Bezizlaz stoji u mestu

Srđan Srdić, Srebrna magla pada, Partizanska knjiga, Beograd 2017.

Plakalo mi se pred ogledalom, bez razloga. Trebalo bi da svi plačemo pred ogledalima. Svi koliko nas ima.

Roman u izdanju Partizanske knjige koji je ušao u uži izbor za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Poetičnog naslova. Moj primerak je poklon drage prijateljice za rođendan. Nije dugo stajao na donjoj polici rezervisanoj za nepročitane knjige.

Nezaobilazan deo analize je jedno sabiranje utisaka. Ovaj roman otežava taj posao. Formalno tekst teče i komponovan je da sapliće razumevanje. Usporava uspostavljanje logike priče. Rečenice se zaustavljaju cepanjem reči, nastavljaju u nekoj drugoj narativnoj ravni. Zamaraju našu znatiželju. Nerviraju naš poriv da logički povežemo događanja. Posle izvesnog vremena, i već dosta pređenih stranica, shvatamo kako i paginacija tapka u mestu. Vrti se u krug. Na svim formalnim planovima pisac podvlači bezizlaz i formalnu nemogućnost izlaska. Bezizlaz povezuje sve događaje i likove i u osnovi je srebrne magle koja pada. Gustina bezizlaza prisutna je u svakoj pori teksta i prigušuje zvukove kretanja. Čini čitalačku pažnju izgubljenom u svoj toj magluštini.

Tekst prati dva glavna lika, muškarca i ženu. Interesantno je da su oni na neki način predstavnici društvene margine. Ali one koja je paradoksalno cilj svakog društva – novinar i pisac. Nema slobode bez slobode izražavanja. Bez slobode stvaranja. Na koji način su marginalizovani? Novinarka ostaje bez svojih novina. Pisac odlazi u dobrovoljno izgnanstvo. Ovo je pojednostavljena postavka mnogo dubljeg i šireg problema koji roman dira.

Promocija romana Srđana Srdića u Bulevar Books-u. Foto: Univerzitetski odjek

Njih dvoje se kreću po mraku noći. Oni su otelotvorenje nesanice. Skrajnuti sa svake svetlosti. Dan kao da je pozornica za njihove klonove. Nekog ko liči na njih, ko priča kao oni, ko se ponaša kao oni. A nisu oni. To su likovi koji su nekad imali život. Pretpostavljamo. Sam tekst daje naznake tog prethodnog životnog iskustva. I onda je krenuo krug bezizlaza. Jedne duboke hendikepiranosti ljudskog bića da uradi bilo šta. Da se pokrene u bilo kom pravcu. Dobro, možda na ovom mestu grešim – kreće se, ali uglavnom u formi padanja.

Ona i dalje piše, on je prestao. Zapravo, njegovo pisanje se svodi na pisanje naučnih radova za druge. Pitanje stvaranja teksta je zapravo agens koji pokreće radnju. Sonja, novinarka, za poslednji broj časopisa želi da uradi intervju sa piscem koji se povukao sa književne scene. Simbolički nešto što nestaje kreira tekst o nekom ko je nestao. Autopoetička linija. Izdavači i mediji su beli medvedi savremenog društva. Pred izumiranjem. Postoje u nekim ostacima i senkama.

On i ona razmenjuju reči. Skajpom. Ona je uspela da mu uđe u trag. Komunikacija je jedna misterija i potrebni su rituali, žrtva i samožrtva. Jedan izvor svih nesporazuma i udaljavanja. Indirektno, jedna trka sa preponama, i to ona kad se o svaku preponu sapleteš. Ne delimo je sa drugima. Nismo sposobni za to. Nagađanje. Sugestije. Zabune. Komunikacija sa drugim je komunikacija sa sobom. Otkrivajući svoju priču sagovorniku (naravno uz sve elemente namernog sakrivanje) objašnjavamo je sami sebi. Sonja i Koroviev suglavni i jedini akteri ove zamršenosti. Životi se odvijaju u svojoj zamršenosti. Nekada sa nama nekada pored nas. Roman prati taj tok zamršenosti.

Svet je izopačen. I ponovo, izopačen. Sve pukne i sve se slomi. Svako pukne i svako se slomi. Možda znamo zašto, možda i u kom trenutku se to desilo. To je naše intimna podsvesna spoznaja. Nekad je sebi priznamo, uglavnom ne. U pogledima drugih mi smo čudaci sa mračnim tajnama. Oni pretpostavljaju da su te tajne mnogo mračnije. Epozoda sa posmatranjem dece, zavodi nas na stranputicu intepretacije događaja. Umetnički mislim da služi da podvuče mrak i izopačenost bića. Demone sa kojima se čovek/žena bori.

Zanimljivi su prostori. Unutrašnjost stanova, predgrađa, ravničarski grad. Prostori povezuju vreme. Čuvaju sećanje na nešto predhodno. Nešto što je nekad bio naš život. Kako je to nekad bilo. Recimo gde je stajao autobus, gde su se igrala radnička deca. Isto tako enterijer stana je enterijer jednog braka – kakav je raspored bio na početku, šta je od prostora kome pripadalo. I gde je krenulo da se oseća sve veće nepripadanje. Kako se sve ispraznilo od značaja i postalo samo forma.

U jednom od intervjua pred objavljivanje romana Srebrna magla pada Srđan Srdić je rekao: „Radio sam na njemu gotovo dve godine, neprestano. Teška knjiga, meni beskrajno važna, radio sam je sa puno ljubavi, rekao bih da sam prevazišao vlastite limite. Voleo bih da čitaoci, koliko god ih bilo, prepoznaju tu ljubav. Da je čuju. Videćemo uskoro“. Epilog nam je poznat – čitalaca je sve više. Topla preporuka je da se priključite ovoj grupi koja se širi. Ostanite istrajni, prepreke koje tekst pravi, na kraju imaju svoju satisfakciju.

Autorka: Milica Milić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *