikacija sa nekoliko davno umrlih pesnika, tj. veoma interesantna akcija kojom je najavljen postmodernizam, „transavangardna“ kretanja u umetnosti s kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih godina.1)

U razgovorima o signalizmu nezaobilazna je priča o časopisu Signal – o internacionalnoj reviji za signalistička istraživanja, koji je „prepušten sam sebi, entuzijazmu, nadi i povremenom očaju, u neprestanoj borbi sa birokratskim idiotizmom i militantnim tradicionalizmom, prerano nestao sa naše i svetske avangardne scene“.2) Signal je nastao 1970. godine, jedanaest godina nakon rađanja ideje o signalizmu, dve godine nakon objavljivanja prvog manfesta, a godinu dana nakon stvaranja organizovanog pokreta. Zahvaljujući čvrstim međunarodnim vezama, signalizam je uspostavio jake veze sa alternativnim umetnicima širom sveta.3) Uprkos tome, činjenica je da je signalizam često osporavan, ignorisan i negiran. U intervjuu iz 1987. godine Todorović ističe da „u našoj kulturi i literaturi nije bilo pokreta koji je naišao na toliki broj oponenata kao signalizam. Napadala ga je i lažna avangarda koja se, kako to teoretičari kažu lepi uz stvarnu avangardu, pozajmljuje nešto od nje ‘radi pokrića svoje stvarne nesposobnosti’. Negirala ga je i avangarda iz treće ruke zbog same činjenice da je izvoran. Na kraju, doživeo je da mu nož u leđa zariju i sopstveni otpadnici“.

U razgovorima o signalizmu, koji kao da se nastavljaju jedan na drugi, najinteresantniji su oni odgovori Miroljuba Todorivića, nakon postavljenog pitanja: Kako je sve počelo? U ovim razgovorima, on otkriva one nepoznate detalje o njegovoj ranoj, scijentističkoj stvaralačkoj fazi. Nakon objavljenih pesama u listu Pionir 1953. godine i npr. Voz 1955. (pod imenom sestre Nadežde Todorović), logično je bilo interesovanje za nauku i knjige kao što su 300.000 kilometara u sekundi, Darvinovo Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta i Jedan, dva tri… do beskonačnosti Džordža Gamova. Ideja o sintezi poezije i nauke nastaje 1959. godine, nakon oglašavanja u niškim Gledištima (1958), Narodnim novinama, sarajevskom Životu (1958), zagrebačkom Poletu (1959) itd. Tek naredne godine, nakon upoznavanja sa istorijskom avangardom (futurizmom, dadaizmom, nadrealizmom, apstraktnom umetnošću), upoznaje se sa knjigom Marsela Rajmona Od Bodlera do nadrealizma i Mišela Sefora Apstraktna umetnost. Tih godina nastaje prva vizuelna pesma Sunce. Značajni stvaralački pomaci, po rečima Miroljuba Todorovića,  nastaju zajedno sa realizacijom prvih scijentističkih zamisli, posebno radom na Planeti. Razgovori sa Miroljubom Todorovićem predočavaju jezgro poetike signalizma, koje može, uprkos pažljivom čitanju, da promakne onom čitaocu koji se bavi ispitivanjem mogućnosti znaka (signala) u raznovrsnim oblastima i granama umetnosti. U trenutku kada je elektronska civilizacija, o kojoj se u prvoj fazi signalizma sanjalo i razmišljalo, osvojila ceo „planetarni prostor i inicirala nove izvore umetnosti“ – signalizam spremno dočekuje „stoleće signalizma“, u kojem pesma ostaje „krik iz utrobe egzistencije“, a signalisti stvaraju jedan novi svet – putem igre i imaginacije. Ova knjiga intervjua, dakle, umnogome pomaže da se igramo pametnije i da razigranije razmišljamo o signalizmu i njegovim izvorima.

Autorka: Milena Kulić

FUSNOTE:   [ + ]

1. Neuspela komunikacija je proces koji je dugo osmišljavan. U razgovoru iz 1993. godine (vodio Branislav Miltojević) Miroljub Todorović ističe sledeće: „Našim poznatim književnicima: Lazi Kostiću, Jovanu Jovanoviću Zmaju, Đuri Jakšiću, Jovanu Skerliću, Bori Stankoviću itd. i dvojici vođa srpskog naroda: Karađorđu i Milošu Obrenoviću, uputio sam jednu seriju svojih mejl-art dopisnica sa osnovnom porukom: RAZMIŠLJAJTE O SIGNALIZMU. Dopisnice su se posle izvesnog vremena vraćale sa ubeleženim komentarima poštara, koji su uzaludno pokušavali da ih uruče“.
2. Prvi broj časopisa Signal izašao je zahvaljujući pomoći niškog časopisa Gradina. Drugi broj časopisa (broj 2/3 iz 1971. godine) objavljen je zahvaljujući tome što je dobijen novac za reklamu jednog preduzeća za proizvodnju nameštaja. Broj 4/5 iste godine, štampa se u okviru novosadskoh mađarskog časopisa Uj Symposion. Ostala dva broja pojavljuju se 1972. i 1973. godine – jedan na svega četiri strane, a drugi na nešto više strana – novcem koji su signalisti među sobom sakupili.
3. Najpre, reč je o Raulu Hausmanu, osnivaču čuvene Berlinske Dade 1918. godine, i pronalazača fotomontaže, koji se već pri kraju svog burnog umetničkog života javio i poslao radove za Signal. Uspostavljene su, takođe, čvrste veze sa Jozefom Bojsom, On Kavarom, Dikom Higinsom, Sol Levitom, Benom Votjeom, Karlom Andreom, Kenom Fridmanom i drugim prvacima konceptialne umetnosti i Fluktusa. Još čvršće veze su bile sa vizuelnim pesnicima i mejl-artistima: Mikeleom Perfetijem, Klemente Padinom, Klausom Grohom, Euđenijem Mičinijem, Pjerom Garnijeom, Andrijanom Spatolom, Dejvidom Zakom, Ričardom Kostelaniom, Žilijenom Blenom, Piterom Finčom, Encom Minarelijem, Giljermom Dajzlerom, Augustom de Kamposom itd. Vidi: Miroljub Todorović, Izvori signalizma, Biblioteka „Signal“, 91.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *