„Библиотека“ Зорана Живковића и „Продавница тајни“ Дина Буцатија

Са Продавницом тајни сам се упознала прилично рано. Као да је одувек била ту, на полици, чекајући да је укућани узму у руке. Временом се показало да то и није био тако редак случај. Годинама сам небројено пута ишчитавала ову књигу. Путовала је и селила се са мном, а ми смо свима говорили да је од изузетне вредности и никада нисмо допустили да изађе из окриља наше дневне собе.

Међутим, ма колико је често читала, дуго нисам могла да упамтим све приче из ове збирке. Вероватно сам пре извесног времена одабрала неколико омиљених и несвесно читала искључиво њих. Тек при најновијем читању ме је изненадила аутентичност неких које сам неоправдано запустила, што заправо ни није лоша ствар. Сви велики читаоци тврде да су најбоље књиге управо оне код којих сваким новим читањем откријете нешто ново, јер је рециклирање утисака везаних за једно уметничко дело заправо најлепши поклон који можемо да добијемо од једног уметника. Данас схватам да је Живковић такође један од таквих писаца.

* * *

„…једне вечери, изненада, у самоћи, без знања целог човечанства, с оловком у руци, он је исписао неколико редова и одмах је почео да се одваја од земље.“

Моје најновије откриће у Продавници тајни је прича Сећање на песника у којој Буцати успева да нам пренесе тајну вечности и чистоте величанствених књижевних дела. И Живковић у својој Библиотеци у неколико наврата дотиче исту тему. У својим причама он одаје дубоки наклон књизи као институцији која никада не застарева, док посебне почасти упућује ликовима кроз које нам се обраћа. Његови јунаци су специфични по свом погледу на свет, на живот, специфични су и по својим навикама и одлукама које праве, али ипак су људи какве срећемо сваки дан. То су наше комшије и наши пријатељи или, пак, познаници са којима смо временом изгубили контакт. Мени се из тог разлога највише допада лик који је посетио „Ноћну библиотеку“. Вероватно зато што редовно иде у биоскоп. Један је од оних ликова који успевају да придобију нашу наклоност, јер мислимо да бисмо са њима имали заједничку тему за разговор.

Нису само ликови код Живковићевих приповедака једино што привлачи нашу пажњу. Свака његова прича истински је убедљива, а догађаји у њима делују као да су могли да се одиграју искључиво на тај један приказани начин. Живковић је убедљив писац и сваким његовим новим делом које прочитамо постајемо све уверенији у то да стварност коју је саградио у својим причама заиста постоји, али да, преокупирани обавезама из наше обичне свакодневнице, никако не успевамо да је прихватимо и проживимо. Оно што нас, такође, привлачи код његових прича је њихова једноставност. Библиотеку чини шест различитих прича спретно спојених у једну компактну целину, а служећи се заједничким лајтмотивом представљају занимљив роман-мозаик.

Лакоћа читања ове збирке почиње већ са уводном реченицом Виртуелне библиотеке у којој писац наивно изјављује да електронска пошта није савршена. Свако од нас ту тврдњу може да потврди искуством из свакодневног живота, али Живковић у својој причи ту нелагоду диже на виши ниво. У Виртуелној библиотеци главни јунак се суочава са сазнањем да његов живот не тече неким већ унапред дефинисаним током, него да постоје потенцијални рукавци живота који тек треба да се оформе. Иако је ова прича испричана у првом лицу, наратор нам не открива нека дубља размишљања о свом открићу, нити о значењу података које има пред собом. Он је усредсређен на то да открије ко се крије иза интернет платформе сумњивог порекла и да их оптужи за илегално објављивање његових рукописа. Да ли због страха од могуће истине или пуке сумње у електронска пророчанства, он занемарује чињеницу да се у његовој биографији налазе подаци о ситуацијама из његовог живота које се још нису ни догодиле. Он игнорише листу својих још ненаписаних дела и потенцијалних датума своје смрти, називајући те додатке „увредљивим“, и највише га љути чињеница да су се људи који стоје иза тог сајта усудили да кривотворе његова дела.

Оваква реакција подсећа на понашање Ђузепеа Кортеа из Буцатијеве приче Седам спратова у којој је хијерархија садашњег друштва описана кроз приказ једног уврнутог здравственог система. Мотив који директно повезује ове приче је револт према систему као таквом. Ови ликови кивни су на институције чија беспрекорна, али сурова систематичност, смештена у један стерилни и безосећајан простор, представља заједничку тачку два херметична света. Но, ни један ни други не покушавају да нађу излаз. Корте се препушта својој тужној судбини, а Живковићев писац чак ни не помишља на то да запамти наслове својих будућих дела, нити да обрати пажњу на датуме пред собом. Њих двојица следе ток који им је наметнут, ни не покушавакући да се побуне против система. Баш као Кафкин Јозеф К. који се једног обичног дана буди као човек оптужен за злочин о којем не зна ништа, ова два јунака ухваћена су у клопку и стоје немоћни пред непоколебљивом машинеријом. Док се, с једне стране, Живковићев лик суочава са проблемом постојања алтернативних стварности, Ђузепе Корте упада у једну песимистичну алегорију живота, као у рупу без дна из које никако не може да изађе.

Као и већина Живковићевих и Буцатијевих јунака, њих двојица сусрет са оностраним сматрају крајње неувиђавним и стога дижу својеврсну ограду око себе, мислећи да су на тај начин заштићени од спољашњег утицаја. На самом крају приче, наратор Виртуелне библиотеке суочава се са надокнадом за стечено искуство. Он губи сећање на податке које је прочитао и тако наставља живот са огромним бременом сумње и страха који ће утицати на све његове даље потезе у животу. Он сам потискује сваку наду да ће поново наићи на чудесни бунар информација о свом животу, док Ђузепе Корте, неколико светова даље од њега, гледа како се покретне ролетне лагано спуштају, рушећи пред собом сваку шансу за бољу будућност.

Кафкијанска атмосфера која у извесној мери влада у свим Жиковићевим причама, најистакнутија је у Кућној библиотеци. Испричана на само неколико страница, ова приповетка на један спонтан и помало заводљив начин говори о комплексној људској природи, о једном човеку и његовом једноставном погледу на неке потпуно необјашњиве ствари. У њој упознајемо можда најзанимљивију личност из Живковићевог опуса. Главни јунак, уједно и наратор, опсесивно је педантан. Он је тај који ствара систем који безрезевно поштује и по ком живи. И баш нам се због тога чини да би он, најлакше од свих споменутих ликова, могао да се уклопи у онај безлични систематизовани свет, а у њему би вероватно и поживео много дуже од осталих.

Осим тога, карактерише га и невероватна лакоћа с којом прихвата било какве чудесне појаве у свом животу. Чињеница да постоји разлика у броју степеника између његовог стана на другом спрату и приземља када се пење или када силази низ њих, временом је у потпуности престала да га узбуђује. Подједнако лако прихвата и необјашњиву појаву књига Светске књижевности у свом поштанском сандучету, и сакупљању истих приступа као сасвим обичном задатку који мора да испуни. Чување књига и обезбеђивање њихове максималне безбедности постаје његова главна мисија, и свакој од њих приступа са великим поштовањем. Не само што не дозвољава да књиге буду спуштене на прљави под и што им уступа место на којем је стајао његов намештај, он ни једну од тих књига не отвара да прочита (а мале су шансе да ће то икада и урадити). Ипак, он закључује да обим књига није у складу са њиховим насловом, што га одвраћа од помисли да дубље проучи њихов садржај. Он је тип човека кога плаши било шта нескладно. Клони се свега што сматра неугодним, и попут неких других ликова које смо упознали у Живковићавим и Буцатијевим причама, он тај став преноси и на свој свакодневни живот. Као резултат тога, да не би ни случајно скренуо пажњу на себе, он почиње да избегава неке сасвим обичне радње. Због свега тога, његово понашање у великој мери подсећа на фантастичну комедију ситуације звану Ходник великог хотела коју потписује Буцати, у којој мешавина неспоразума и неугодности кулминира у фантастичној финалној сцени.

Сличан мотив налазимо и у Буцатијевој приповеци Ипак куцају на врата у којој ликови потпуно игноришу и на тај начин демантују постојање ичега опасног и чудноватог у њиховој стварности. Исто тако, јунак Кућне библиотеке престаје да се ослања на здрав разум. Штавише, у једном моменту потпуно трезвено изјављује: Свака част здравом разуму, али на њега се не можете увек ослонити. Понекад је знатно упутније и корисније прихватити чуда, и тако ставља тачку на своје поступке.

Мотив прихватања необјашњивог понавља се и у другим причама ова два аутора, и у појединим моментима достиже висине врхунске трагикомедије, док се у другим увлачи у најмрачније кутке хорор жанра – нарочито када се налазе у паклу. Проблематика систематичног пакла на какав ни ликови, нити ми као читаоци нисмо навикли није својствена само Живковићу и Буцатију. Присутна је у различитим књижевним правцима (Сартрова драма Иза затворених врата), али и у стрипу (Сендмен Нила Гејмена или Некрополис Паоле Барбато из серијала Дилан Дог) и филму (Бартон Финк браће Коен).

У Ноћној библиотеци Зорана Живковића, главни јунак наилази на још један пример систематизације, и то у облику велике архиве људских тајни. Она је толико информативна, истанчана и обимна, да би на њој позавидео и сам Велики Брат. Ова архива није одређена у простору, она је безвремена и неизмерно велика, готово жива. У њој се налазе апсолутно сви подаци о свакој особи која је икада живела на Земљи, без обзира на то колико је дуг и значајан њен живот био, те се тако непрестано обнавља и расте. Главни јунак ове приповетке је усамљеник који дане проводи радећи свој устаљени посао, а викендом чита књиге које сваког петка, по доласку из биоскопа, изнајмљује у Градској библиотеци. Стицајем околности, он једног дана тако ступа у сасвим другу димензију, у библиотеку у којој се налазе искључиво „књиге живота“. Немајући избора, он почиње да чита књигу ону која садржи најинтимније детаље из његовог живота. Тајне о којима, како и сам каже: Нико није требало да зна. Нити је смео да зна. Али је ипак знао. На крају, у инат нашој читалачкој радозналости, природа његових грехова ипак остаје неоткривена.

Ово нас враћа на Буцатијеве Тајне и приповетку Нешто се десило. Ова прича заснована је на мистерији која никада неће бити до краја бити решена – и то само зато што нам недостаје један мали део слагалице да је решимо. Мистериозна појава у овој причи натерала је хиљаде становника Напуља у бег ван града што немо посматрају путници у возу који им иде у сусрет. Као и већина горе поменутих ликова, и ови путници игноришу чињеницу да је нешто необјашњиво нарушило природан поредак њиховог света, те се полако помирују са новонасталом ситуацијом. Једино што је нама, читаоцима, дозвољено да знамо је чињеница да се то „нешто“ завршава на „ЦИЈА“. Решење ове мистерије може бити вишеструко. Ту су: револуција, рација, полиција, деструкција, али и окупација. Историјско гледано, последња реч је најприближнија решењу. Са друге стране, можда се тражењем конкретног одговора на ово питање тривијализује цела прича, јер Нешто се десило говори о страху, о злу, али најпре о нади као променљивој константи у људском животу. Из тог разлога, и дан данас упорно покушавам да пронађем реч која се завршава на „ЦИЈА“, а која би могла да задовољи моју потребу за фантастичним.

* * *

На крају, закључујем да природа односа између Буцатијеве и Живковићеве збирке прича зависи искључиво од мене као читаоца. Заједнички елементи су ту, а на мени остаје да их пронађем и упоредим. Њихове приче су понекад потпуно аутономне, понекад се надопуњују, а у већини случајева су врло узнемирујуће. Но, све су оне очито настале из тенденције писаца да под микроскоп стављају све људске страхове. И управо у томе лежи кључ њихове привлачности.

Ауторка: Бранка Маленица

Једно мишљење на „„Библиотека“ Зорана Живковића и „Продавница тајни“ Дина Буцатија“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *