“Biblioteka” Zorana Živkovića i “Prodavnica tajni” Dina Bucatija

Sa Prodavnicom tajni sam se upoznala prilično rano. Kao da je oduvek bila tu, na polici, čekajući da je ukućani uzmu u ruke. Vremenom se pokazalo da to i nije bio tako redak slučaj. Godinama sam nebrojeno puta iščitavala ovu knjigu. Putovala je i selila se sa mnom, a mi smo svima govorili da je od izuzetne vrednosti i nikada nismo dopustili da izađe iz okrilja naše dnevne sobe.

Međutim, ma koliko je često čitala, dugo nisam mogla da upamtim sve priče iz ove zbirke. Verovatno sam pre izvesnog vremena odabrala nekoliko omiljenih i nesvesno čitala isključivo njih. Tek pri najnovijem čitanju me je iznenadila autentičnost nekih koje sam neopravdano zapustila, što zapravo ni nije loša stvar. Svi veliki čitaoci tvrde da su najbolje knjige upravo one kod kojih svakim novim čitanjem otkrijete nešto novo, jer je recikliranje utisaka vezanih za jedno umetničko delo zapravo najlepši poklon koji možemo da dobijemo od jednog umetnika. Danas shvatam da je Živković takođe jedan od takvih pisaca.

* * *

„…jedne večeri, iznenada, u samoći, bez znanja celog čovečanstva, s olovkom u ruci, on je ispisao nekoliko redova i odmah je počeo da se odvaja od zemlje.“

Moje najnovije otkriće u Prodavnici tajni je priča Sećanje na pesnika u kojoj Bucati uspeva da nam prenese tajnu večnosti i čistote veličanstvenih književnih dela. I Živković u svojoj Biblioteci u nekoliko navrata dotiče istu temu. U svojim pričama on odaje duboki naklon knjizi kao instituciji koja nikada ne zastareva, dok posebne počasti upućuje likovima kroz koje nam se obraća. Njegovi junaci su specifični po svom pogledu na svet, na život, specifični su i po svojim navikama i odlukama koje prave, ali ipak su ljudi kakve srećemo svaki dan. To su naše komšije i naši prijatelji ili, pak, poznanici sa kojima smo vremenom izgubili kontakt. Meni se iz tog razloga najviše dopada lik koji je posetio „Noćnu biblioteku“. Verovatno zato što redovno ide u bioskop. Jedan je od onih likova koji uspevaju da pridobiju našu naklonost, jer mislimo da bismo sa njima imali zajedničku temu za razgovor.

Nisu samo likovi kod Živkovićevih pripovedaka jedino što privlači našu pažnju. Svaka njegova priča istinski je ubedljiva, a događaji u njima deluju kao da su mogli da se odigraju isključivo na taj jedan prikazani način. Živković je ubedljiv pisac i svakim njegovim novim delom koje pročitamo postajemo sve uvereniji u to da stvarnost koju je sagradio u svojim pričama zaista postoji, ali da, preokupirani obavezama iz naše obične svakodnevnice, nikako ne uspevamo da je prihvatimo i proživimo. Ono što nas, takođe, privlači kod njegovih priča je njihova jednostavnost. Biblioteku čini šest različitih priča spretno spojenih u jednu kompaktnu celinu, a služeći se zajedničkim lajtmotivom predstavljaju zanimljiv roman-mozaik.

Lakoća čitanja ove zbirke počinje već sa uvodnom rečenicom Virtuelne biblioteke u kojoj pisac naivno izjavljuje da elektronska pošta nije savršena. Svako od nas tu tvrdnju može da potvrdi iskustvom iz svakodnevnog života, ali Živković u svojoj priči tu nelagodu diže na viši nivo. U Virtuelnoj biblioteci glavni junak se suočava sa saznanjem da njegov život ne teče nekim već unapred definisanim tokom, nego da postoje potencijalni rukavci života koji tek treba da se oforme. Iako je ova priča ispričana u prvom licu, narator nam ne otkriva neka dublja razmišljanja o svom otkriću, niti o značenju podataka koje ima pred sobom. On je usredsređen na to da otkrije ko se krije iza internet platforme sumnjivog porekla i da ih optuži za ilegalno objavljivanje njegovih rukopisa. Da li zbog straha od moguće istine ili puke sumnje u elektronska proročanstva, on zanemaruje činjenicu da se u njegovoj biografiji nalaze podaci o situacijama iz njegovog života koje se još nisu ni dogodile. On ignoriše listu svojih još nenapisanih dela i potencijalnih datuma svoje smrti, nazivajući te dodatke „uvredljivim“, i najviše ga ljuti činjenica da su se ljudi koji stoje iza tog sajta usudili da krivotvore njegova dela.

Ovakva reakcija podseća na ponašanje Đuzepea Kortea iz Bucatijeve priče Sedam spratova u kojoj je hijerarhija sadašnjeg društva opisana kroz prikaz jednog uvrnutog zdravstvenog sistema. Motiv koji direktno povezuje ove priče je revolt prema sistemu kao takvom. Ovi likovi kivni su na institucije čija besprekorna, ali surova sistematičnost, smeštena u jedan sterilni i bezosećajan prostor, predstavlja zajedničku tačku dva hermetična sveta. No, ni jedan ni drugi ne pokušavaju da nađu izlaz. Korte se prepušta svojoj tužnoj sudbini, a Živkovićev pisac čak ni ne pomišlja na to da zapamti naslove svojih budućih dela, niti da obrati pažnju na datume pred sobom. Njih dvojica slede tok koji im je nametnut, ni ne pokušavakući da se pobune protiv sistema. Baš kao Kafkin Jozef K. koji se jednog običnog dana budi kao čovek optužen za zločin o kojem ne zna ništa, ova dva junaka uhvaćena su u klopku i stoje nemoćni pred nepokolebljivom mašinerijom. Dok se, s jedne strane, Živkovićev lik suočava sa problemom postojanja alternativnih stvarnosti, Đuzepe Korte upada u jednu pesimističnu alegoriju života, kao u rupu bez dna iz koje nikako ne može da izađe.

Kao i većina Živkovićevih i Bucatijevih junaka, njih dvojica susret sa onostranim smatraju krajnje neuviđavnim i stoga dižu svojevrsnu ogradu oko sebe, misleći da su na taj način zaštićeni od spoljašnjeg uticaja. Na samom kraju priče, narator Virtuelne biblioteke suočava se sa nadoknadom za stečeno iskustvo. On gubi sećanje na podatke koje je pročitao i tako nastavlja život sa ogromnim bremenom sumnje i straha koji će uticati na sve njegove dalje poteze u životu. On sam potiskuje svaku nadu da će ponovo naići na čudesni bunar informacija o svom životu, dok Đuzepe Korte, nekoliko svetova dalje od njega, gleda kako se pokretne roletne lagano spuštaju, rušeći pred sobom svaku šansu za bolju budućnost.

Kafkijanska atmosfera koja u izvesnoj meri vlada u svim Žikovićevim pričama, najistaknutija je u Kućnoj biblioteci. Ispričana na samo nekoliko stranica, ova pripovetka na jedan spontan i pomalo zavodljiv način govori o kompleksnoj ljudskoj prirodi, o jednom čoveku i njegovom jednostavnom pogledu na neke potpuno neobjašnjive stvari. U njoj upoznajemo možda najzanimljiviju ličnost iz Živkovićevog opusa. Glavni junak, ujedno i narator, opsesivno je pedantan. On je taj koji stvara sistem koji bezrezevno poštuje i po kom živi. I baš nam se zbog toga čini da bi on, najlakše od svih spomenutih likova, mogao da se uklopi u onaj bezlični sistematizovani svet, a u njemu bi verovatno i poživeo mnogo duže od ostalih.

Osim toga, karakteriše ga i neverovatna lakoća s kojom prihvata bilo kakve čudesne pojave u svom životu. Činjenica da postoji razlika u broju stepenika između njegovog stana na drugom spratu i prizemlja kada se penje ili kada silazi niz njih, vremenom je u potpunosti prestala da ga uzbuđuje. Podjednako lako prihvata i neobjašnjivu pojavu knjiga Svetske književnosti u svom poštanskom sandučetu, i sakupljanju istih pristupa kao sasvim običnom zadatku koji mora da ispuni. Čuvanje knjiga i obezbeđivanje njihove maksimalne bezbednosti postaje njegova glavna misija, i svakoj od njih pristupa sa velikim poštovanjem. Ne samo što ne dozvoljava da knjige budu spuštene na prljavi pod i što im ustupa mesto na kojem je stajao njegov nameštaj, on ni jednu od tih knjiga ne otvara da pročita (a male su šanse da će to ikada i uraditi). Ipak, on zaključuje da obim knjiga nije u skladu sa njihovim naslovom, što ga odvraća od pomisli da dublje prouči njihov sadržaj. On je tip čoveka koga plaši bilo šta neskladno. Kloni se svega što smatra neugodnim, i poput nekih drugih likova koje smo upoznali u Živkovićavim i Bucatijevim pričama, on taj stav prenosi i na svoj svakodnevni život. Kao rezultat toga, da ne bi ni slučajno skrenuo pažnju na sebe, on počinje da izbegava neke sasvim obične radnje. Zbog svega toga, njegovo ponašanje u velikoj meri podseća na fantastičnu komediju situacije zvanu Hodnik velikog hotela koju potpisuje Bucati, u kojoj mešavina nesporazuma i neugodnosti kulminira u fantastičnoj finalnoj sceni.

Sličan motiv nalazimo i u Bucatijevoj pripoveci Ipak kucaju na vrata u kojoj likovi potpuno ignorišu i na taj način demantuju postojanje ičega opasnog i čudnovatog u njihovoj stvarnosti. Isto tako, junak Kućne biblioteke prestaje da se oslanja na zdrav razum. Štaviše, u jednom momentu potpuno trezveno izjavljuje: Svaka čast zdravom razumu, ali na njega se ne možete uvek osloniti. Ponekad je znatno uputnije i korisnije prihvatiti čuda, i tako stavlja tačku na svoje postupke.

Motiv prihvatanja neobjašnjivog ponavlja se i u drugim pričama ova dva autora, i u pojedinim momentima dostiže visine vrhunske tragikomedije, dok se u drugim uvlači u najmračnije kutke horor žanra – naročito kada se nalaze u paklu. Problematika sistematičnog pakla na kakav ni likovi, niti mi kao čitaoci nismo navikli nije svojstvena samo Živkoviću i Bucatiju. Prisutna je u različitim književnim pravcima (Sartrova drama Iza zatvorenih vrata), ali i u stripu (Sendmen Nila Gejmena ili Nekropolis Paole Barbato iz serijala Dilan Dog) i filmu (Barton Fink braće Koen).

U Noćnoj biblioteci Zorana Živkovića, glavni junak nailazi na još jedan primer sistematizacije, i to u obliku velike arhive ljudskih tajni. Ona je toliko informativna, istančana i obimna, da bi na njoj pozavideo i sam Veliki Brat. Ova arhiva nije određena u prostoru, ona je bezvremena i neizmerno velika, gotovo živa. U njoj se nalaze apsolutno svi podaci o svakoj osobi koja je ikada živela na Zemlji, bez obzira na to koliko je dug i značajan njen život bio, te se tako neprestano obnavlja i raste. Glavni junak ove pripovetke je usamljenik koji dane provodi radeći svoj ustaljeni posao, a vikendom čita knjige koje svakog petka, po dolasku iz bioskopa, iznajmljuje u Gradskoj biblioteci. Sticajem okolnosti, on jednog dana tako stupa u sasvim drugu dimenziju, u biblioteku u kojoj se nalaze isključivo „knjige života“. Nemajući izbora, on počinje da čita knjigu onu koja sadrži najintimnije detalje iz njegovog života. Tajne o kojima, kako i sam kaže: Niko nije trebalo da zna. Niti je smeo da zna. Ali je ipak znao. Na kraju, u inat našoj čitalačkoj radoznalosti, priroda njegovih grehova ipak ostaje neotkrivena.

Ovo nas vraća na Bucatijeve Tajne i pripovetku Nešto se desilo. Ova priča zasnovana je na misteriji koja nikada neće biti do kraja biti rešena – i to samo zato što nam nedostaje jedan mali deo slagalice da je rešimo. Misteriozna pojava u ovoj priči naterala je hiljade stanovnika Napulja u beg van grada što nemo posmatraju putnici u vozu koji im ide u susret. Kao i većina gore pomenutih likova, i ovi putnici ignorišu činjenicu da je nešto neobjašnjivo narušilo prirodan poredak njihovog sveta, te se polako pomiruju sa novonastalom situacijom. Jedino što je nama, čitaocima, dozvoljeno da znamo je činjenica da se to „nešto“ završava na „CIJA“. Rešenje ove misterije može biti višestruko. Tu su: revolucija, racija, policija, destrukcija, ali i okupacija. Istorijsko gledano, poslednja reč je najpribližnija rešenju. Sa druge strane, možda se traženjem konkretnog odgovora na ovo pitanje trivijalizuje cela priča, jer Nešto se desilo govori o strahu, o zlu, ali najpre o nadi kao promenljivoj konstanti u ljudskom životu. Iz tog razloga, i dan danas uporno pokušavam da pronađem reč koja se završava na „CIJA“, a koja bi mogla da zadovolji moju potrebu za fantastičnim.

* * *

Na kraju, zaključujem da priroda odnosa između Bucatijeve i Živkovićeve zbirke priča zavisi isključivo od mene kao čitaoca. Zajednički elementi su tu, a na meni ostaje da ih pronađem i uporedim. Njihove priče su ponekad potpuno autonomne, ponekad se nadopunjuju, a u većini slučajeva su vrlo uznemirujuće. No, sve su one očito nastale iz tendencije pisaca da pod mikroskop stavljaju sve ljudske strahove. I upravo u tome leži ključ njihove privlačnosti.

Autorka: Branka Malenica

Jedno mišljenje na „“Biblioteka” Zorana Živkovića i “Prodavnica tajni” Dina Bucatija“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *